I u pop-kulturi se titula „kultni“ zaslužuje sa razlogom
Verovali ili ne, ali od prvog prikazivanja filma “Mean Girls” je prošlo 15 godina. U međuvremenu smo glavne aktere viđali u daleko ozbiljnijim ulogama, neke ne viđamo ni na velikim ni malim ekranima više gotovo uopšte (osim na gifovima sa žurki na Mikonosu), dok je sam film postao možda malo arhaičan, ali jednako obožavan. To je, mora se priznati, nešto u čemu tinejdžerske komedije ne uspevaju baš često. Glavna kvaka “Mean Girls” je to da je vremenom postao fenomen pop-kulture, i jedan od onih filmova gde napamet znamo citate i scene čak iako se više ne sećamo kompletne radnje. Najsvežiji primer je i spot Ariane Grande za “Thank You, Next” u kojoj ponavlja poznatu scenu plesa iz filma na pesmu “Jingle Bell Rock”.
Zaplet je jednostavan i znamo ga svi: nova učenica dolazi u srednju školu i uobičajen način života, podele i hijerarhija koje u toj školi vladaju bivaju okrenute naglačake. Da, početak filma “Mean Girls” je primer diskutabilnog ukusa i primitivnih stereotipa i Rachel McAdams i Amanda Seyfried, kojima se pridružuje i Lindsey Lohan, glume stereotipne srednjoškolske it face koje jedino interesuju momci, izgled, i imidž. Ipak, kako se film razvija, do samog kraja prerasta u nešto znatno više: priču o prihvatanju sebe i drugih, empatiji i destruktivnoj moći mržnje. Ovo su lekcije kojima su nas Cade, Janice i Regina naučile:
1. lekcija
Razlika između pravog i lažnog prijateljstva
Glavna junakinja Cady, dolazi u školu kao nevini autsajder, a završava godinu kao (kučka) kraljica godine, nakon što se združila sa “najkul” devojkama u školi i počela da kopira njihovo ponašanje, navike, razmišljanja, sve dok nije postala jedna od njih, a to “prijateljstvo” je nije učinilo ni boljom, ni srećnijom osobom. Naprotiv.
Promena počinje od nas
U jednom delu filma, profesorka matematike Miss Norbury (koju igra fantastična Tina Fey, koja i pisala scenario filma) jednostavno artikuliše vrhunsku tvrdnju. “Morate prestati da jedne druge zovete pogrdnim imenima, zato što radeći to, dozvoljavate i da vam drugi tako pristupe i nazivaju vas.” U prevodu, braniti pravo svake osobe da bude šta želi, izgleda kako hoće, i gradi svoj život onako kako ga zamišlja, i ne etiketirati. Samo ne etiketirati. Jer prvi put kada izgovorimo da je neko ovo ili ono, kupili smo jedno mesto više u areni za show društvenog građenja predrasuda, stereotipiziranih mišljenja i osuđivanja, i postali njegov aktivan učesnik. Društvu treba da se ti redovi prazne, ne popunjavaju.
3. lekcija
Body positivity kao životna filozofija
“Mislila sam da mogu da postoje samo dva problema: biti premršava i predebela. Sada se ispostavlja da postoji mnogo više od toga”. Iza ove jednostavne, direktne izjave stoje naznake body-positive razmišljanja u kom je telo daleko više nego samo figura. Definitivno da ništa od pomenuta dva “problema” nije problem, (osim kada medicinski stvarno jeste) ali setimo se da pričamo o 2004. godini i tinejdžerskom pogledu na stvari. Ipak, ova rečenica svakako jeste bitan signal osvešćivanja na temu sopstvenog tela i koliko toga ono zaista predstavlja. Temelji za body positivity kao savremenu filozofiju lepote u kojoj su prihvatanje sopstvenog tela, razumevanje i ljubav prema njemu od vrhunske važnosti za celokupno psihički i fizičko zadovoljstvo, leže i u ovakvim momentima pop-kulture.
4. lekcija
Ne unižavati svoj intelekt i talente zbog drugog
Da bi se dopala Aaronu, Cady se pravi da zna matematiku mnogo lošije nego što je zapravo istina i odlazi na dopunske časove zbog prilike da ga vidi i bude sa njim. Verovatno nema osobe koja nije pribegavala i glupljim taktikama u mlađim danima, menjala se i prilagođavala, bila više kul, manje štreber i šta sve ne, ali nažalost ta praksa za mnoge nije ostala u srednjoj školi. Neretki su primeri žena koje svesno sabotiraju svoje karijere da ne bi bile uspešnije od svojih partnera, jer svi smo svesni da se u tim žena-ima-veću-platu situacijama, patrijarhat malo zbuni pa ne zna gde bi sa svim onim godinama skupljanim umotvorinama da se „zna ko nosi pantalone“, i „ko kosi, a ko vodu nosi“, a krhki muški ego neretko dolazi do tačke pucanja. Cady je sa svojim timom na kraju pobedila na matematičkoj Olimpijadi jer realno kida i to je ono što jeste, i što treba bespogovorno da bude. Što je iskrena preporuka za sve.
5. lekcija
Ismevanje i “spuštanje” nekoga nikada nisu opcija
U samom finalu matematičke Olimpijade, Cady shvata da nazivanje suparnika “ružnim” i “glupim” neće nikako pomoći da pobedi, samo da se svi osete loše. “Zvati nekoga debelim, neće tebe učiniti mršavijim. Zvati nekoga glupim neće te učiniti pametnijim. To što sam uništila život Regine George, definitivno nije moj učinilo boljim i srećnijim. Sve što možeš da uradiš u životu je da rešavaš svoje probleme”. „Gledaj svoja posla“ kao alfa i omega filozofija života.
6. lekcija
Girl power pobeđuje
U samom finalu nakon opšteg haosa, i toga što je više od pola škole mrzi, Cady je izabrana za kraljicu bala, nakon čega drži, za ovakve filmove, klasično emotivan i inspirativan govor i dojučerašnje “rivalke” naziva prelepim i posebnim. U ime pomirenja, a i dovodeći u pitanje kako uopšte od toliko divnih različitih ljudi može da se odabere jedna pobednica, Cady lomi krunu na deliće i deli ih sa svima. Regini, jer uvek izgleda fantastično čak i polupokretna, Janis jer je uvek ono što jeste, xy devojci jer izgleda lepše nego ikada, i tako redom. Na samom kraju sestrinstvo i zajedništvo, postaju zdrava alternativa mržnji i takmičenju među devojkama. Ženska mizoginija je jeziv, prilično čest i kompleksan fenomen patrijarhalne kulture, koji favorizuje neke žene, u određenim društvenim ulogama, naspram drugih. Ideja sestrinstva, girl power, i zajednička podrška kako najboljim prijateljicama tako i devojkama i ženama na najudaljenijem meridijanu koje se bore za svoja prava je suština feminizma, koji može da okonča takmičarsku lošu praksu, a “Mean Girls” ovo veoma jasno pokazuje.
Bonus lekcija
Na samom kraju filma, Cady rezimira situaciju i stavlja tačku posle koje nema šta mnogo da se doda: “Mene što se tiče, prešla sam put od čudakinje iz džungle, preko šljašteće plastikanerke, do najomraženije osobe na svetu, i sada sam najobičnije ljudsko biće”. Svi smo mi sve to ponekad, i to je okej, jer na kraju dana smo uvek samo ta najobična ljudska bića sa milion maski, uloga i nesigurnosti. I to treba upamtiti i o drugima, i o sebi.
