Od praznika sam imala velika, ako ne i prevelika očekivanja. Da malo odem na skijanje jer sam evo već dve, ako ne i tri nedelje u mens sana in corpore sano fazonu (nije se desilo), da završim projekat koji dugo odlažem (još manje se desilo), da ispijem sve obećane kafe (da ni ne počinjem o tome koliko se nije desilo). Međutim, ono što nije bilo u planu, to jest barem ne u ovoj meri, jeste besomučno gledanje serija, iako sam verovatno mogla da pretpostavim da će se upravo to dogoditi. Januar nepogrešivo isto deluje na mene svake godine pa mi sve odjednom postane naporno, besmisleno i dosadno, i uvek sam u potrazi za nečim što bi to barem nakratko promenilo. Ovaj put su to bile dve serije, koje istini za volju uopšte nije bilo teško odgledati jer su mini, tako da se jedna iskrcka u sedenju od šest sati a druga u dva puta po pet i to bi bilo to. Milina. Postala sam ozbiljan fan svega što stane u šest epizoda i jednu sezonu, i imam sve veći problem sa svim što se razvlači preko dve.
Okej, treba biti fer i reći da “The Spy” verovatno i uopšteno jeste slabija i problematičnija serija. Radnja se bazira na istinitoj priči od pre 54 godine, koja je dramatična, uzbudljiva i tragična, i dosta je dobro predstavljena u seriji, a s obzirom da je vremenski razmak od pola veka, velike su šanse da mnogi, čak ni Izraelci ne znaju za postojanje Mosadovog agenta Elija Cohena koji je bio treniran za posebnu misiju infiltriranja u Siriju, tako da je u tom smislu i korisna. Elija igra Sacha Baron Cohen i to prilično dobro. Na momente je nežan i topao, na momente skroz distanciran, na momente zavodljiv i prefrigan, i u obe uloge i kao porodičan, brižan čovek i kao bogati ekstravagantni biznismen (kad je špijun) je objektivno dobar. Priča ide svojim tokom i iako od početka, praktično od otvarajuće scene, znamo kako će se cela saga završiti to ne umanjuje napetost i poriv za gledanjem serije do kraja.
Dobra, i vrlo usmerena i direktna u svom toku, ali ono što malo više pulsira kao pitanje jeste zašto je snimljena? Jedino što realno može da se zaključi jeste da bi se priča o Eliju Cohenu, koju mnogi nisu čuli ispričala svetu, ali je kao takva serija i nekritičko klimanje glavom u pravcu proslavljanja Cohenove žrtve, njegovog slepog patriotizma, posvećenosti i vernosti svojoj državi. Definitivno za gledati jer je pitka, brza i dinamična, i strana istorije koju ne znamo, ali joj fali nijansi, balansiranja, i senčenja.
Tu na red dolazi “Our Boys”. Krimi drama u deset epizoda koja nas vraća u leto 2014. godine kada su tri jevrejska tinejdžera kidnapovana. Nakon nekoliko dana kolektivnih molitvi po gradu, protesta i intenzivne potrage potvrđeno je da su dečake ubili pripadnici Hamasa, a dan kasnije palestinski dečak nestaje iz Istočnog Jerusalima. Simon, izraelski inspektor koji vodi potragu, je kao i Palestinci ubeđen da počinioce treba tražiti među Izraelcima jer je u pitanju čin iz osvete, ali izraelska policija mahom pokušava da zataška to već u startu i kao ideju. Nakon nekoliko dana Mohamed je pronađen mrtav, a Jerusalim doživeo jedne od većih protesta u novijoj istoriji. Pored toga što se neizmenično vodi i na hebrejskom i na arapskom, što je snimana u Izraelu i to u saradnji izraelskih režisera Yoseff Cedara i Hagai Levija i palestinskog scenariste Tawfik Abu Waela, i što kombinuje dokumentarne snimke i vesti iz 2014, serija otvara užasno delikatna pitanja i teme rasizma, mržnje, religiozne ideologije, i osvete, i osvetljava još uvek sveže uspomene i Izraelaca i Palestinaca.
Upravo u tom “i-i” aspektovanju problema i uzimanju u obzir obe strane i jeste sva lepota i snaga serije. Uprkos veoma jasnim naznakama da su za ubistvo krivi Izraelci svi u Shin Betu (izraelska služba unutrašnje bezbednosti) odbijaju da veruju da su Jeveriji sposobni za takav zločin (svi osim Simona, ok, ipak je on the man). Delom zbog svesnosti da bi javno iznošenje situacije moglo lako da uvede u rat, ali većim delom zbog činjenice da niko ne veruje da bi “naši” bili sposobni da urade nešto tako. Njihovi da, naši ne. “Naši” i “njihovi” su samo u ovom slučaju Palestinci i Izraelci, ali, ove odvratne kategorije daleko nadilaze nacionalnosti (iako su paradoksalno obično u njima utemeljene).
Navikli smo da se filmovi i serije obično baziraju na traženju sličnosti, ali onog dobrog što ujedinjuje, onog pozitivnog što prepoznajemo u sebi i drugima, u uravniteljskim vrednostima koje nas povezuju ma kako suprotni bili. “Green Book” je bio genijalan primer za suprotnosti koje se privlače po dobroj duši ili banalnim sličnostima koje imaju. “Our Boys” je genijalan za otvaranje one druge fioke. Bavi se onom temom koju svi mi koji živimo na trusnim područjima gde se više ne zna ko je čiji a svi smo pomalo sve i svačiji, gde se granice glupo i krvavo povlače, i gde specifične rasprave još uvek traju, nažalost vrlo dobro poznajemo. Ne polazi od zajedničkih dobrih nego onih najgorih ljudskih poriva. I da, i jedni i drugi su i predivni i kulturni i školovani, i u pravu, ali i spremni na osvetu i grozne stvari, koje što je najgore, uvek „mogu“ da opravdaju. I tu nema lakih pitanja i jednostavnih odgovora. Samo puno rada na tome da se donese istina ma kako nas bolela i ne dopadala nam se, što je ova serija pokušala da uradi, i zato je izazvala ogromne kritike i poziv na bojkot. Treba ukazivati na tuđe greške, ali i priznati sopstvene, a “Our Boys” stavlja tas na vagu, na obe strane i podseća da smo dokle god budemo brojali zločine, objašnjavali se sa “ali vi ste nama” i imali “mi” i “oni”, “naši” i “njihovi” kategorije, svi zauvek podjednako krivi.
