Najnovija ekranizacija „Betmena“ stigla je na filmska platna preko pravog minskog polja očekivanja publike, i što je još važnije skoro neizbežnih poređenja sa sa remek delom Todda Phillipsa „Džoker“ i maestralnim Joaquinom Phoenixom. A to je u najmanju ruku nezahvalna pozicija nakon prikaza sveta koji nas je u lice sasuo bolnu istinu da je univerzum ponajpre čistilište za odbačene i stigmatizovane.
U takvoj postavci stvari, kao i činjenici da se „Betmen“ u stripovskoj varijanti kreće u mnogo pojavnih varijanti, reditelj Matt Reeves, pametno bira da se odmakne od stereotipa o klasičnom superheroju, stavljajući pred gledaoca verziju neo-noira, sa klasičnim elementima zastrašujućeg psihološkog trilera i nudeći više nego ubedljiv film. Gotam je i dalje tu, mračan, prepun korumpiranih političara, zavera, ubistava i ako vam se u nekim ranijim ekranizacijama učinilo da ste se našli u devetom krugu pakla, Reevesov Gotam ima bar jedan đir više.
Šta više, njegov Betmen (u iznenađujuće inspirativnoj interpretaciji Roberta Pattinsona) poseduje najpošteniju moralnu postavku koja je ikada viđena u pričama o Mračnom vitezu. U mreži kriminala, korupcije, prljavih policajaca i gramzivih političara, nasilje postaje moralni čin, a surova akcija jedini način odbrane sopstvenog dostovajnstva i opstanka čitave zajednice. I tu nema nikakvih izgovora, ni bljutavih objašnjenja. Činjenicu da je glavni junak traumatizovan gubitkom roditelja, Rivs kontekstualizuje tek toliko da nam pocrta razloge njegove surovosti u obezljuđenom svetu. Betmen je osvetnik, ma koliko se činilo da u retkim ternucima bez maske liči na depresivca koji je netom odslušao poslednji album The Cure. Istina, Betmenovi ožiljci su sve dublji a Gotam tek nešto malo ciničniji prikaz naše stvarnosti.
Osim čiste vizuelne besprekornosti, Betmen nam donosi prilično uverljivu Zoë Kravitz kao Catwoman – ljupku i lukavu, istovremeno i ranjivu dok traga za svojom verzijom osvete, ali i nepropoznatljivog Colin Farrell u ulozi Pingvina. Ali, biće da je to pre najava njegovog velikog povratka u nekoj od narednih inkarnacija Mračnog viteza. Jedna od rethih zamerki ide na dužinu filma čija je naracija bez obzira na složeni motiv osvete mogla da bude svedenija.
Na posletku, i Betmenov i ovaj naš svet su teritorije na kojima su nam heroji još neophodni, makar i kao stripovska ili filmska zabluda o univerzalnoj potrebi za nekakvom pravdom i kakvim-takvim spokojem koji izgleda još samo osveta može da obezbedi. Jer, kako god to grubo zvučalo, osveta je verovatno najsigurniji način da se dosegne pravda.
A, čini se, da svetu nikad nisu bili potrebniji heroji. Makar bili i osvetnici.
