Pretraga

Cinema is back! Jordan Cvetanović nam piše kako je bilo na Locarno film festivalu ove godine

Cinema is back! Jordan Cvetanović nam piše kako je bilo na Locarno film festivalu ove godine

Tekst: Jordan Cvetanović

Nakon jednogodišnje pauze, vreme festivala se ponovo vratilo u naše živote. Skoro da je bilo nezamislivo da ćemo ponovo imati priliku da sedimo u velikim salama, na otvorenom ili zatvorenom, u društvu nepoznatih ljudi, pod snopom svetlosti koja obasjava naša lica sa filmskog platna. Veru u svet filma, najpre nam je vratio prestižni Kanski festival, koji se uprkos velikim preprakama dogodio u onoj meri u kojoj je to bilo moguće, da bi odmah zatim usledio po svemu drugačiji, manje poznat, ali ništa manje bitan filmski festival u Lokarnu, malenom, ušuškanom, mondenskom mestu na samoj granici između Italije i Švajcarske. Neverovatna klima i pozicija grada u kome uspevaju najređe vrste tropskih biljaka, a zimi se vide ledeni vrhovi Alpa, već vekovima privlači najveće umove i umetnike da baš ovde stvaraju ili pak okončaju svoj život i karijeru.

Cinema is back! Jordan Cvetanović nam piše kako je bilo na Locarno film festivalu ove godine (фото 1)

Meni je ovo prvi put da boravim i na ovakvom mestu i na ovakvom festivalu. Bio sam na mnogim festivalima sličnog karaktera, ali da budem iskren uvek me je privlačilo da dođem baš ovde, jer od početka sam fasciniran filmskom mostrom koja pored svih živih životinja koje se dodeljuju kao nagrade najboljim stvaraocima, odabere leoparda. Ceo grad prekriven je tim tigrastim šarama, da imate utisak da ste neprekidno ušuškani u ogromnu kućnu haljinu neke stare dame, koja je prošla sito i rešeto ili se baškarite u salonkama bogate žene koja zna da se visoke potpetice nose od kola do stola. Uprkos manjku glamura, koji je ipak narušen nošenjem maski i teranjem publike na testiranje pre svake projekcije filma, na svakom koraku se oseća ushićenost što bioskop ponovo radi, što nedvosmisleno potvrđuje i parola ovogodišnjeg festivala “Cinema is back!” I stvarno, osećaj je neverovatan kada u toku celog dana trčite sa projekcije na projekciju, u želji da vidite što više toga, pijete campari spritz s nogu, pokisnete do gole kože na La Piazza Grande, a uveče sretnete neku od filmskim vedeta, sasvim neobavezno i bez posebnih mera bezbednosti, kakav je slučaj sa većim festivalima. Ovde je sve opušteno i moguće, pa i to da u lokalnom supermarketu, na kasi sretnete Laetitiau Castau ili nekog bitnog producenta koji vrti milione.

Cinema is back! Jordan Cvetanović nam piše kako je bilo na Locarno film festivalu ove godine (фото 2)
Cinema is back! Jordan Cvetanović nam piše kako je bilo na Locarno film festivalu ove godine (фото 3)

Najveća rediteljska zvezda festivala svakako je bio Gaspar Noe, provokativni reditelj, koji je ove godine svoje ostvarenje već predstavio i u Kanu, tako da je publika donekle bila pripremljena šta može da očekuje od projekcije njegovog filma pod nazivom “Vortex”. Uprkos jako lošem vremenu, gde kiša može da počne neočekivano i iznenada, na glavom trgu, prikazan je izvanredan film za one sa jačim želucem, priča koji prati poslednje dane starijeg bračnog para u njihovom živopisnom stanu u Parizu. U startu vas cela atmosfera podseća na film “Amour”, Michaela Hanekea, doduše mnogo mračnija i prljavija verzija u stilu prethodnih Gasparovih filmova, gotovo poput neke priče iz XIX veka sa fokusom na istrošena tela i bolna lica koja su slabo osvetljena u uzanim prostorijima prepunim nepotrebnih stvari. Formalno ovaj film je daleko i inovativniji, jer ceo film je snimljen tako da je ekran podeljen na dva dela i publika prati priču iz različite vizure bračnih partnera. Napetost koja vlada tokom dva sata postignuta je tako što je sve snimljeno sa dve ručne kamere koje prate dobro uvežbane protagoniste, čak i onda kada sede rame uz rame na kauču ili leže samo u krevetu. Kako sam reditelj priznaje, film je snimljen slučajno, skoro za četiri meseca, u vreme najgoreg lockdowna u Parizu, tako da i ta činjenica dodatno doliva ulje na vatru i stvara određnu vrstu teskobe u očima posmatrača. Posebnu specifičnost filmu daje svakako i italijanski režiser Dario Argento, koji je na nagovor svoje ćerke pristao da bude deo projekta, glumeći bezimenog oca, koji je sklon srčanim tegobama i opsednut pisanjem knjige o odnosu filma prema nesvesnom koju nikada neće dovršiti. Dok se od kauča i radnog stola probija do toaleta ili kuhinje, na put mu neprekidno staje njegova supruga , u izvođenju neverovatno talentovane Francoise LeBrun, koja ovog puta igra penzionisany psihijatricu, oštećenu demencijom, koja uprkos galopirajućoj bolesti nastavlja da prepisuje recepte i snadbeva domaćinstvo zalihama tableta. Njih dvoje se vole i brinu jedno o drugom, međutim u dubokoj starosti postaju poput para životinja u zoološkom vrtu koje slučajno dele isti kavez, bez mogućnosti da pobegnu. Prepušteni surovosti život i potpunoj ogoljenosti, njih dvoje demonstriraju šta sve karakteriše jedan dug i dubok odnose dvoje ljudi, koji su došli pred sam kraj života.

Cinema is back! Jordan Cvetanović nam piše kako je bilo na Locarno film festivalu ove godine (фото 4)
Cinema is back! Jordan Cvetanović nam piše kako je bilo na Locarno film festivalu ove godine (фото 5)
Cinema is back! Jordan Cvetanović nam piše kako je bilo na Locarno film festivalu ove godine (фото 6)

Ovaj na sve načine drugačiji film i za samog Gaspara Noea čini se kao dobra ilustracija onoga što živimo danas, gde ljudi sve više i više bivaju udaljeni jedni od drugih i uplašeni za sopstveni opstanak u svetu u kome više ništa nije izvesno. U tom smislu, Locarno filmski festival, svojom selekcijom i načinom razmišljanja njegovih selektora, uspeva da ukaže na bitne momente sadašnjice, što je pored dobre zabave, malo glamura, polomljenih čaša i punih pepeljara i zadatak filmske industrije.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor