Jeste li spremni za prvu site-specific audio predstavu o Beogradu?

Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno – sigurno znate ove čuvene reči Duška Radovića o gradu koji je, recimo, Le Corbusier nazvao „najružnijim gradom na svetu, ali na najlepšem mestu na svetu“. Po mnogima je, ipak, najlepše reči o Beogradu naisao je Momo Kapor.

„Gde je srce Beograda? zapitao se rođeni Sarajlija, a onda dao odgovor: „Svugde i nigde“ i nastavio, a mi prenosimo samo deo: „Srce Beograda krije se u otmenoj ležernosti čistača cipela koji će reći: ‘Daj šta daš!’, u filozofski skladnoj opuštenosti njegovih staraca koji su preko glave preturili toliko ratova, u jutarnjem vicu koji će svojim vedrim praskom preobraziti natmureno službeničko jutro u trolejbusu, u prijateljstvu kelnera koji se ne usteže da sedne sa gostom ispod ‘Lipe’ i popije pivo, u uličnoj gužvi u kojoj će te se retko kada osetiti strancem, ma odakle dolazili, u lepoti ižvrljanih zidova koje niko ne kreči, a na kojima je islikana dirljiva freska uličnih sudbina, ljubavi, psovki, uvreda, duhovitosti, fudbalskih rezultata, imena …“

Ne znamo ko je napravio najlepšu predstavu o Beogradu, ali da je naš glavni grad jedno čudo koje živi, diše i menja se pred našim očima svakog dana, uspeo je da dočara komad „Rukovet„, prva site-specific audio predstava o njemu. Ovo nije pozorište na kakvo ste navikli, što znači da se odigrava izvan klasične pozorišne scene – na ulicama samog grada, dok publika, vođena glasom (glumca Luke Grbića) u slušalicama, postaje aktivni učesnik komada. Grad je pozornica, a slučajni prolaznici – glumci u prolazu.

BURO. redakcija imala je priliku da doživi ovo neobično iskustvo pre premijere, koja se odigrava 19. oktobra u popodnevnim časovima. Tokom šetnje, vodič vam tiho govori kuda da krenete, kroz koja vrata da prođete, na čemu da se zadržite pogledom, i – možda najvažnije – o čemu da razmislite. Na kraju, uz čašu domaćeg vina, publika ima priliku da podeli utiske i nova poznanstva, jer „Rukovet“ nije samo predstava – to je dijalog između grada i onih koji ga slušaju. O tome kako je nastala ova ideja, kako se Beograd „prevodi“ na scenski jezik i zašto je baš naša prestonica postala glavni junak komada, otkriva nam njegov producent i koautor – Pavel Makeev.

PAVEL MAKEEV INTERVJU:

Dragi Pavel, predstavite se BURO. čitaocima i otkrijte nam šta ste sve radili na komadu „Rukovet“?

Ja sam Pavel Makeev, i pored toga što sam suosnivač prvog audio teatra u Beogradu Želim to da čujem, producent sam i koautor prve site-specific predstave Rukovet. Takođe sam i suvlasnik agencije EmotionsDealer koja se bavi organizovanjem dešavanja raznog karaktera. Našu predstavu Rukovet zovemo glavnim “hedlajnerom” upravo jer je od nje sve i krenulo – u našem dragom Beogradu.

Da li se predstava “Rukovet“ ranije izvodila u Rusiji? I jeste li je prvo na ruskom izvodili u Beogradu? 

Nije, Rukovet je nastala ovde, u Srbiji. Tekst je bio inspirisan i posebno napisan za Beograd. Prvo smo predstavu napisali na ruskom jeziku, kako bismo testirali ideju i razumeli kako će format biti prihvaćen. I kroz vreme nam je postalo jasno da je predstava spremna da progovori i na srpskom – tako smo kreirali potpuno novu verziju, koja zvuči drugačije ali odiše istom energijom. Na taj način smo dobili potpuno novu Rukovet, koja je sada spremna da izađe pred sve ljubitelje Beograda.

