Crni život će vredeti onda kada dignete glas za njega. A onda će vredeti i život nekog protestanta u Hong Kongu ako dignete glas za njega. A onda će vredeti i život žene u Indiji koju je silovalo nekoliko muškaraca i odsekli joj grudi. A onda će vredeti i životi homoseksualaca koje prebijaju i zlostavljaju u Rusiji i dok to rade počinioci sve to snimaju i dokumentuju. I još neki životi će vam vredeti ako prvo glasno stanete iza ovih. A ako kažete „all lives matter“ to ne znači da vam svi životi podjednako znače. To samo znači da vas zabole dupe za svaku manjinu, rasu ili rod osim vašeg i da se nećete boriti ni za jednu ugroženu grupu već ćete samo izgovarati floskulu „a za šta ovi sada protestuju?“.
Tu se rasizam, mizoginija ili homofobija ne završavaju. Moraju se odmah diskreditovati i oni koji su se usudili da dignu glas. Ako Divac protestuje za crnce u Americi ne možete ga podržati, ili oćutati, već morate prokomentarisati gde god stignete da je „prodao Kosovo“. Da, to ćete komentarisati ali nećete dići glas ni za koga jer nisu zavredili. Pošto nisu Srbi. Ili nisu beli. Ili nisu pravoslavci. Ili nisu strejt.
E sad, ja vam neću objašnjavati šta je rasizam. Ili šta su predrasude. Postoje pametniji i stručniji ljudi koji vam mogu te stvari podrobno objasniti, samo ako želite da se time pozabavite. Ja sam kao liberalno misleće biće od 42 godine shvatio da i pored svog znanja koje imam i dalje nemam odgovore na određena pitanja koje mi postavljaju drugi ili koje postavljam sam sebi. Pa sam odlučio da ih pronađem. I sve to podstaknut protestima koji traju u Americi povodom black lives matter inicijative. U ugnjetavanje crnaca sam veoma upoznat kao i o pravima koja su im oduzeta i o nefunkcionisanju sistema u kojem žive. I kao i svi vi verovatno sam naišao na neki od predloga na internetu vezan za filmove, knjige ili osobe koje će nam pomoći da bolje razumemo zašto ovi ljudi na ulicama protestuju i za šta se bore. I počeo sam od dokumentarca „13th“ na Netflixu.
I mogu vam reći da ga odmah pogledate jer i pored svega što mislite da znate i dalje niste upućeni u to kako sistemi funkcionišu. A američki sistem je duboko pokvaren u samom svom korenu. I problem crnaca vam upravo to kazuje. Oni su dovedeni iz Afrike kao besplatna radna snaga i kao robovi su u Americi bili zlostavljani, silovani, mučeni, progonjeni, ubijani. Nakon što su jel’te smislili da to nije u redu činiti ljudima i da bi robove trebalo osloboditi vođen je građanski rat i usvojen je 13. amandman koji je garantovao da niko ne može biti rob. Ono što ne znate jeste da dalje u tom amandmanu piše – ne može biti rob niti prinuđen na rad protiv svoje volje osim ako nije kriminalac. Tu počinje moje otkrovenje i tu priča kreće da se razvija.
Nakon što su svi robovi u Americi oslobođeni počela su masovna hapšenja crnaca, hapšenja zbog minornih zločina zbog koje belce policija ne bi nikada ni pogledala popreko, a kamoli strpala u zatvor. I odjednom imate situaciju u kojoj je većina crnaca u Americi po dobijanju slobode od ropstva otišla u zatvore i primorana da radi besplatno, ovaj put kao osuđeni zatvorenici umesto kao robovi. Uskoro kreće i propaganda koja ih predstavlja upravo tako: kao opasne, krvoločne, ubice, silovatelje, nepismene i neobrazovane. Propaganda koja je imala za cilj da belcima usadi strah i napravi od crnaca neprijatelje i kriminalce. Propaganda koja je uspela.
Stvari odatle samo teku svojim tokom. Nakon što su uspeli da naciji usade sliku „ko su crnci“ posao je bio jednostavan: pošto su takvi – mesto im je u zatvoru. I tako kreće zanimljiva priča u ovom dokumentarcu o zatvorskom sistemu i policiji u Americi, koja, ako ste misleće biće, jeste veoma bitna lekcija razumevanja stvari koje se trenutno dešavaju i razumevanja da ako se stvari ne promene sistemski ovo neće biti ni prvi ni poslednji protesti u Americi. Jer da biste razumeli šta se dešava morate znati šta se desilo. Bez razumevanja prošlosti nema razrešenja u budućnosti. Jednostavno je tako. Jer bela privilegija leži u tome da nikada ne pomislite „belci su kriminalci“. Mislite o tome.
I tako dolazim do onoga o čemu sam razmišljao puno nakon ovoga i zašto sam toliko glasan u razgovorima sa ljudima prethodnih nedelja: mi smo ti koji moraju da se menjaju. Ako postoji problem manjine ne može ga manjina rešavati. Ona samo može podići glas i ukazati na nepravdu koju mogu da isprave samo oni koji su na vlasti. Ako crnci protestuju treba ih saslušati, razumeti i videti kako da im pomognete. Ne možete očekivati od njih da se menjaju kako bi sve nastavilo da funkcioniše tako da nama bude potaman ili bez stresa. To bi bilo kao kada biste imali ženu koju muž tuče i ne biste tražili da muž prestane da je tuče već od nje tražili da bude tiša da biste mogli da dremnete sat vremena nakon posla. Hej, nema spavanja!
Ko ne digne glas pokazuje na čijoj je strani. Jednostavno je tako.
