Prošlo je šest godina otkad je pokrenuta #MeToo incijativa i otkada je glumica Alisa Milano prva javno progovorila o seksualnom uznemiravanju poznatog filmskog mogula Harveya Weinsteina. Ovaj pokret otišao je mnogo dalje i šire, zahvatio je čitavu planetu i ohrabrio žene na različitim geografskim tačkama iz različitih okrueženja da progovore o seksualnom uznemiravanju i nasilju. Međutim imena novinarki Megan Twohey i Jodi Kantor nisu dovoljno poznata javnosti s obzirom da su baš one te koje su istraživačkim novinarstvom i rešenosti da razotkriju ovaj problem razsvetlele šta se u Holivudu sve dešavalo. Rediteljka Maria Schrader rešila je da se pozabavi ovim delom priče i napravila dramu She said u kojoj glavne uloge tumače Carey Mulligan i Zoe Kazan, a koju je domaća publika imala prilike da pogleda na ovogodišnjem FEST-u.
Film je baziran na istoimenoj knjizi ove dve novinarke iz 2019. godine. Jodi Kantor pratimo kao mladu novinarku koja počinje da istražuje Harveya Weinsteina, dok je druga novinarka koju tumači Carry naravno potpuno suprotnost i puca od samopouzdanja i stručnosti. One su istraživačke novinarke i pravo je osveženje gledati šta jedna takva uloga u medijima zapravo podrazumeva, danas kada je sve bleđa, a primat uzimaju jeftine površne i senzacionalističke priče. One su tu da stoje uz zid ućutkanih žena koje se plaše, čak i decenijama kasnije, da progovore o napadima od strane poznatog serijskog zlostavljača.
Ovo je film koji poput čuvenog „Spotlighta“ prikazuje mukotrpno novinarsko istraživanje, prikupljanje činjenica, potkrepljivanje istih, proveravanje izvora, a pre svega ohrabrivanje žena da progovore i sastavljanje jedne celovite priče bazirane na činjenicama, a ne senzacionalizamu.
Radnja ima tenzičan tempo koji je lako pratiti, a neki kadrovi su vrsno uokvireni i podsećaju na slike Edwarda Hopera, ali ovo nije film koji koristi bilo kakav umetnički pdojam koji bi umanjio činjenice istrage.
Najpametniji potez filma „She Said“ je da nikada u potpunosti ne dramatizuje nijedan od napada, zadržava se u trenucima praznih hotelskih soba, kamera prebacuje preko odbačene odeće, gde čeka u praznim kupatilima dok ne bude bezbedno da izađe; zlostavljač se čuje, ali nije prikazan, osim ako se ne računa njegov potiljak ili njegov odraz u prozoru u flešbeku.
Ovaj film baca značaj i svetlo na žene koje su rešile da pruže bezuslovnu poruku žrtvama nasilja i da se izbore da ovu priču ispričaju racinonalno i činjenično, kako bi ona nosila težinu koju zaslužuje. Izbori koje protagonistkinje prave su racionalni i pametni i nikada ne skreću na eksploataciju priča žena. Upravo ta inteligencija čini She Said solidnim filmom vrednim gledanja.