Kako se rodila ideja za ovaj komad i po čemu se, ako se razlikuju, razlikuju ruska i srpska verzija? 

Nakon što sam se preselio u Srbiju, razmišljao sam o tome kako je ovo za mene potpuno novo okruženje i imao veliku želju da napravim ovde nešto novo, zanimljivo i korisno – ne samo za sebe, već i za ceo grad koji me je oberučke prihvatio.  Ideja je došla u jednoj od mojih beskonačnih šetnji kroz Beograd. Zatim sam počeo da se interesujem i za srpski folklor, i kompozitore, među kojima se našao i čuveni Stevan Mokranjac. 

Momenat koji je zaokružio ovu priču i ideju bio je susret sa režiserom Ilijom Seleckim koji je došao iz Sankt Petersburga. Upoznali smo se, popričali i bukvalno odmah krenuli u posao. Prvi nacrt predstave se zvao The Walk (Šetnja). Ilija je predložio rutu, i odatle je krenula naša zajednička šetnja. 

Ko je sve radio na ovom komadu? 

Moja poslovna partnerka i dobra prijateljica Polina Tkachuk, podrška pri svakoj mojoj nedoumici 24/7 Režiser i dizajner zvuka Ilija Seleckii, koji je od starta imao viziju o tome kako da predstava dobije svoj najbolji oblik, kroz ovaj intrigantni, ali opasan žanr – site-specific audio predstave, tako da on čvrsto izazove pažnju gledalaca. Nakon što smo oformili ideju i rutu, pridružila nam se dramaturškinja Serafima Orlova. Ona se zaljubila u našu priču i napisala je tekst koji kroz svaku reč odiše Beogradom. Nakon prvih proba, shvatili smo da ova priča itekako funkcioniše i da grad kao da komunicira sa nama i odgovara nam. Svi smo se ježili na ovu interakciju. 

Nakon toga, pri izradi srpske verzije, pridružili su nam se producentkinja Marija Takić, koja je, kao i mi, čvrsto verovala u ideju imerzivnog teatra, dizajner zvuka Boris Mijatović i lingvistkinja Sara Krstić koja je prevela i adaptirala teskt. A glumac Luka Grbić je postao glas naše Rukoveti. 

Kako ste birali mesta kojima će se publika kretati po Beogradu, i zašto baš ta mesta? 

Hteli smo da prikažemo dušu samog centra Beograda, kao i neke ćoškove koji su zaboravljeni, ili jednostavno ljudi tuda nemaju naviku da prolaze. Kreirali smo Rukovet tako da bude jednako interesantno iskustvo za sve: za Beograđane, za one koji su ga otkrili nedavno, pa čak i za one koji su samo u prolazu, i žele da vide nešto novo i neobično. Jedan od naših gledalaca je nakon predstave rekao: “O Bože, hotel Balkan, kako je samo lep! Nisam ga pogledala 10 godina!”. Rukovet postoji upravo zbog ovakvih trenutaka, da biste videli grad drugim očima. 

Koliko dugo živiite i radite u Beogradu? 

Živim u Beogradu od februara 2023. godine. A prvi put sam se susreo s njim početkom leta 2022. Tada sam proveo 10 dana u Beogradu i to je jedna od mojih najlepših uspomena. Zaljubio sam se do ušiju. I hteo sam da saznam sve o ovom gradu.

Kada ste se doselili u Beograd, koja mesta su vam prvo privukla pažnju?

Beograd vam se otkriva postepeno i pažljivo. I meni se čini, ako igraš po njegovim pravilima, on će ti “pokazati” svoja najdragocenija mesta. Svoje prve dane u Beogradu sam proveo na Kalemegdanu – šetao sam, razgledao, čitao, pretraživao internet u nadi da ću pronaći neke zanimljive legende i priče. Kada sam upoznao lokalce, počeo sam da saznajem još više. Beograd me je potpuno privukao. Zalazak sunca na Kosančićevom vencu, šetnje kroz Topčiderski park, razgledanje kuća na Senjaku i Dedinju, osećanje širine i brutalizma Novog Beograda, šume na Adi, trčanje po dunavskom keju, sve to staje na spisak mojih omiljenih mesta u Beogradu. I još nešto, Beograd je grad koji ima svoja raspoloženja. Ovde ćeš za svako svoje raspoloženje pronaći odgovarajuće mesto: jedno za inspiraciju, drugo za ćutanje, i tako dalje. Mislim da upravo zbog toga Beograd tako lako vezuje za sebe. Sad imam novu strast – blokovi na Novom Beogradu. Imam utisak kao da ovaj deo grada sadrži nešto mistično, skriveno, i nedostupno običnim prolaznicima. To me izuzetno interesuje, i čak pomalo plaši. Već imam nekoliko ideja, i želim da istražujem. 

A što se tiče sličnih mesta, teško je reći. Glavni utisak je da u Beogradu ne gubiš osećaj noviteta.

Beograd je kao prijatelj koga tek upoznaješ, nikada ti ne otkrije sve svoje tajne na početku. 

Iz kog ruskog grada dolazite i postoji li neka sličnost između njega i Beograda? 

Rodio sam se u Tuli, to je grad na 200 kilometara od Moskve. Prethodnih 17 godina sam živeo u Moskvi i tamo se redovno vraćam – to mi je jedno od omiljenih mesta na planeti. I ima jedna sličnost između Moskve i Beograda – na oba mesta me čekaju dragi ljudi. Moje najveće bogatstvo. Viđanje sa njima me inspiriše i pokreće, oni su moja pokretačka snaga. 

Predstava na srpskom je imala svoju pretpremijeru, a premijera je zakazana za 19. oktobar. Kakve su dosadašnje reakcije publike na komad, šta im se najviše dopada? 

Reakcije su do sad bile jako pozitivne, gledaoci su oduševljeni što sada postoji predstava koja im pruža pogled na grad potpuno drugim očima, iz drugih uglova i perspektiva. Velikoj većini se posebno dopadaju interaktivni elementi predstave, gde je potrebnno da interagujemo s drugim gledaocima i sa samim ulicama i zgradama grada. Ali neću previše da vam spojlujem, dođite da sami doživite ovo iskustvo, čekamo vas od 19. oktobra. Detalje možete pronaći na našem instagramu.

Zašto ste odabrali Luku Grbića kao naratora – vodiča u ovom komadu? 

Pre dve godine sam otišao da vidim predstavu “Obična priča” Kirila Serebrennikova, poznatog ruskog reditelja koji je gostovao u Beogradu. Ruski glumci su govorili na ruskom, a srpski na srpskom. Tada sam prvi put video Luku – hrabrog, upečatljivog, dinamičnog (istog kao Beograd) i želeo sam da radim s njim. Pozvao sam ga da pogleda rusku verziju predstave, on je pogledao i pristao da učestvuje. Ali znali smo da ovo nije ni običan ni jednostavan zadatak, jer gledaoci neće videti ovog glumca uživo, kako su inače navikli, već će samo slušati njegov glas. I njemu je to bio glumački izazov, morao je samo kroz svoju intonaciju da prenese svaku emociju i čini mi se da smo uspeli ono najbitnije  – da ispričamo priču glasom čoveka koji oseća i voli ovaj grad. 

Da li je nešto bilo teško za realzaciju kad je ovaj komad u pitanju, šta ste morali da menjate, prilagođavate?

Beograd koji menja svoju strukturu više puta nedeljno – bukvalno! U tome je bila najveća logistička komplikacija za naš tim. Audio predstava je vezana usko za ritam i tempo kojim se odigrava, jer se sluša kolektivno, dok se krećemo kroz prostor. Treba sve ove elemente posložiti u jednu celinu. Dešavalo nam se da po završetku snimanja zvuka za deo predstave, dođemo na lokaciju da ponovo izračunamo vreme i korake, a grad već ima drugu postavku. To može da bude novi semafor ili uklanjanje pešačkog prelaza, rad na kružnom toku ili u podzemnom prolazu, to se stalno dešava. Ali zbog toga i predstava kroz svako slušanje bude drugačija, ne postoje dve iste Rukoveti, na taj način se osećamo i kao da je grad ponovo naš, i da ga prepoznajemo i kada nam je izgleda tako na prvi pogled. 

