Biografski filmovi o muzičarima su po svemu sudeći u trendu. Životi muzičara su inspirativne i uglavnom slične priče i veliki izazovi rediteljima, a Holivud voli dobru senzaciju, kao i nostalgiju. Zavirivanje u umove naših omiljenih kreativnih genija može biti srceparajuće i inspirativno, ali u središtu svakog biografskog filma o muzičaru je pre svega muzika koju toliko volimo i to je ono što baš taj film izdvaja od drugih, uprkos sličnim scenarijima.
Saznanje da je taj voljeni muzički genije uspeo da napravi sve te lepe stvari uprkos ogromnim preprekama čini da sve njihove nevolje postanu značajne, bilo da se radi o tragičnom detinjstvu, zloupotrebi supstanci, rasnim borbama ili nezdravim odnosima. Ovakvi filmovi nude novu simboličku perspektivu i dimenziju naših omiljenih hitova, i zato smo toliko opsednuti njima. Tokom godina, videli smo brojne biografske filmove, u mnogim oblicima. Neki su bili sjajni, a neki ne baš toliko. Poslednji koji je neke od nas oduvao, ili ostavio sve samo ne ravnodušnim je Elvis, u režiji Baza Luhrmanna.
U pogledu scenarija, ovaj film ne nudi ništa novo: za sve one koji iole poznaju život i rad Kralja roka, ne postoji ništa novootkriveno niti senzacionalno što će saznati. Po tom pitanju ovaj muzički biografski film se ne razlikuje mnogo od drugih, on je naprosto kinematohgrafska predstava Wikipedia podataka, i to je zamka ili možda otvorena namera skoro svih filmova ovog žanra: što ne zadiru dublje u pojedine sekvence života kojim se bave. Međutim sama izvedba Austina Butlera kao poznatog muzičara i Toma Hanksa, kao njegovog gramzivog i ljigavog menadžera Parkera je fenomenalna. Verujemo da je sam cast polu-anonimnog mladog glumca mnoge iznenadio, ali on je više nego opravdao taj izbor izvevši u nekim trenucima pokrete na sceni i mini mimiku lica bolje nego sam Elvis.
Nanizani zvuci poznatih hitova u filmu kao što su Can’t Help Falling in Love, Hound Dog, Jailhouse Rock, Heartbreak Hotel, začinjeni vrcavim i razigranim pokretima mladog glumca, bili su dovoljni da se podestimo omiljenih albuma i puštamo ih nedeljama nakon gledanja na repeat. Međutim ako promislimo malo o tome, ko je Elvis bio van njegovih, nastupa, muzike i ploča, film nije ponudio mnogo odgovora. Ali ako ovo posmatramo pre svega kao jedan mjuzikl, on je zadatak uradio više nego odlično. Pored Elvisove muzike tu je i gomila modernog zvuka koji se idealno uklopio uz ulice Memfisa i bluz klimu šezdesetih.
Ovaj film možda nije uspeo detaljno da nam predstavi neke segmente Kraljevog života (naročito ne one privatne, koji su čak i otkriveni u memoarima njegove žene), možda nije bilo dovoljno reči o njegovoj često prekoj ii agresivnoj ćudi, ali jedno je sigurno: ovaj film doneo i muzički i glumački spektakl koji je učino da se u Elvisovu muziku ponovo zaljubimo i iznova preslušavamo, što je njegovo nasleđe svakako zaslužilo.
