Pretraga

Agnes Varda, “La Pointe Courte” iliti kako je počeo Novi talas u kinematografiji

Agnes Varda, “La Pointe Courte” iliti kako je počeo Novi talas u kinematografiji

Prema rečima mnogih istoričara filma “Le Pointe Courte” zauzima značajno mesto kao prvi film Novog talasa u kom je Agnes Varda premijerno iskovala estetiku ovog filmskog pravca.

Tekst: Teodora Jeremić


Ne može se izdvojiti jedna stvar po kojoj će svet pamtiti Agnes Vardu, kao ni jedna legenda koja je napravila legendu, iako je tome dosta bliska priča kako je Varda pogledala samo jedan jedini film, i to "Citizen Kane", pre nego što je napravila "La Pointe Courte". Bilo da je njena tvrdnja tačna ili tajni dodatak za konstruisanje umetničke aure genija koji ne želi da prizna nikakve uticaje na svoje stvaralaštvo, "La Pointe Courte" je definitivno zadivljujuće lep i kompletan prvi film, i veoma bi lako mogao i da bude sasvim samonikao kada se uzme u obzir kultni status koji ima u istoriji filma, gde s pravom, i prema rečima mnogih istoričara filma zauzima mesto prvog filma Novog talasa.

Još tokom ranih 50-ih, nakon studija filozofije i umetnosti u Parizu, i fotografskih poslova, mlada Varda je odlučila da snimi film smešten u "La Point Courte", u blizini Sete, grada u neobičnoj regiji između mora i lagune, na zapadnoj mediteranskoj obali. Priča je sasvim jednostavna: mladi pariski par provodi nekoliko dana u la Pointe Courte ne bi li odlučili da li će ostati zajedno ili ne, i suštinski sam zaplet nije ono što ovaj film čini kultnim za svetsku kinematografiju. Varda je dobro poznavala ovu oblast, budući da je tokom tinejdžerskih dana živela u Sete, a ta autobiografska nota koja se pridodaje filmu, je jedan od detalja koji ga smešta u novo-talasni etos. Ipak, to svakako nije glavni element koji postavlja ovo ostvarenje na početak vremenske linije stvaranja i razvoja Novog talasa kao novog filmskog pravca, koliko njegova celokupna struktura, dijalektička mešavina neorealističke estetike i visoke kulture, dokumentarnog pristupa i fikcije. Sa dokumentarne strane tu je sveobuhvatno, preovlađujuće prisustvo svakodnevnog života ove regije, njegovih stanovnika, dnevnih rituala, specifičnog akcenta i načina govora, druženja, slobodnog vremena, ogovaranja, prepričavanja. U kojoj meri je stvaran život značajan deo celokupnog filma, i koliko su ne-glumci, to jest lokalno stanovništvo i njihovo učešće, bili važni sa samu Vardu i kvalitet finalnog ostvarenja, pokazuje i to da je Varda sve učesnike, stanovnike, kreditovala na kraju filma jednako kao i "prave" glumce. Na strani visoke kulture, apsolutna suprotnost, je centralni glumački par Silvia Monfort i Philippe Noiret, koji su oboje u to vreme igrali u prestižnom Théâtre national populaire, gde je Varda radila kao fotografkinja, i čija gluma nosi obeležja takvog društvenog i kulturnog miljea. Oni svoje dijaloge vode u svedenom, pomalo hladnom, kriptovanom, i distanciranom maniru, što je u tom trenutku i zamerano Vardi kao režiserki, ali je zapravo promišljeno izvedeno i to po njenim instrukcijama, da bi se svesno istakli kontrasti između takvog i običnog, jednostavnog izražavanja lokalaca, to jest direktno sudario high i low

U mešanju kvazi-neorealističnog pristupa sa visokom pariskom kulturom (fotografija, scenario, drama) Varda je filmom "La Pointe Courte" iskovala novu filmsku estetiku koja ne samo što je imala neverovatnog uticaja na njen dalji rad, već zapravo i na celokupni francuski film. Međutim, iako je bila preteča, ustoliteljka Novog talasa, u tom trenutku ovaj film nije naišao na adekvatan prijem i Varda je pauzirala svoje stvaranje na nekoliko godina, da bi se vratila sedam godina kasnije sa filmom "Cléo from 5 to 7". To je bilo i više nego dovoljno vremena da se u pojavi plimski talas svega onoga što danas poznajemo kao Novi, na čelu sa filmovima poput "Le beau Serge", "Les cousins", "The 400 Blows", "Hiroshima mon amour", i "Breathless" koji su gotovo izbrisali "La Pointe Courte", i zatrli njegovu važnost.

Ipak, danas, sa određene vremenske distance, u retrospektivi, teoretičari i kritičari, ističu upravo ovaj film kao onaj koji je sve njih najavio i čija je modernost zadivljujuća. Njen nepokolebljiv i istovremeno saosećajan pristup pratio je istu nit kinematografskih ekperimenata dug niz godina,i tako na mnogo načina, "La Pointe Courte" predstavlja bogat matriks, i DNK budućeg Vardinog rada u kom smo uživali više od pola veka. S te strane zapravo, možda i jeste sasvim na mestu njena tvrdnja da nema ni jedan prethodni uticaj, jer kada je napravila ovaj film 1954. godine bio je u toj meri jedinstven, ispričan novim jezikom, konstruisan novom estetikom, da i nije imao prethodnike, a samim tim ni direktne uzore.

 

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar