Priče o krivici i nijansiranju: Dve serije koje su obeležile moj januar

Od praznika sam imala velika, ako ne i prevelika očekivanja. Da malo odem na skijanje jer sam evo već dve, ako ne i tri nedelje u mens sana in corpore sano fazonu (nije se desilo), da završim projekat koji dugo odlažem (još manje se desilo), da ispijem sve obećane kafe (da ni ne počinjem o tome koliko se nije desilo). Međutim, ono što nije bilo u planu, to jest barem ne u ovoj meri, jeste besomučno gledanje serija, iako sam verovatno mogla da pretpostavim da će se upravo to dogoditi. Januar nepogrešivo isto deluje na mene svake godine pa mi sve odjednom postane naporno, besmisleno i dosadno, i uvek sam u potrazi za nečim što bi to barem nakratko promenilo. Ovaj put su to bile dve serije, koje istini za volju uopšte nije bilo teško odgledati jer su mini, tako da se jedna iskrcka u sedenju od šest sati a druga u dva puta po pet i to bi bilo to. Milina. Postala sam ozbiljan fan svega što stane u šest epizoda i jednu sezonu, i imam sve veći problem sa svim što se razvlači preko dve.

Iako su tih dana Iran, Irak i Izrael neprestano spominjani u različitim kombinacijama i redosledima, treba reći da me globalna politička situacija nije direktno inspirisala na kliktanje po Netflixu i HBO-u, ali nekako neposredno dok sam pokušavala da skapiram šta ko kome kako i od kada, i pošto Google bolje od nas zna šta nam treba, dođe se do svačega. Tako i do “The Spy” i “Our Boys”. Obe izašle još pred kraj leta, obe u suštini vezane za Izrael, obe bazirane na istinitim događajima. Prva smeštena u 60-te, druga u 2014. i događaj kog nisam sigurna da li se sećate, ja se ne sećam. Za početak mi je prijalo da se odmaknem od poznatih lica i popularne kulture, kao i dominantnosti engleskog jezika i evro-američkih glumaca. Prelepo je čuti drugi jezik, pogotovo onaj koji apsolutno ne razumeš. “The Spy” je tu svakako slabiji jer jeste na engleskom, i to sa britanskim glumcem u glavnoj ulozi, ali uz konstantno upotrebljivani i hebrejski i arapski i veći deo glumačke ekipe koji je iz zemalja Bliskog Istoka.

Okej, treba biti fer i reći da “The Spy” verovatno i uopšteno jeste slabija i problematičnija serija. Radnja se bazira na istinitoj priči od pre 54 godine, koja je dramatična, uzbudljiva i tragična, i dosta je dobro predstavljena u seriji, a s obzirom da je vremenski razmak od pola veka, velike su šanse da mnogi, čak ni Izraelci ne znaju za postojanje Mosadovog agenta Elija Cohena koji je bio treniran za posebnu misiju infiltriranja u Siriju, tako da je u tom smislu i korisna. Elija igra Sacha Baron Cohen i to prilično dobro. Na momente je nežan i topao, na momente skroz distanciran, na momente zavodljiv i prefrigan, i u obe uloge i kao porodičan, brižan čovek i kao bogati ekstravagantni biznismen (kad je špijun) je objektivno dobar. Priča ide svojim tokom i iako od početka, praktično od otvarajuće scene, znamo kako će se cela saga završiti to ne umanjuje napetost i poriv za gledanjem serije do kraja.

 

 

Upravo u tom “i-i” aspektovanju problema i uzimanju u obzir obe strane i jeste sva lepota i snaga serije. Uprkos veoma jasnim naznakama da su za ubistvo krivi Izraelci svi u Shin Betu (izraelska služba unutrašnje bezbednosti) odbijaju da veruju da su Jeveriji sposobni za takav zločin (svi osim Simona, ok, ipak je on the man). Delom zbog svesnosti da bi javno iznošenje situacije moglo lako da uvede u rat, ali većim delom zbog činjenice da niko ne veruje da bi “naši” bili sposobni da urade nešto tako. Njihovi da, naši ne. “Naši” i “njihovi” su samo u ovom slučaju Palestinci i Izraelci, ali, ove odvratne kategorije daleko nadilaze nacionalnosti (iako su paradoksalno obično u njima utemeljene).