Godina je 2010, WeWork kompanija se pojavila u Njujorku sa jednostavnom idejom da frilenserima ponudi mesto gde mogu iznajmiti ofis, ili što kako bi se izborili sa recesijom u koju je Amerika, pa i ceo svet, duboko zagazila. Coworking? Ništa novo? Naizgled. Suosnivač Adam Neumann je od samog početka tvrdio da se ne radi o kompaniji koja se bavi upravljanjem nekretninama, već o start up tech kompaniji. Iako je osnovni biznis kompanije bio da zakupljuje veće nekretnine na duži vremenski period i da zatim manje jedinice izdaje, Adam je taj biznis model uporno nazvao „prva društvena mreža na svetu koja postoji u fizičkom obliku“.
Sva ta priča bila je tu da zamaskira gubitke u kojima se kompanija nalazila, kao i neetično poslovanje. Masovne zablude su kao fakultetske žurke sa pivom. U jednom trenutku više ništa nije zabavno. To osećanje je u dokumentarcu najbolje opisao jedan od bivših korisnika WeLive i WeWork zgrada August Urbish: „u jednom trenutku vi ste fazonu, ’čoveče ućiti već jednom’!“
I zaista Adam je zaćutao, samo 33 dana pošto je javnost dobila uvid u poslovanje kompanije njena vrednost je opala za 70% i više. U dokumentaciji koja je dostavljena javnosti finansijski analitičari i novinari su pronašli svašta, od toga da je Adam bio suvlasnik nekih od zgrada koje je WeWork iznajmljivao, preko toga da je uzimao lične pozajmice za njegov raskošni stil života, sve do toga da je preko holding kompanije zaštitio reč „we“ za koju je WeWork morao da mu isplati 5.9 miliona dolara kako bi je koristili u sklopu svog naziva. Pokazalo se da kompanija troši 47 miljardi na zakup zgrada, dok je zabeležen profit od 4 milijarde dolara. Kompanija je koristila sopstvenu izmišljenu metriku zvanu „mreža doprinosa“ koja je otežavala razumevanje učinka njihovog poslovanja.
On je u septembru 2019. stupio sa pozicije CEO-a kompanije, ali je kao deo nagodbe zadržao pravo da proda svoje deonice u vrednosti od 500 milona dolara. Bar za njega, san je postao realnost.
