Aleksandra Branković: Šta ostaje od identiteta, kada mu oduzmemo formu?

Iako njeni radovi mogu da se opišu i kao lepi, vizuelni jezik Aleksandre Branković ne traži potvrdu spolja – njene slike nas pozivaju da uronimo unutra i istražimo ih (lično, želim da u hladnoj kuhinji pržim jaja na oko sa njenim likovima, da ogrnuta ćebetom sa njima igram karte ili nekad samo ćutke posmatram prostor u kojem obitavaju). Dok se u prethodnim radovima (koje smo mogli da vidimo na izložbi „Gde će ti duša?“ u galeriji Monolog) bavila tenzijama između unutrašnje i javne ličnosti i subjektima koji nisu ni žene, ni muškarci, stvarajući fantaziju fluidnih idola, njena poslednja izložba, Between Thresholds, akcenat stavlja na prelaze i zove, ne na posmatranje, već na iskustvo – unutrašnje, liminalno, na ono kada se staro ruši, a novo se još uvek jasno ne nazire. Iza njenih najnovijih slika i instalacija krije se proces ličnog i kolektivnog prelaska – onaj tihi, ali moćni trenutak kada identitet menja oblik, a stvarnost privremeno staje da bi se preoblikovala.

I u razgovoru sa umetnicom, granica između umetnosti i života gotovo da nestaje. I jedno i drugo za nju su procesi koje valja preživeti bez potrebe da se sve odmah razume. Taj prostor „između“ postaje mesto njenog stvaranja, ali i postojanja. U intervjuu koji je dala za BURO. razgovaramo upravo o tome kako izgleda taj život u međuprostoru – na planini Rudnik, u telu, u umetnosti.

BURO. „Between tresholds“ ili „Između pragova“ naziv je tvoje poslednje izložbe koju si imala u Kuli Cetinjska. Otkrij nam malo više o ideji i realizaciji.

A. Branković: Radovi su nastajali tokom mog boravka u jednom ličnom, unutrašnjem međuprostoru – liminalnom, kako ga često nazivam. To je onaj period kada se prikuplja hrabrost za skok, ali se još ne zna gde se skače. Svi smo, verujem, bar jednom bili u tom stanju: između onoga što više ne možemo biti i onoga što još uvek ne znamo kako postati.

Upravo iz tog prostora neizvesnosti, nade i bola rodili su se ovi radovi. Nisu unapred planirani – uvezali su se organski, prateći jedan duži period mog života u tranziciji. Zato mi je ova izložba jako lična; ona je svedočanstvo tog unutrašnjeg procesa.

BURO. Kako se rodila ideja za ime izložbe?

A. Branković: Naziv je proizašao potpuno prirodno – iz samog koncepta. Nije bio tražen, već je došao kao posledica procesa. Taj „prostor između pragova“ je centralno mesto ove izložbe – i emotivno i simbolički.

Umetnost je sve ono što društvo pokušava da potisne – i zato je neophodna.

BURO. Kako objašnjavaš prostor “između pragova”?

A. Branković: Za mene, to je granica prelaza – trenutak inicijacije u obred, onaj fragment vremena kada se napušta staro, poznato stanje, ali novo još uvek nije nastupilo. To je psihološki vakuum, mesto mirovanja koje ne donosi mir. Tu se urušava identitet, sistemi vrednosti, uverenja, a nova još nisu formirana.

To je sveto vreme transformacije – kao da je struktura stvarnosti privremeno suspendovana, kako bi se otvorio prostor za unutrašnju promenu. U tom limbu, sve nastaje, ali još uvek nema formu. To me istovremeno plaši i inspiriše.

BURO. Kada si se lično kretala kroz taj prostor?

A. Branković: Najintenzivnije sam to osetila kada sam se preselila – najpre u svoj voljeni Beograd, a zatim iz grada na planinu, na Rudnik. Bile su to moje male inicijacije, ali i duboki unutrašnji prelazi.

Mislim da su svi veliki životni lomovi – raskidi, selidbe, bolesti, gubici – vrste obreda prelaza. To važi i za kolektivna stanja, poput pandemije, revolucija, ratova. Često sam se kretala kroz ta stanja i ona su ostavila traga na mom stvaralaštvu.

BURO. U kom trenutku to stanje počinje da te inspiriše?

A. Branković: U onom trenutku kada postanem svesna da sam u njemu. Kada status kvo više nije neutralno stanje, već pitanje: da li ovo stanje koristiš kao zaklon od života, ili kao prostor tihe, lične transformacije?

Umetnost je sve ono što društvo pokušava da potisne – i zato je neophodna.

BURO. A šta misliš, kada je za umetnika, ali što da ne – i sve ljude, status kvo dobar, a kada nije?

A. Branković: Dobar je kada ga prepoznaš i koristiš kao mesto refleksije. Loš je kada se u njemu skrivaš – kada postane način da izbegneš odgovornost, odluke, promene. Tada se gubi osećaj, misaoni tok se zamagli, volja oslabi. Čovek postane pasivan – posmatrač sopstvenog života.

BURO. Kakve su figure koje prikazuješ danas na svojim radovima i gde su smeštene?

A. Branković: U ranijim radovima, figure su bile simbol androgine celovitosti – bića koje u sebi pomiruje opozite: muško i žensko, telo i duh, razum i osećanje. Danas su te figure pomerene u liminalni prostor. Više nisu jasno definisane, ni polno ni identitetski. One su u prelazu, na margini, na raskršću.

Njihova pozicija nije stabilna – one su fluidne, krhke, ali samim tim i istinitije. One više ne nude odgovore, već postavljaju pitanje: šta ostaje od identiteta kad mu oduzmemo formu?

BURO. Kako je život na Rudniku uticao na tvoje stvaralaštvo?

A. Branković: Otkako sam se preselila na Rudnik, počelo je moje dublje zanimanje za liminalne i htonske prostore. Verovatno zato što sama planina nosi tu arhetipsku, podzemnu energiju.

Taj sporiji tempo života, veći kontakt sa prirodom i tišina – sve to je uticalo na moj unutrašnji ritam. Kreativni tok više nije bio povezan s pritiskom da nešto “nastane”, već sa dubljim osećanjem prisutnosti.

Mislim da su svi veliki životni lomovi – raskidi, selidbe, bolesti, gubici – vrste obreda prelaza. To važi i za kolektivna stanja, poput pandemije, revolucija, ratova.

BURO. Koja je po tebi društvena uloga umetnosti?

A. Branković: Umetnost je sve ono što društvo pokušava da potisne – i zato je neophodna. Ona je protest, ali i ogledalo. Terapeutska je, moralna, emotivna. Umetnost čuva identitet, ali ga i dekonstruiše. Ona pokreće, osvešćuje, provocira. Njena uloga je da bude prostor slobode – jedini u kojem istina može da preživi bez kompromisa.

BURO. Šta te trenutno najviše zanima u umetnosti?

A. Branković: Još uvek me najviše zanima liminalnost – taj „nedefinisani trenutak“ postojanja, kada se sve menja a ništa još nije jasno. To mi je i izazov i uteha.

BURO. Izložbe koje te inspirišu?

A. Branković: Ne idem često na izložbe, posebno ne one koje insistiraju na spektaklu. Ali kada naiđem na radove koji tiho, intimno komuniciraju sa posmatračem – tada se desi ono pravo. Ne mora da bude veliko, mora da bude iskreno.

BURO. Omiljeni umetnik-umetnica?

A. Branković: Tracey Emin. Zbog svoje ranjivosti, sirovosti i neustrašivog iznošenja intime.

Fotografije: Privatni album