Šta sam sve otkrio u novom dokumentarcu o Paris Hilton?
Da prvo odmah razrešim jednu stvar: o Paris Hilton nemam ama baš nikakvo mišljenje. Nisam fan, ne opanjkavam je, ne pratim šta radi niti mi vesti o njoj privuku pažnju. To je upravo bio i jedni motiv (nezainteresovanost i nepoznavanje) da sednem pre dve večeri i pogledam dokumentarac koji je Paris objavila na svom YouTube kanalu. Naravno da mi je selling point bio obećanje u trejleru „Paris, kakvu nikada videli niste, potpuno ogoljeno priča o sebi po prvi put“ ili neka slična floskula stvorena da nam proda da uronimo u nešto jer želimo da saznamo o poznatoj osobi, nešto što ranije nikada nismo imali prilike da čujemo. Prodali su mi, kriv sam, priznajem!
Ipak, već posle prvih nekoliko minuta nisam imao osećaj da gledam dokumentarac već dobro izrežiranu epizodu rijaliti šoua kom je poenta da se sažalimo nad „sirotom, malom bogatašicom“. Upravo to je glavna stvar koja mi je od početka do kraja smetala: nisam mogao da ostvarim bilo kakvu konekciju sa Paris (ili bilo kime iz dokumentarca). Nikakvu! Celih sat i po vremena, nisam osećao nikakvu ljudsku povezanost sa osobama koje su promicale na mom televizoru. Ali hajde da krenemo od početka i da pokušam da objasnim koja je bila namera dokumentarca i šta sam na kraju gledanja dobio.
U priču se odmah uvodi njena mlađa sestra koja je po svemu sudeći odlučna žena koja je našla svoj put i koji je batalila sve ono čime se Paris i dalje bavi: Nicky je udata (i to za Rothschilda), ima decu, ne pojavljuje se više u trač rubrikama, ide po gala i dobrotvornim večerama, u kući sedi u kardiganu, farmerkama i baletankama, na ušima nosi par bisernih minđuša, rečita je, kosa joj je savršeno počešljana. Neka mešavina Jackie O i Carolyn Bessette wannabe. Nicky se odmah pozicionira kao mlađa, ali mirnija, ženstvenija, objektivnija, prava sagovornica kojoj ćemo verovati da nam ispriča kakva je to prava Paris.
Ispostavlja se da je Paris od malih nogu zvezda porodice, devojčica koja zaokuplja svu pažnju, koja već u tinejdžerkom dobu i selidbom porodice u Njujork prosto „poludi“ i krene da partija, neprimereno za svoje godine. I tako kreće polako i priča o fenomenu Paris. Sa 18 godina napokon se odvaja od roditelja koji su hteli od nje da naprave finu devojku iz visokog društva i tu kreće eksplozija: izlazi porno kućni video u kome je ona sa svojim tadašnjim dečkom i cela porodica pada u ozbiljne psihološke probleme jer ne znaju kako da se nose sa tom situacijom (mama danima ne izlazi iz kuće od sramote da se ne bi susrela sa ljudima, Nicky u hodniku Hilton hotela kojim porodica prolazi okreće novine koje stoje pored vrata kako roditelji ne bi videli naslove…). Ovako se odmah postavlja važna činjenica kojom žele da opišu Paris: ona je bila prva kojoj je izašao privatni video-snimak u javnost. Ona to naravno nije htela, i to je bilo užasno iskustvo za devojku od 18 godina ali u dokumentarcu, eto, uokviruju taj događaj kao nešto što je Paris prva radila. Pa razrađuju…
Odjednom je Paris svuda po gradu i paparaci je prate na svakom koraku kao pomahnitali. Dešava se društveni fenomen koji (po dokumentarcu) nije postojao ranije. Ruku na srce: ako se samo pomerite nekoliko godina unazad i pogledate opsedanje Lady Di ili nekih drugih poznatih ličnosti shvatićete da je ovakvo ludilo postojalo i mnogo pre. Ovde je samo jedna stvar bitna za napomenuti: ovo jeste prvi put da su paparaci poludeli da slikaju nekoga za koga nisu znali čime se bavi. Paris, osim što postoji, tada nije imala nikakvo zanimanje. I eto, u tome je možda prva – zbog nje je skovana izreka „famous for nothing“. Ređaju se snimci iz rijalitija „The Simple Life“ u kom sa Nicole Richie radi slabo plaćene poslove i gradi o sebi sliku bogatašice koje nema pojma šta je krava ili šoping centar. Tu dolazi do buma njene popularnosti i dizanja u sam vrh celebrity kulture. Za te 2000-te Paris postaje simbol svega čemu se teži: mlada, belkinja, plava, bogata, sa dobrim vezama, neopterećena svakodnevicom. Tu se onda uvodi još jedan „prvi put“ koji je Paris „izmislila“: selfie. Jer fanovi stalno prilaze da se slikaju i eto Paris svima izlazi u susret, a ponekad i sama uzme aparat da se ufotkaju i eto kako je nastao selfie. Okej.
