25 godina kasnije: Da li je „Gospodar prstenova“ konzervativan, feministički ili oboje?

Nakon detaljne analize trilogije „Gospodar prstenova“ za 25. rođendan „Družine prstena“ i podsećanja koliko snage, talenta i volje je uloženo u pravljenje ovog remek-dela, ostalo nam je nešto što dugujemo svim tim godinama koje su prošle od premijere prvog filma, a to je savremeno čitanje. Baš zato postavljamo ovo pitanje koje nam se vrzma po glavi nakon trodnevnog maratona i 11 sati i 55 minuta provedenih u bioskopu.

Da li su ženski likovi u trilogiji „Gospodar prstenova“ problematični?

Da li su ženski likovi u filmovima „Gospodar prstenova“ danas problematični, ili su, gledano 25 godina kasnije, zapravo neočekivano subverzivni za vreme u kojem su nastali?

Kada filmove Pitera Džeksona (Peter Jackson) danas gledamo kroz prizmu modernog feminizma, jasno je da ne analiziramo samo “Koliko jakih ženskih likova postoji”, već kakva je njihova uloga u narativu filma. Pre nego što pređemo na analizu samih likova u filmu Gospodar prstenova, neophodno je da objasnimo koji je istorijski kontekst iz kog Tolkin, autor knjiga po kojima su nastali filmovi, piše.

Tolkin je učestvovao u Prvom svetskom ratu, konkretno u Bici na Somi, zapamćenoj kao najveći i najkrvaviji događaj u Prvom svetskom ratu. Prljavi rovovi, smrt i muški kolektiv su ono što je Tolkin svakodnevno gledao. Tolkin je svoju svakodnevnicu  preneo u romane, pa se manjak fokusa na ženske likove direktno vezuje za njegovo iskustvo sa fronta. 

Ako svet romana „Gospodar prstenova“ posmatramo iz tog ugla, jasno je zašto je narativ fokusiran isključivo na muške likove. Muškarci su bili fizički prisutni na liniji fronta. U tom kontekstu, odsustvo žena u glavnim narativnim linijama nije odraz njihove beznačajnosti, već realnosti koju je Tolkin preneo u fikciju. Žene nisu uključene u direktne ratne sukobe, nego predstavljaju ono što se rat trudi da sačuva. 

Piter Džekson se trudio da napravi uverljivu adaptaciju romana, ali su pored toga dodate scene koje su dale više prostora da ženski likovi zablistaju. Ima ih malo, ali su definitivno jedne od onih scena kojih se dobro sećamo.

Gde su žene u Srednjoj zemlji?

U LOTR trilogiji postoje 3 ključne ženske figure: Galadriel, Arven i Eovin. Činjenica je da nijedna od njih tri ne stiže do Mordora, odnosno nisu uključene u centralnu liniju priče. 

Galadriel (Cate Blanchett), je izuzetno mudra i učena čuvarka jednog od prstenova i sveta koji nestaje. Funkcija joj je kao mentorka koja daje nadu u najmračnijim trenucima. Ona junacima daje poklone protkane vilenjačkom magijom. Jedan od poklona Frodu pomaže da vidi barem malo svetlosti kada upadne u mračnu pećinu sa paukom.

Arven (Liv Tyler) služi isključivo kao glavna motivacija njenom ljubavniku Aragornu. Ona sama je veoma pasivna kao lik i njene odluke se donose isključivo u odnosu na Aragorna ili svog oca. U filmu je dodata scena gde se prikazuje kako je Arven veoma moćna i dobar jahač, pa spasi Froda od crnih jahača Nazgula. Problem je što se njen lik ne razvija dalje od te scene u kontekstu glavne linije priče. Ona ima unutrašnja previranja jer je rastrzana između dva dominantna muškarca u njenom životu, ali ništa dalje od toga.

Eovin (Miranda Otto) je jedna od najkompleksnijih junakinja, jer se prerušava u muškarca kako bi učestvovala u bici, iako joj je to izričito zabranjeno, i na kraju ubija Kralja Nazgula. U filmskoj verziji, njena priča se prepliće sa hobitom Merijem, koji je takođe isključen iz borbe zbog svoje “slabosti”, odnosno pripadnosti hobitskoj rasi, ali ipak odlučuje da joj se pridruži u borbi. 

Ova paralela između njih dvoje stvara simboličku vezu između svih marginalizovanih osoba, samim tim i žena i hobita. Uprkos svojoj naizgled slabašnoj prirodi, sposobni su da promene tok istorije.

Postoje optužbe da je kraj Eovinog luka njeno prihvatanje tradicionalne ženske uloge. Nakon što je ranjena u bici, umesto da nastavi da ide ratničkim putem, ona se ipak opredeljuje za miran život – kao isceliteljka. Ovde bih se složila sa Melisom Mekroj, koja u svom radu Finding Woman’s Role in „The Lord of the Rings“ ističe da Eovinа odluka ne predstavlja povratak u patrijarhalne okvire, već Tolkinovo naglašavanje mira kao uzvišenog ideala kojem treba težiti. Odnosno, prelazak iz rata u mir. To potvrđuje činjenica da ostali likovi završe na isti način, kao na primer Sem koji na kraju bira porodični život.

Zašto junakinje ne razgovaraju međusobno?

Kada sažmemo činjenice, sve što junakinje dožive vezano je za odnos sa muškim likovima i ne postoji nijedna interakcija u kojoj žena vodi dijalog sa drugom odraslom ženom. One predstavljaju simbole: nadu, ljubav i hrabrost. Funkcija im je da podstiču glavne junake da dođu do cilja. Sve to jeste problematično, ako gledamo isključivo iz današnje perspektive. Ali, činjenica je da ne možemo da izuzmemo istorijski kontekst u kom nastaje trilogija „Gospodar prstenova“, kao i očiglednu inspiraciju srednjovekovnom tradicijom i društvenim načelima.

Sve nas to vodi do sledećeg zaključka.

Tolkin nije zanemarivao ženske likove, već su njegove junakinje važne ali udaljene – neke i bukvalno, jer ih je pisao iz perspektive muškog iskustva sa ratnog fronta. Filmovi Pitera Džeksona važe za jednu od najdoslednijih adaptacija romana ikada snimljenih, pa je Tolkinov pogled na svet neodvojivi deo ove trilogije koja je ušla u istoriju svetske kinematografije.