Na prvom mestu, odmah treba reći da je Guava Island, 55-ominutni film Donalda Glovera, poznatijeg kao Childish Gambino, od same najave preopterećen težinom očekivanja. Glover, kao jedan od najsvetlijih i najkreativnijih umova generacije, toliko konzistentno unosi britkost, originalnost i kreativnost u svaki oblik umetnosti kog se dotakne, što potvrđuju i protekle dve godine u kojima je odneo Grammy za album godine, Emmy za glavnu ulogu i režiju, i Zlatni globus za glavnu ulogu, da je sasvim prirodno očekivati da još jednom briljira. Uostalom, nije ni samo do njega već do celokupnog tima koji stoji iza ovog ostvaranje, koji je ništa manje do sjajan. Scenario poptisuje Gambinov brat Stephen Glover, režiju njegov česti saradnik Hiro Murai, sa kojim je već radio na Atlanti, čime su napravili ču-do, a u glavnoj ženskoj ulozi se našla Rihanna koja je uvek dobra ideja.
Dakle, Glover se našao u glavnoj ulozi, i igra Deni Maroona, relativno siromašnog rege muzičara koji je u vezi sa Kofi Novia, koja mu je ljubav iz detinjstva, i čiji je lik oživela Rihanna. Oni žive na izmišljenom rajskom ostrvu Guava, gde je osnovno zanimanje lokalaca proizvodnja plave tkanine i odevnih komada koji se prave od njega, koji se prozvode isključivo na Guavi ali ih žele i mnogo šire od toga. Savremeni despot, Red Cargo, vlasnik je svih fabrika koje proizvode tkaninu i odeću i koji eksploatiše svoje zaposlene, zahtevajući od njih previše rada za koji su potplaćeni, među kojima su i Deni i Kofi. S obzirom na to da je pored toga što je radnik u fabrici, Deni i muzičar, on rešava da izmoreni guavanski narod, poveže i razonodi, praveći muzički festival, celonoćnu žurku na koju su svi pozvani, koja bi verovatno dovela do toga da naredni dan uzmu slobodno. Red, opsednut profitom to ne želi da dozvoli i daje Deniju predlog koji je daleko više ucena – da ga isplati, a da ovaj u zamenu otkaže koncert. Ako nastavi sa idejom u koju veruje, to ga može koštati posla, a možda i nečeg više. Okej, radnja je već na prvi pogled dosta nesrećno i uprošćeno postavljena, ali neosporno je da su pitanja koja „Guava Island“ postavlja, o razarajućim efektima kapitalizma, potcenjenosti, prekarijatu, tržištu, uslovima ponude i potražnje, i uticaju svega na stvaranje, umetnost, ali i život, okruženje i ljudski duh neizostavno bitna, i postavljena u pravom trenutku.
Međutim ono što jeste problem je celokupan utisak koji film ostavlja. Ako stavimo po strani činjenicu (koja baš i nije za zanemariti) da je Rihannina uloga u potpunosti podređena moćnom, mesijanskom glavnom liku, a ona svedena na treperavu slatkicu koja veruje u njega i muziku, dosta je tu i dodatnih slabosti. Uopšte pozicioniranje muzike i plesa kao moćnog, sveizlečivog leka, i vrhunskog oružja, u borbi protiv dehumanizujućeg kapitalizma, deluje kao preuprošćeno i pomalo banalno rešenje. Muzičke scene filma definitivno jesu očaravajuće i milina ih je i slušati i gledati, ali sam narativ deluje slabo i nedovršeno, a politička alegorija i odnos zaplet-rasplet, i njegov idealizam je pre na nivou crtanog nego igranog filma. Sve u svemu, mlakičasto. Svakako, za nekoliko stvari mu definitivno treba odati priznanje, poput samih pesama, nestvarno pitoresknih kadrova, generalno visoke stilizacije, zanimljivog 4×3 kadra nalik na razglednicu i toga što Gambino i Rihanna zajedno na ekranu jesu ultimativna audio-vizuelna poslastica, ali nažalost svedena, banalna i nemaštovita poruka i poseban tretman koji glavni muški lik uživa, nažalost, odnose previše fokusa.