A zatim dolazimo do razrade možda najbitnijeg narativa koji dokumentarac želi da postavi: usled ovolike popularnosti Paris počinje da donosi određene poslovne odluke i da koristi intenzivno društvene mreže te postaje „prvi influenser“. Ne bih dalje razrađivao tu temu ali bih se samo osvrnuo na sledeću stvar: u dokumentarac nije zaboravljeno da se stavi ponižavajući snimak Kim Kardashian, a kada se sama Kim iz sadašnjeg vremena (koja je daleko popularnija od Paris u ovom momentu) pojavi u dokumentarcu da ispriča šta je naučila od Paris, ispod njenog imena piše „Parisina prijateljica i bivša asistentkinja“. Shade.
Elem, Paris je bila veoma neposlušna devojčica, a zatim i svojeglava tinejdžerka i u očima njenih roditelja neko sa kime nisu mogli da upravljaju i koga nisu mogli da kontrolišu. Zato su se odlučili da je šalju u razne kampove u prirodi, a koji su se bavili „prevaspitavanjem“. Paris je iz svakog od njih bežala da bi na kraju doživela da je dvojica muškaraca jedne noći probude iz sna i odvuku vezanu iz sopstvenog kreveta u kamp iz kojeg nije bilo bekstva. Tamo su bila smeštena deca koja su od „vaspitača“ doživljavali verbalno, psihološko, kao i fizičko zlostavljanje i svakom detetu koje je izašlo iz tog kampa to iskustvo je ostavilo duboki trag na psihu i ličnost. Zatim Paris okuplja svoje bivše „cimerke“ iz kampa i organizuje zajedno sa tim ženama akciju na društvenim mrežama kako bi podigle svest o ovom problemu. Ne mogu vam reći koliko je stvari pogrešno u ovim minutama dokumentarca: od zagrljaja, stvari koje se izgovaraju, do suza. Sve me je ostavilo praznim i pomalo ljutim: kao da ne želi da zaista pomogne nekome već odrađuje lošom glumom jednu ulogu koja za cilj ima promenu mišljenja koje javnost ima o njoj. I to je ono glavno: ja ovde nisam osetio ogoljavanje koje bi me nateralo da saosećam ili da pustim suzu. Ne. Osetio sam samo da je na ekranu jedna nesrećna devojka koja i dalje ne vidi svrhu svog postojanja, kao ni da ne nazire bilo kakvu sreću. Paris čak izgovara jedinu iskrenu stvar koja nam govori koliko joj je pojam sreće dalek i koliko pokušava da to što sreća u njenom životu ne postoji veže za neke druge činioce – „biću srećna kada budem zaradila 100 miliona dolara“ deviza ubrzo je zamenjena sa devizom „biću srećna kada zaradim milijardu dolara“. I to je to, umesto da otkrijemo novu Paris kakvu nikada nismo videli ili poznavali, otkrivamo uplašenu, nesrećnu i nesigurnu ženu koja i dalje menja glas u piskaviji kako bi zvučala gluplje i neopterećujuće i koja na tome zarađuje. Biznis i životni model koji, nadam se, niko neće morati ikada da prolazi i proživljava.
Njena majka u nekom trenutku objašnjava kako je Paris dobila ime po njihovom omiljenom gradu. Na kraju, kada sam isključio ovaj dokumentarac jedino što mi je ostalo u glavi jeste da je dobila ime po gradu svetlosti, ali da je tužna istina da su u njoj sva svetla pogašena.
