Kada je daleke 1942. godine izašao film “Građanin Kejn”, pokupio je čak devet nominacija za Oskara. Iako je “kući odneo” samo jednu statuu činjenica je da je ovakva brojka nešto u čemu ne uspe baš mnogo filmova. I posle osam decenija jednako je relevantan i postao je kultni film koji i dalje na najznačajnijim listama nosi 100% preporuke. Ove godine, tačnije 4. decembra (u nekim krajevima sveta i u nekim bioskopima, ukoliko situacija dozvoli 13. novembra) na Netflix će stići film “Mank” koji donosi priču o piscu i scenaristi Hermanu Mankiewiczu (igra ga maestralni Gary Oldman) koga je Orson Welles angažovao za rad na filmu “Građanin Kejn”. Za Mankiewicza, rad na ovom scenariju znači neke odnose koji se moraju prekinuti, i neke priče koje se moraju oživeti, budući da se lik Kejna u mnogome oslanja na biznismena Williama Randolpha Hearsta, kog je sam Mankiewicz poznavao možda i previše dobro.
Sa ovakvim zapletom, u godini koja nam nudi mahom samo akcione spektakularne naslove i blokbastere, ceo svet na čelu sa filmskim kritičarima upire pogled u ovaj film i počinje da nagađa ne „da li će“ nego „koliko Oskara će “Mank” pokupiti“ i pitaju se da li će uspeti u onome što “Građanin Kejn” nije mogao?
Film pomera fokus na Mankiewicza, osobu o kojoj ne znamo previše, i priča o stvaranju legendarnog filma iz njegove perspektive. On je tip koji se sa Hearstom po kom je građen Kejnov lik, družio i prisustvovao na svim njegovim a la Veliki Getsbi žurkama, gde se sprijateljio sa Hearstovom znatno mlađom ljubavnicom, Marion Davies (koju u filmu igra Amanda Seyfried). Ipak, zbog prekomernog pića i razočaranja prestao je da bude Hearstov miljenik, ali i miljenik Holivuda. Da li može da se vrati na mesto na kom je bio, sarađujući sa Wellesom i stvarajući svoje najznačajnije delo? Sama premisa i osnovni zaplet u kom očekujemo rags to richies obrt, nečiji spas i promenu i svu dramu koju to nosi, je već samo po sebi džekpot. Džekpot je i činjenica da je film sniman u crno-beloj tehnici kako bi bio bliži realnom vremenu događanja, a ako gledamo unazad u kontekstu nagrađivanih filmova, svakako na pamet pada “Umetnik“ koji je te godine pokupio pet Oskara.
„Manku“ u prilog ide i činjenica da su skorašnji nominovani filmovi za najbolji film bili Tarantinov “Bilo jednom…u Holivudu”, Cooperov “Zvezda je rođena”, kao i Chazelleov “La la land”, a svi govore o dinamici show biznisa, što je nešto za šta očigledno imamo apetiti. Dalje, imati Finchera koji je već pre bio nominovan za filmove “Neobični slučaj Bendžamina Batona” i “Društvena mreža” kao režisera, a Garry Oldmana u glavnoj ulozi, takođe puno obećava samo po sebi. Čini se da ovaj film zaista ozbiljno preteneduje da bude onaj o kom ćemo pričati ove zime tako da nestrpljivo iščekujemo početak decembra!
Svakako da će se sigurno pokrenuti standardna polemika na temu “kako? Zašto? Ma, ne može!” film sa Netflixa da bude nominovan za Oskara, što je trn u oku za mnoge i pitanje koje će nastaviti da boli i žulja, ali ako je neka godina savršen teren za ovakve promene onda je to ova. Dok mnogi studiji igraju na sigurno i nemaju previše naslova u svom ovogdišnjem repertoaru za ponuditi Akademiji, Netflix cveta i nudi pregršt opcija.
Od novog filma Spike Leeja “Da 5 Bloods,” preko Aaron Sorkina sa novim ostvarenjem “The Trial of the Chicago 7”, kao i George C. Wolfea sa “Ma Rainey’s Black Bottom,” i nikako ali nikako da e zaboravimo one koji tek dolaze kao što je “The Midnight Sky” koji potpisuje Clooney, i nešto na šta bismo se kladili – Ron Howardov “Hillbilly Elegy”. Rečju, ako je neko nekada imao protiv da Netflixovi filmovi budu egal takmičari u trci za Oskara, bolje da se odmah privikne na to jer će ove godine, kako stvari stoje, vladati.
