Povezano
Ah, taj trenutak između 27. i 30. godine kada se realnost ušunja na način koji nijedan film iz tinejdžerskih dana nije predvideo. To je vreme kada prestajemo da živimo potencijal i počinjemo da brojimo promašaje, lekcije, želje dok se pitamo – „da li sam na pravom putu“, ili još popularnije „da li sam postigao dovoljno“. Subote uveče više nisu escape i čista zabava već ogledalo u koje ne možemo da prestanemo da zurimo. Kada se “šta želiš od života?” pretvori u pitanje: “Da li si ostvario to što si želeo?”
U magli između mladalačke bezbrižnosti i ozbiljnosti koja još uvek nije stigla da se utemelji, ovi filmovi mogu biti zanimljiva uteha na nekoliko sati. Ovo je lista filmova za one koji u kasnim dvadesetim osećaju kako im identitet klizi kroz prste. Filmovi koji ne nude odgovore, već čine da pitanja deluju iole podnošljivo.
La Maman et la Putain (1973) – Jean Eustache
Francuski tročasovni maraton dijaloga i praznine koji najbolje prikazuje šta znači biti paralizovan sopstvenim emocijama. Protagonista Aleksandar je i depresivan i narcisoidan, a film teče u ritmu unutrašnje paralize celokupne generacije posle ’68. Ako ste se ikad zapitali “da li je u redu ništa ne želeti”, ovo je film za vas.
Wendy and Lucy (2008) – Kelly Reichardt
Minimalistički i razoružavajuće iskren portret mlade žene na rubu egzistencije. Wendy pokušava da stigne do posla na Aljasci, ali joj se sve urušava – i to bez histerije, bez velikih gesta. Samo tišina, pas i prazne ruke. Savršen film za one koji se osećaju zatečeno u neizvesnosti.
Morvern Callar (2002) – Lynne Ramsay
Kada dečko glavne junakinje izvrši samoubistvo, ona uzima njegov roman, potpisuje ga kao svoj i odlazi na put samopronalaženja. Sve se dešava u tišini, uz atmosferične kadrove i techno puls. Ako vas boli, ali još niste sigurni kako, pogledajte ovaj film.
Jeanne Dielman, 23 quai du Commerce, 1080 Bruxelles (1975) – Chantal Akerman
Film koji prati udovicu i domaćicu tokom tri dana, u rigoroznoj rutini kuvanja, čišćenja i prostitucije. Spor kao stvarni život, ali upravo zato toliko potresan. Idealno za one koje guši repetitivnost svakodnevice i koji se pitaju: “Da li će ikad nešto da se desi?”
L’Avventura (1960) – Michelangelo Antonioni
Misterija koja odbija da bude rešena. Film o nestanku žene koji se pretvara u priču o emotivnom otuđenju i površnosti međuitalijanske elite. Ako ste se ikada osetili izgubljeno usred sopstvene potrage, Antonioni će vam ponuditi to osećanje u slikama.
The Holy Girl (2004) – Lucrecia Martel
Latentna seksualnost, duhovne zablude i klaustrofobična argentinska svakodnevica. Ovaj film nudi fragmentarno iskustvo koje podseća na neizrečene misli u našim glavama. Martel ne objašnjava ona vas navodi da se izgubite. Prava stvar za one koji se osećaju previše svesno a premalo povezano.
The Long Day Closes (1992) – Terence Davies
Poetski kolaž sećanja iz detinjstva jednog dečaka, koji na rubu adolescencije doživljava svet kroz prizmu muzike, filma i emocije. Ako imate osećaj da više ne pripadate nikome – ni sebi iz prošlosti, ni odraslima iz sadašnjosti – ovo je jedno od najlepših film-poemskih iskustava koje možete sebi da priuštite.
An Angel at My Table (1990) – Jane Campion
Biografska priča o spisateljici Janet Frame i njenom životu ispunjenom tišinom, nesporazumima i institucijama. Film koji ne krivi nikoga i ne pokušava da šokira. Samo pokazuje kako izgleda kada si senzibilna osoba u svetu koji to ne zna da prepozna.
Ovi filmovi nisu “feel-good”. Oni su više kao ogledala za pukotine koje često skrivamo, od sebe, od drugih, od svakodnevice. I kada nam je 28, a svet izgleda kao da smo ušli na zabavu na koju nas niko nije pozvao, upravo ovakvi naslovi mogu da posluže kao tih, ali moćan oblik unutrašnje navigacije. Ne morate da imate odgovore.
Foto: YouTube, IMDb