O jeseni su pisali mnogi, posebno romantičari. Džon Kits je nazvao season of mists and mellow fruitfulness. Ne smem ni da probam da prevedem, plašim se – nestaće sva toplina romantike iz originalnog stiha. Ikonični kakvi su ovi opisi, evociraju slike. Umesto prizora iz života, pojavljuju se kadrovi filmova. Bergman zasigurno nije bio prvi, ali je jesen preveo na emocionalni plan kako niko nije. Rohmer, mekan kakav je, održava toplinu jeseni u Autumn Tale od prve do poslednje replike. Malick se čak ni ne bavi temom (narativno) jeseni, ali ona jeste tema (vizuelno) koja prožima Days of Heaven.
Autumn Tale (1998), r. Éric Rohmer
Ti kažeš topli, osunčani kadrovi, ja kažem Éric Rohmer. Ono što su za Kieślowskog tri boje, to su za Rohmera priče o jeseni, letu, zimi i proleću. Ona jesenja, A Tale of Autumn je najmlađa, pa za francuskog reditelja ovo godišnje doba predstavlja kraj – ili početak – svega. Rohmer se vraća svojim uobičajnim brigama – ljubavi i prijateljstvu, i pejzažima koje dobro poznaje – vinogradima južne Francuske. Po ko zna koji put, istražuje složene odnose između prijateljica koje pokušavaju da organizuju ljubavni život jedna drugoj. Priroda je u punom jesenjem žutilu dok likovi prolaze kroz niz nesporazuma i slučajnih susreta, pa Rohmer još jednom uspešno stvara atmosferu lagane komedije prožete, ipak, filozofskim nitima. I tako, po ko zna koji put, Rohmerova magija ostvaruje se kroz njegovu sposobnost da iz svakodnevnih situacija izvuče univerzalne istine o ljubavi i ljudskoj prirodi.
Days of Heaven (1978), r. Terrence Malick
Malickov vizuelni spektakl Days of Heaven nije direktno ukotvljen u jeseni, na način na koji su to prethodna dva filma. Međutim, jesenja melanholija i osećaje prolaznosti prožimaju svaki kadar. Malick koristi pejzaže američkih polja u sumrak kao metaforu za krhke ljudske odnose i neminovnost sudbine. Priča o ljubavnom trouglu između radnika na farmi, bogatog farmera i žene koju obojica vole, deluje gotovo biblijski, a Malickove scene jesenje prirode mnogi vrednuju kao jedne od najlepših u istoriji (američkog) filma. Atmosfera tuge i lepote preovlađuje, dok se likovi bore sa unutrašnjim previranjima u svetu koji ih nadilazi.
Autumn Sonata (1978), r. Ingmar Bergman
Ako je Rohmerova jesen topla i vedra, onda je Bergmanova (uobičajno i očekivano) tamna i bremenita introspekcijom. Autumn Sonata je spev o odnosu majke i ćerke, vešto prikazan kroz stihijski sukob emocionalnih nasleđa koji nastaje tokom jedne bolno intimne večeri. Ingrid Bergman briljira u ulozi Hermine, koncertne pijanistkinje koja nakon godina odsustva odlučuje da poseti svoju ćerku (Liv Ullmann). Jesenja paleta boja i smirenost prizora kontrastiraju sa unutrašnjim olujama likova, što stvara nepodnošljivu tenziju između prošlih grešaka i potisnutih osećanja. Bergman uspeva da kroz ovu porodičnu dramu otvori svima nam poznata i često bolna pitanja o ljubavi, odricanju i, najteže od svih, ono o praštanju.
Foto: IMDb, Pinterest
