Helmut Lang opet je istovremeno jeziv i privlačan, a njegove nove skulpture „izmišljene su“ da ih ne bismo razumeli odmah. Njegova nova izložba What Remains Behind otvorena je 19. februara i traje do 4. maja 2025. u MAK centru za umetnost i arhitekturu u istorijskoj Schindlerovoj kući u Zapadnom Holivudu.
U nekoj paralelnoj stvarnosti, možda baš ovog proleća, nalazimo se u Los Anđelesu, u Schindler House-u, šetamo kroz prostorije koje mirišu na drvo, beton i prošlost, dok iz senke izranjaju neobične skulpture.
Helmut Lang, bivši modni dizajner, enigma iz modnog panteona devedesetih, danas se u potpunosti bavi skulpturom. I to ne bilo kakvom – onom koja se gradi od ostataka, od onoga što je nekada imalo drugu svrhu.
Na papiru, to je “prva institucionalna samostalna izložba Helmuta Langa u LA-u”. U stvarnosti, to je susret dve senke: jedne ljudske, druge arhitektonske. Jedna stvorena rukama, druga vremenom. Langove skulpture i Schindlerov prostor prožimaju se kao da su rođeni jedno za drugo.
Skulpture koje gledaju nazad
Lang ne pravi lepe stvari. Ili bolje rečeno – ne stvara stvari koje žele da budu lepe. Njegove skulpture deluju kao da su izašle iz sna koji niste sigurni da ste želeli da sanjate. Stvorene od gume, voska, stare pene iz madraca, one su zbijene, mišićave, ponekad groteskne. Poput tela koje je prošlo kroz nešto što ne ume da ispriča.
I upravo tu postaje jasno da Lang, iako više ne kroji odeću, i dalje kroji tela – samo što sada više ne služe nikome. Njegove skulpture su figuralne, ali nikada doslovno. Iz daljine, deluju kao predmeti. Izbliza, više kao tragovi nekoga ko je bio tu. Ili još uvek jeste.
Neville Wakefield, kustos izložbe, opisuje ih kao “fist-like forms”, zbijene oblike koji pamte svoju nekadašnju mekoću. Kao da nas podsećaju da ni mi nismo uvek bili ovako čvrsti. Ili ovako ranjivi.
Kuća koja zna previše
Schindler House, dom ove izložbe, nije običan prostor za umetnost. Niti je ikada bio samo kuća. Dizajnirao ju je arhitekta Rudolph Schindler 1922. godine, kao radikalni eksperiment u zajedničkom životu i radu – konceptualno i fizički otvorena, bez tradicionalnih soba i sa spavaćim “košarama” na krovu, bila je poziv na slobodu, fluidnost i novu vrstu intimnosti.
Tu su živeli umetnici, arhitekte, ljubavnici, supružnici i rivali. Tu je, između ostalog, boravio i John Cage. Niko nije znao ko s kim deli prostor, a verovatno ni oni sami. Danas, kada kroz te iste prostorije prolaze Langove skulpture koje podsjećaju na tela – zgužvana, odbačena, očuvana – teško je ne osetiti duh te istorije. Seks, sloboda, napetost, arhitektura. Sve je još uvek tu. Samo u tišini.
Neobjasnjivo, ali prisutno
Langove skulpture ne pričaju. Ne poziraju. One više šapuću. Govore o telu bez da telo pokažu. Govore o pamćenju bez sećanja. O traumama koje su ostale zalepljene za materijale. I o želji – ne kao erotici, već kao energiji.
Možda zato što znamo da je Helmut Lang svoju modnu arhivu uništio, samleo i pretvorio u umetnost, njegovo bavljenje telom deluje iskrenije od onih koji telo samo koriste. U ovim radovima ima i nešto prljavo i nešto čisto. I nešto životinjsko. I nešto duboko ljudsko.
Nazivi radova su podjednako evocirajući: “prolapse”, “consenting position”. Fistovi, rupe, tela koja se pomeraju i menjaju značenje zavisno od ugla gledanja. Ponekad deluju duhovito. Ponekad kao da se raspadaju. Ali uvek prisutno. I uvek – bez jasnog zaključka.
Šta ostaje iza tela koje je prošlo kroz život? Šta ostaje iza identiteta kada ga ogolimo do materijala? I da li ono što ostaje – može da bude umetnost?
Helmut Lang ne nudi odgovore. Ne pokušava da nas ubedi da postoji smisao. On nam samo nudi tragove, komade, teksture. Skulpture koje nisu ni lepe ni ružne, ali koje nas nateraju da se zagledamo duže nego što smo planirali.
Ako bismo ove godine mogli da odemo na samo jednu izložbu preko okeana, bila bi to ova.
Foto: MAK Centre