Živimo u doba koje će definitivno u istoriji ostati upamćeno kao period glasnog progovaranja žena o nepravdi i pre svega o iskustvima seksualnog zlostavljanja i nasilja kroz koje su prošle. Dovoljan je jedan ženski glas i lavina progovaranja o sličnim iskustvima se ne zaustavlja. Zato su ovi prvi glasovi važni i osnažujući. Počev od pojave pokreta #MeToo, pa sve do lokalnih dešavanja sa Marijom Lukić, a posle i glumicama Danijelom, Milenom i Ivom, ženska iskustva zaorila su se zemljom i ne planiraju da se utišaju.
Međutim angažovanost nekih ovih hrabrih heroina postala je utočište i podrška ženama širom zemaljske kugle.
Glumica i rediteljka Daniela Štajnfeld svoje iskustvo ispričala je u dokumentarnom filmu Hold me right now, kroz koji se susreće i sa drugim ženama koje su preživele seksualno nasilje. Ona je uočila da sve žrtve uključujući i nju prolaze isti put do izlečenja. Od negiranja, pokušavanja pronalaska opravdanja, kvaziracionalizacije događaja, preko samokažnjavanja i autodestruktivnih radnji pa sve do prihvatanja i prevazilaženja traume. Ključni korak u oporavku je za Danijelu Štajnfeld upravo razgovor i deljenje sopstvene priče sa drugima.
Da li je Danijelin film i glas inspirisao holivudsku glumicu Evan Rachel Wood da i ona progovori i snimi dokumentarac, ne možemo da tvrdimo sa sigurnošću, ali je važno da se ovi glasovi čuju, a filmovi ne samo da imaju terapeutsko dejstvo po same žene, već i ohrabruju, osnažuju i ukazuju na propuste sistema kada je gorući problem nasilja nad ženama u pitanju.
Glumicu Evan Rachel Wood ste verovatno zapamtili kao jednog od glavnih likova serije Westworld, ili hitova kao što su What do we do in shadows i True blood. Pre nekoliko dana, u okviru HBO platforme pušten je dvoepizodni dokumentarac pod nazivom Phoenix rising, u okviru kog ona otvoreno priča o seksualnom nasilju koje je preživela tokom veze sa pevačem Merilynom Mansonom. U početku filma ona jasno stavlja do znanja kako je od malih nogu nailazila na hiperseksualizaciju kada su njene uloge u pitanju, a detaljno opisuje i prvi susret sa Merylinom, odnosno Brianom Warnerom kog je upoznala kada je imala osamnaest godina, a on trideset i sedam. Tokom njihove veze, Manson ju je više puta silovao, sve vreme psihički manipulišući njenim umom.
Veći deo dokumentarca koji je režirala Amy Berg, posvećen je Rachel koje je uspela da pronađe svoj glas i progovori, priznajući svoje strahove zbog toga. Bila je prestrašena da javno imenuje Mensona i pod velikim rizikom od retraumatizacije i „stavljanja mete sebi na leđa“. Ona se takođe sastaje sa drugim preživelim žrtvama Mansonovog zlostavljanja. Prošle godine, Mansona je na sudu pet žena optužilo za seksualno nasilje i uznemiravanje, i sve priče podsećaju jedna na drugu.
Kroz film jasno možemo uočiti obrasce koje nasilnici koriste u cilju kontrolisanja i zastrašivanja žrtve. Scene intervjua obogaćene su ličnim arhivskim video snimcima i odlomcima iz dnevnika glumice, koje jasno daju zastrašujući uvid u situacije u kojima se nalaze deca koja se rano oprobaju u svetu filmova i televizije.
Dokumentarac ima jasnu misiju, on govori o pitanju partnerskog nasilja ilustrujući da njegova žrtva može biti bilo ko, zahvaljujući proračunatim strategijama nasilnika. Ovaj film HBO je uradio u partnerstvu sa RAINN-om (Nacionalnom mrežom za slučaje silovanja, zlostavljanja i incesta) i drugim organizacijama kako bi osigurao da se vrednost ovog dokumentarca ne završi nakon njegove projekcije, već da ti glasovi nastave da se ore, sve dok se ovaj problem sistemski ne reši.
