God save the Queen, she ain’t no human being
Svako ima mišljenje o “The Crown”.
Mnogo ljudi ga je imalo i do premijere 4. sezone ali od prošle nedelje, konverzacija je počela da dostiže masovnu histeriju koju serija, baš kao i prava kraljevska porodica, duguje princezi Diani. Ovaj interes većine je, da se ne lažemo, u velikoj meri tabloidan baš kao što je to bio dok se drama odvijala in real time. Pošto se približavamo događajima kojih se mnogi od nas makar kao deca sećaju, strasti su se posebno uzburkale jer – ponavljam – svi imaju mišljenje i još bitnije emocije koje projektuju na Lady Di. Tako se i stavovi o seriji uglavnom vrte oko princa i princeze i toga da li ona odgovara ličnom stavu onoga koji daje mišljenje, pored toga uglavnom svi hvale Gillian Aderson iako postoji i grupa starijih ljudi koji negoduju na način na koji je Čelična lejdi predstavljena ali to je uglavnom tema u apsolutnoj senci Gillianinog maestralnog manirizma, zatim stižemo i do očekivanog da je Olivia Colman jednostavno s.j.a.j.n.a. i tako dalje, i tako dalje. Zaista malo ko pominje epizode o Južnoj Africi, IRA bombama i čoveku po imenu Michael Fagan, što je opet ogledalo nas samih a ne onih koji su seriju pravili pošto su se oni ovim temama ipak pozabavili.
A sada bih svoje mišljenje da dam i ja, a sigurna sam da vas ne čudi što ga imam.
Serija je sjajno urađena. Ona je jedan od Netflixovih dragulja u prestižnoj kategoriji, onoj koja donosi nagrade, kategoriji koja je produkciju jednog streaming servisa postavila u trku za Oskare. Sigurna sam da će im zaraditi i pare ali to nije njen glavni zadatak, njen glavni zadatak jeste prestiž.
Spojiti kvalitet sa temom koja je, bar u četvrtoj sezoni, presečen skup sa tabloidima, nije nimalo lak zadatak, a “The Crown” ga je izveo mestralno.
Ne zaboravite da je ceo tim iza serije – iako se govori Netflix, Netflix – u stvari potpuno britanski. Netflix je britanskim filmadžijama, konkretno Peteru Morganu a zatim i njegovim saradnicima, dao odrešene ruke, a zatim stavio svoj znak. Dakle, serija o Velikoj Britaniji i jednom od njenih najprepoznatljivijih fenomena koju su napravili sami.
Puno je priče o tome kako je predstavljena kraljevska porodica i koliko se taj način menja kroz sezone. Nemojmo smetnuti sa uma da se i svet promenio čak i od trenutka kad je počelo emitovanje serije 2016, a kamoli od početka vremena o kom se u samoj seriji govori. Kada je ova najnovija sezona u pitanju, posebno kruže naslovi o tome koliko je kraljevska porodica njom nezadovoljna, koliko je sigurno traumatična za prinčeve Williama i Harryja ali i kako je Camilla (bivša) Parker-Bowles sigurno gleda sa uživanjem, a ljudi koji prave ovu poslednju pretpostavku su mi posebno odvratni. Rečju, gde god se okrenete, ljudi projekcijom svojih osećanja još jednom pokazuju koliko su investirani u ovu sapunsku operu koju prati ceo svet, a koja je mnogo više od priče o nekoj tamo kruni. Svi znamo da britanska kruna nije jedina ni u Evropi, a kamoli na svetu ali eto nekako samo o njoj nešto znamo. Ko ume da mi kaže kako se zovu članovi belgijske ili švedske kraljevske porodice? Španska varijacija na temu bajke o Pepeljugi u kojoj tv voditeljka postaje kraljica još i jeste koliko-toliko poznata ali ni po čemu ne može da se meri sa bajkama (ili horor pričama, zavisi kako gledate) koje dolaze sa Ostrva.
A serija je upravo to: bajka, u najbolju ruku interpretacija. Ona nije dokumentarac i ne treba je tako posmatrati iako se vrlo perfidno igra percepcijom svojih gledalaca.
Nešto je skinuto jedan na jedan iz intervjua do kojih na samo klik možete doći na Youtube-u, poput one poprilično nesrećne Charlesove izjave o ljubavi, a povodom veridbe. Nemojte zaboraviti da je sve ostalo puko nagađanje ili prepakivanje poput Dianinih haljina. Naime, kopije nekih od haljina u kojima je fotografisana u stvarnom životu i koje ćete lako naći na Googlu iskorištene su kao kostimi u seriji ali često u drugim situacijama – pametna igra, kažem vam. Peter Morgan je sve samo ne naivan. To što vam se čini da ste muva na zidu, to je najveća obmana od svih i dokaz njegovom umeću.
Nama, kao gledaocima, ostaje da biramo u šta ćemo od tih nagađanja emotivno poverovati. Ja sam sklona da do kraja poverujem samo u jedno, a to je da su svi u tom sistemu nesrećni i na svoj način osakaćeni – što nije opravdanje ali jeste objašnjenje mnogih stvari.
Ipak, mi – javnost – mi smo opsednuti tom istom pričom, kao da je zaista bajka. Proždiremo je i gutamo, često ne osećajući da se iza njenih lica kriju stvarni ljudi, a ne imaginarni likovi. “The Crown” nam ovde podilazi i savršeno nas iskorištava: pruža nam priču baš onako kako je želimo tako što briše osećaj o razlici stvarnosti i mašte. To je deo njene čari ali i njena zamka u koju smo kolektivno upali.
I ne, uopšte me ne grize savest što jedva čekam petu sezonu, sve uz „God save the Queen“. Na kraju krajeva, sve je to ista stvar, zar ne? Osim… što su Pistolsi realno pouzdaniji izvor za shvatanje istorije.
