Čudna neka deoba se događa u savremenom svetu. S jedne strane društvo jasno postaje sve sekularnije i spremni smo da verujemo u sve od kristala preko aplikacija do ikona pop kulture, dok božanstva iz reda “religija” padaju sve niže na lestvici. S druge, oni koji jesu verujući vremenom sve češće pritiskaju volume up dugme i postaju sve intenzivniji i agresivniji u svojim stavovima. U takvom, po ovom pitanju prilično polarizovanom svetu, nije iznenađujuće što religijske teme ne nalaze baš puno prostora u filmskim i TV ostvarenjima, budući da je njihova potencijalna publika očekivano malobrojna. Jedan deo nije uopšte zainteresovan, a drugi je zainteresovan ali i previše indoktriniran pa i lako uvredljiv zbog svega što odstupa od kanona. Međutim, kao što je Graham Green nekom prilikom lepo primetio, ima nečeg primamljivog u religiji, pogotvo katoličanstvu, za koje kaže da je “dramatično po svojoj prirodi”. I istina, preukrašena, prelepa zdanja dođu kao idealna scenografija, ceo taj koncept žrtvovanja i “moram-prvo-da-umrem-da-bih-se-ponovo-rodio” drame je scenario par excellence, a moralna podvojenost unutar vernika, između onog što bi želeli i što je “propisano”, je tematika bliska mnogima.
Baš zbog toga, sa posebnim akcentom na ovo poslednje, nije retkost da su neki od junaka iz serija/filmova predstavljeni kao veoma religiozni. Predsednik Josiah Bartlet u “Zapadnom krilu”, Dana Scully iz “Doosijea X”, Peggy Olsen iz “Ljudi sa Menhetna”, Marty iz “Pravi detektiv”, većina Sopranovih čije moralne agonije potiču upravo odatle, i koji kao prava italijansko-američka porodica provode dane između ispovedi i terapije.
Međutim, ono što se događa na ekranima danas je potpuna promena struje i zaokret. Početkom februara, tačnije 7. februara izašla je poslednja epizoda nove Sorentinove serije “Novi papa” koja je nastavak serije “Mladi papa” koju smo obožavali, a malo pre toga Netflix je objavio film “Dvojica papa” sa Anthony Hopkinsom i Jonathanom Priceom u glavnim ulogama koji su stigli i do Oskara sa ovim filmom. Rečju, likovi nisu više samo posvećeni vernici, već su sama vera, a fenomen popularnosti papa, da ne kažemo papularnosti, je sve prisutniji, i postavlja se sasvim logično pitanje- zašto?
Na početku treba reći da novi pravac, papomanija koja je zavladala, nije počela od nagog torzoa Judea Lawa. Doduše, s njim se jeste uzdigla na jedan novi, gotovo transcedentalni nivo (blažen bio), zbog kog bismo svi postali ozbiljni vernici. Pre nešto malo manje od deset godina, publika u Kanu je složno zapljeskala filmu “Habemus papam” Nanni Morettija, o kardinalu koji je odabran za papu, nakon čega ubrzo dobija napade anksioznosti od odgovornosti, od težine insignija ne može da diše, od očekivanja ljudi ne može da spava, i jednostavno odlučuje da pobegne iz papske palate. U istu ga vraća psihijatar (koji nije vernik- dosta bitno), koji razgovara sa njim o detinjstvu, o odnosu sa majkom, nekadašnjoj želji da bude glumac, i uspeva da ubedi čitavu konklavu da je za dobrobit pape dobro s vremena na vreme malo igrati fudbal. Papstvo je dakle prikazano kao ozbiljan teret, odgovornost i uloga sa kojom je teško nositi se, i koja je glavnom junaku nametnuta, ali su običan, svetovni život, i sve njegove lepote one što osnažuje i oporavlja istrošenu, zamorenu, monaški strogu veru.
Za razliku od njega, Lenny je recimo želeo da bude papa. Vidi se u zlatu i plišu i svoj važnosti koja uz to ide, izgleda i doživljavan je kao polubožanstvo, ali ruku na srce ne zna kako se šta stvarno radi. Vodi se parolom “fake it ‘till you make it” iliti saznaj šta radiš pre nego što ostali skontaju da nemaš pojma. Međutim, osim tog, istina dosta bitnog, dela gde su i ti najsvetiji i “odabrani” prikazani kao obični ljudi daleko od savršenih, ima tu još nešto. Sva najnovija “papska” ostvarenja, Netflixov film, HBO serija, pa i veoma hvaljena predstava “Beli helikopter” koja je pobrala mnogo dobrih kritika u pozorištu u Rigi a bavi se temom Ratzingera koji se povukao sa papske dužnosti, funkcioniše po principu suprotnosti.
Anthony Hopkins i Jonathan Price. Jude Law i John Malkovich. Mikhail Baryshnikov i njegov sekretar Karpars Znotins. Svi oni u sučeljavanju zapravo donose istu priču o religijskom konzervativizmu, i tome kako se on leči i umiruje jedino suprotnošću. Jedan od likova je otelovljenje, personafikacija najveće strogosti i vrhunskog konzervativizma, i tradicionalizma, dok drugi preispituje i pristupe i kanone. Sudaraju se tradicionalno i revolucionarno, duhovno i svetovno i sve što jedan predstavlja drugi dovodi u pitanje i obrnuto, a čini se da se ovaj boom, baš u evropskim ostvarenjima možda desio upravo zbog jednog drugog booma.
Objektivno, Evropa sve više naginje na desno, pri čemu religijski konzervativizam vidno jača, kao prvi front na kom se “brani” evropejstvo a ta tema očigledno toliko peče i boli Evropu da je bilo pitanje trenutka kada će se i kako preliti i na popularnu kulturu. Svaki konzervativizam, a ovaj pogotovo, je izuzetno opasan, i kao čovečanstvo smo višestruko svedočili tome šta se događa kada je um zatvoren a ideja samo jedna, pa ova ostvarenja kao da nam poručuju: dajte iskulirajte se malo i sa religijom i prepucavanjima i zaoštravanjima.
Pikajte loptu, žvaćite žvake, družite se, malo pogrešite, malo ispravite, otvorite um. Ne shvatajte sebe previše ozbiljno. Ako papa može da ima frku i krizu identiteta, i ne zna šta je ispravno, ko si ti da znaš sve najbolje. I sva ona uprkos različitim tokovima i zapletima nude jedno isto kao suštinu i rešenje. Dijalog i tolerancija kao jedino što može da sredi stvari.
Razgovor, čak i sa onima sa kojima se nimalo ne slažemo. To uostalom potvrđuje i McCarten (scenarista “Dvojica papa”) koji smatra da veliki uspeh filma leži upravo u tome, u nadi da možda ipak možemo da se razumemo. “Kao bokseri, njih dvojica se sukobljavaju i svađaju dok u jednom trenutku obojica ne zaćute, a ta tišina je prilika da počnu da rade, i da se kreću ka sredini, ka zajedničkom rešenju. Mislim da zato ljudi toliko dobro reaguju na film, zato što deluje da je dijalog još uvek moguć. Živimo u vremenu kada smo gotovo beznadežni po tom pitanju”. Zaista deluje, i možda stvarno ako češće budemo gledali kako nastaje kompromis između svih suprotnosti koje ovi likovi predstavljaju i strana koje zastupaju, i imali makar i samo ideju da ipak jeste dostižan, možda ima nade za sve.
