Pre nego što je danas izašao zvanični trejler za film “Cats” kompanija Universal je pustila promo video “iza scene”, a režiser Tom Hopper iskoristio reči “digital fur technology” da bi objasnio tehnologiju koja se koristi u filmu. To objašnjenje ne da nije pomoglo već je samo dodatno zbunilo sve. Čak i iz tog kratkog sneak peeka, bilo je jasno da će biti u pitanju digitalizacija pokreta, ali nije precizirano na šta treba vizuelno, emotivno i mentalno da se pripremimo. Da li će glumci biti obučeni u kostime i izgledati kao mačke, ali ne baš i biti mačke, ili će poznata lica biti “nalepljena” na tela mački kao što je to bila situacija sa „Alice in Wonderland“ iz 1998. i Whoopi Goldberg, koju lično ne mogu da zaboravim (not in a good way) ili će stvarno biti čovekolike mačke ili…
Mnogo je ostalo “ili” i „da li“ na koje su nam potrebni odgovori, koji su danas i stigli i šta reći… javnost nije preterano oduševljena (ovo je baš eufemizam, reakcije su daleko od oduševljenosti).
Originalni mjuzikl “Cats” je svoju premijeru imao 1981. na West Endu, i baziran je na T.S Eliotovoj zbirci fantastičnih pesama Old Possum’s Book of Practical Cats, dok je muziku komponovao Andrew Lloyd Webber. Mjuzikl je odmah postao hit, ali uprkos svojoj popularnosti, reinterpretacijama i igranjima već skoro 40 godina, nikada nije pronađen adekvatan i funckionalan način da se ovaj mjuzikl ekranizuje i ostane o mačkama, ali da one budu prikazane kroz ljudske emocije, pokret, izraz na ekranu. Nažalost, izgleda da će slučaj ostati u nerešen do daljnjeg. Uprkos tome što je stigao trejler, a i film će za koji mesec, što bi trebalo da potvrdi da se ovaj problem konačno rešio, i da je ekranizacija uspešna i genijalna ideja, tokom dva minuta (dva vizuelno dosta očaravajuća ali i isto toliko zazorna minuta), pitanje “kako se isusa mu uopšte pravi film o mačkama?!” je možda glasnije nego ikada.
Okej, da, uspeh se donekle osiguravala time što se na prvom mestu napravi all-star cast koji uključuje imena: Judi Dench, Jennifer Hudson, Taylor Swift, Idris Elba, Jason DeRulo. Na drugom, napravi se esktravagantna, predimenzionirana (što dosta čudno izgleda, ali nije! najčudnija stvar u filmu) scenografija. Na trećem dosta dobrih koreografija i sjajne muzike uvek spašava stvar, ali to smo svakako i očekivali da bude dobro. Međutim, stvar koja jeste malo skliznula, a koja se koristila izdašno, onako, da presedne (što se s vremena na vreme i desi, ‘ajde svi, ali posebno mi je mučno da gledam Judy Dench u ovom izdanju i dva minuta a kamoli duže) je na sve strane hvaljena “digital fur technology”. Oni su dakle ljudi ali su takođe i mačke.
Svaki od članova tima ima CGI krzno čime se stvara delikatan antropomorfni izgled, ali sam rezultat nažalost, nije toliko revolucionaran koliko odbojan. Okej je sve to, i znamo da može, ali iskreni da budemo, glumci ne izgledaju preterano ubedljivije i stvarno mačkastije nego što bi sa ozbiljno razrađenim face i body paintom, već samo dosta uznemirujuće čemu svakako da dodatno doprinosi to što se “mačke” kreću preko giiigantskih kreveta, kaučeva, stolica. One su dakle i veličine pravih mačaka (premda meni deluje da su manje nego što bi trebalo, mada ko sam ja da sudim) i imaju mačju dlaku, jer su kao mačke ful, kapirate?
Kapiramo, ali nam se ne dopada. Okej, svakako da o samom filmu nije moguće suditi sada i da ćemo morati da sačekamo decembar i početak zvaničnog prikazivanja da donesemo konačne zaključke, jer ostaje mnogo toga da se vidi, ali sve ovo nije baš najsrećnije počelo. I to nema nikakve veze zapravo sa filmom kao filmom, koliko sa celokupnim principom razmišljanja. Nije ovo prvi film, ali svakako jeste jedan od konkretnijih i očiglednijih primera, da bi možda filmska industrija mogla malo da iskulira sa tehnologijom i CGI pogotovo. Ili eventualno da počnu da je koriste kako treba, kao pomoć i jedan OD elemenata, a ne da betoniraju njome. Apsolutno sam ubeđena da bi neka ostvarenja bila daleko bolja da se više oslanjalo na kreativnost, i istinsku umetnost i talente, a manje na tehnologiju.
Jasno je da je uz tolike mogućnosti koje imamo danas lako zaboraviti da stvari mogu da se urade i na stari način, međutim, ako se ne podsetimo na to s vremena na vreme, dođe do ovakvih trenutaka prilično neuspešnog zaokreta. Ovolika količina tehnologije je predviđena da oduševi, a umesto toga je samo probudila čudnost (koja bi bila sasvim na mestu da je to bio cilj, i da je drugi tip filma u pitanju), i sasvim sam sigurna da je i mnoge druge vratila nekoliko koraka unazad i podsetila koliko su stari kostimi i šminka bili genijalni, i možda pravo rešenje i za ekranizaciju. Ne moraju digitalna i tehnološka dostignuća da budu odgovor na baš svako prokleto pitanje. Old school je nekad stvarno najcool.