Šta je išlo lagano? 

Ceo proces je u suštini bio lagan. Kada posmatraš gledaoce tokom predstave i vidiš kako nešto oživljava u njihovim očima, kako zaintrigirano prate glas na slušalicama, ne plaše se i ne sklanjaju se pred slučajnim prolaznicima, već izlaze pred svet baš takvi kakvi jesu, tad razumeš da ovo radi. Poznanik mi je jednom ispričao kako je video tiktok o ljudima koji šetaju gradom, rade čudne stvari i nose zelene slušalice. To je bilo vrhunski. To je i efekat koji smo želeli. Tako da, ukoliko slučajno presretnete našu grupu gledalaca koji nose zelene slušalice, nemojte se stideti, volimo da interagujemo sa vama i bezopasni smo! Rado ćemo vam reći kada je sledeće igranje. 

Razumemo da je ovaj format specifičan i postoje gledaoci kojima on nije blizak. Slušamo svakoga i trudimo se da napravimo našu predstavu što zanimljivijom. Zato smo kao sastavni deo predstave osmislili i zajednički odlazak na čašu domaćeg vina, kako bi svako mogao da podeli utiske. 

Na šta se najponosniji kad je rad na ovoj predstavi u pitanju? 

Ponosan sam što se jako prirodno okupila i ruska i srpska fenomenalna ekipa profesionalaca i ljubitelja umetnosti i Beograda, s kojima je lako pričati, istraživati, deliti i raditi. Jako me raduje što radimo sa imerzivnim pozorištem, zvukom, i trudimo se da zadivimo. Hvala vam ljudi, najbolji ste! 

Ko treba da pogleda ovaj komad? 

Na ovo pitanje uvek imamo isti odgovor – SVI! Svako će pronaći u njoj nešto svoje, i možda ostaviti iza sebe nešto što mu je teret. Neki su nam rekli da Rukovet smanjuje osećaj stresa i usamljenosti. Osećate se da ste deo nečeg većeg, da ste zajedno sa ljudima koje možete da uhvatite za ruku u bilo kom trenutku. Zašto ne biste ovako proveli veče? U prijatnom društvu zanimljivih ljudi, koji vam do kraja predstave možda postanu i prijatelji. 

Otkrijte nam neku zanimljivost u vezi sa predstavom, što niste dosad nikome ispričali. 

Odgovoriću vam s malom dozom misterije – nikada ne znate šta krije Trg Republike!

Šta vam je sledeće u planu, kad je pozorište u pitanju, i ostajete li u domenu site specific predstava? 

Imamo mnogo planova, dosta razgovaramo unutar tima, tražimo nove formate i priče. Apsolutno svako mesto u Beogradu može da bude početak jedne prelepe priče. Od horora, do psihološke drame, do čak fleš-moba ili intimne predstave za dvoje. U najskorijem periodu, u planu nam je da prevedemo na engleski jezik “Vukove bajke” – predstavu koja se odigrava u jednom od vinskih podruma u Beogradu, koja je pravljena na osnovu tradicionalnih folklornih priča koje je sakupio Vuk Karadžić. Kroz predstavu slušamo ove priče i pijemo vino – a to vino je upravo imerzivni deo predstave. Odličan izbor ukoliko želite da odmorite sa društvom i čujete mistične priče inspirisane bajkama sa Balkana. 

Takođe, planiramo rad i sa jednim beogradskim pozorištem. Tu je i Novi Beograd, naravno, jako nas privlače blokovi, njihova arhitektura i istorija – možda vas uskoro čeka i takva jedna priča, koju će ispričati sami stanovnici. Jako želim to da čujem, nadam se i vi.

Izvedite sami sebe na dejt sa Beogradom!

Fotografije: Abdrshin Valerii @abdrshin