Dok svi mi svakodnevno borimo bitke sa samima sobom, zauzeti smo sopstvenim mislima i problemima i pokušavamo da iznađemo nabolja moguća rešenja i dogovore, postoje neki pojedinci koji pored toga, bore i neke veće borbe za sve nas zajedno. Oni nesebični, hrabri, posvećeni, stručni, strastveni za ono u šta veruju. Oni koji pre nas znaju da će se nešto ispostaviti kao problem, i žure na vreme da nam okrenu kompas na tu stranu i pokažu nam pravac za bolju i održiviju budućnost a ne onu u kojoj ćemo biti samo još gore verzije sebe u goroj verziji sveta. Jedna od tih, koji delaju u ime svih onih koji nikako da se odvaže na akciju i promenu, je Iva Marković.
Iva Marković je osnivačica organizacije za političku ekologiju Polekol, aktivistkinja i konsultantkinja za zaštitu životne sredine iz Beograda. Trenutno je usmerena na održivo upravljanje prirodnim resursima i posebno na vodu kao zajedničko dobro kroz inicijativu Pravo na vodu. Koordinatorka za Srbiju regionalne kampanje Save the Blue Heart of Europe protiv malih hidroelektrana na Balkanu. Zanimaju je društveni aspekti klimatskih promena, zajednička dobra (commons), ekofeminizam, pravedna energetska tranzicija i levo-zelene politike. Učestvuje u osnivanju mreže žena koje se bave životnom sredinom. Ranijih godina bavila se zelenim politikama sarađujući sa međunarodnim i omladinskim organizacijama.
Upravo zato što svojim primerom pokazuje kako izgleda briga o drugima, o zajednici, o kolektivitetu, koja je snaga udruživanja i umrežavanja i kako svet može da bude zdraviji, čistiji, samosvesniji, a u susret sutrašnjem Svetskom danu vode Iva Marković je ovonedeljna BURO. žena nedelje. Pitali smo je da podeli sa nama za šta se to bore, zašto se bori, i zašto bi trebalo da osvestimo šta „pravo na vodu“ znači.
„22. marta dočekujemo još jedan Svetski dan voda obeležen globalnom pandemijom. U ovoj krizi dodatno se može sagledati važnost pristupa zdravoj životnoj sredini i čistoj vodi. Ljudsko pravo na vodu priznato je u dokumentima Ujedinjenih nacija, čak i par zemalja Evropske unije uvrstilo ga je u svoje ustave.
Kvalitet pijaće vode indikator je kvaliteta života. Zato moramo podržati žitelje Zrenjanina koji se već 17 godina muče sa toksičnom vodom iz česmi i mnoga druga mesta koja su u sličnoj situaciji. Takođe, vodoizvorišta i lekovite vode su ugrožene prekomernom eksploatacijom. Dodatno, industrija flaširane vode stvara ogromne količine otpada. Potrebno nam je da se kao društvo dogovorimo šta možemo danas da uradimo sa prirodnim dobrima da ne bismo ostavili drastično suroviji svet budućim generacijama.
Sem vodosnabdevanja, vode za piće i higijenu, važan nam je i slobodan pristup vodnim dobrima kao javnim. To znači da ne smemo dozvoliti zauzimanje obala reka i jezera od strane privatnih vlasnika u urbanim sredinama; ili stavljanje planinskih potoka, koje koristi i lokalno ruralno stanovništvo i druge vrste bića – u kilometre crnih cevi.
Zagađenost reka u Srbiji je već duži niz godina alarmantna, ona je posledica neulaganja u infrastrukturu, istraživanja, kanalizaciju, postrojenja za prečišćavanje, kao i lagodnog pristupa prema zagađivačima. Od Peka preko Kolubare do Dunava i Velikog bačkog kanala, prizori su nekad potresni a zagađenje vidljivo golim okom.
Sve ove borbe odlikuje potreba da promenimo način gledanja na prirodni svet, umesto sredstva za eksploataciju, profit i sunđera za zagađenje, to je naše zajedničko bogatstvo koje smo dužni očuvati, koje nas štiti od gladi, žeđi, bolesti, poplava i mnogih drugih nevolja“.
