Branko Golubović Golub pred jubilarni koncert Goblina: „Mi smo bend koji sluša ljude“
30 godina od koncerta koji je ušao u istoriju.
Ne postoji bend koji je toliko važan ljudima u Srbiji. Ne postoji bend čiju energiju na koncertima gotovo možete da opipate – i osetite duboko u srcu, toliko da vas rasplače, dok istovremeno skačete i pevate iz petnih žila. Ne postoji bend koji je tako čvrsto povezao generacije, kom se vraćamo i kad je teško i kad je lepo, čije nas pesme udružuju jer smo narod koji je zaista preživeo svašta.
Oni su jedni jedini – neponovljivi i veliki Goblini! Zato nikom nije čudno što su rasprodali dva koncerta u KST-u, 29. i 31. avgusta. Posle 30 godina, Goblini ponovo sviraju u mestu koje je iznedrilo njihov kultni live album, ali ih i otisnulo na put ka istoriji.
Imali smo veliku čast da o svemu tome razgovaramo sa pevačem i frontmenom benda, Brankom Golubovićem Golubom. Od sećanja na svirku u KST-u pre 30 godina, preko aktuelne situacije u zemlji, pa sve do definicije panka, dotakli smo se svega pomalo – i još jednom se prisetili zašto su Goblini bend koji menja živote.
Uživajte i vidimo se u KST-u, jer ima nas gomila!
Pošto je povod za intervju koncert kojim obeležavate 30 godina od prvog nastupa u KST, koja su vaša sećanja i utisci sa te svirke – po čemu je pamtite?
Ono čega ću se najviše sećati u vezi tog nastupa su dve stvari. Po prvi put smo svirali KST, nismo uopšte bili upoznati kako taj sistem fukncioniše – da se uvek na plakatima objavi da je koncert u 21h, što ljudi koji dolaze u KST znaju to nema veze s realnošću i da ustvari koncerti počinju oko ponoći.
Onda možeš misliti kakav je bio naš šok – odradili smo tonsku probu, otišli smo da nešto klopamo i eto nas nazad oko 20h da budemo spremni da nastupamo u 21h – gde smo zatekli apsolutno nikog! Nije bilo čak ni ljudi koji rade u KST, a kamoli onih koji su došli da nas gledaju. Onda se tu pojavio Zlatko Jošić, čovek koji je tu bio alfa i omega, legenda srpske rokenrol scene, pa nam je objasnio da iskuliramo i sačekamo 22h, 23h da sviramo – i da će nam tad biti jasno kakva je situacija.
Druga stvar koje ću se uvek sećati je čuvena “Tamara” – prvi put izvedena pesma “Kuda idu izgubljene devojke” Borisa Novkovića. Tu se u bekstejdžu skupila ekipa, popilo se dosta piva, tu su bili novinari, Atheist Rap… Mi smo to znali od starta, ali se tada saznalo da je Alen nastupao jedno vreme sa Borisom Novkovićem kao gitarista, a u to vreme se i zabavljao sa devojkom koja se zvala Tamara. Tovarili smo ga celo veče pred koncert, a onda, u toku bisa su se svi popeli na binu, da bi onda Dr. Pop krenuo da tovari Alena. Ta pesma je odsvirana bez ijedne jedine probe, mi nismo znali kako će to da izgleda aranžmanski – i to je postao veliki hit, koji nam i dan danas ljudi traže da sviramo! Većina nove generacije slušalaca Goblina nije ni svesna da to nije naša pesma.
Na kraju, ima i treća, postkoncertna priča – mi nismo bili svesni da je tadašnji menadžer, David Vatrabedijan, zajedno sa Đoletom Felixom (Felix Records), skovali plan da snime taj koncert i da se to pojavi na kasetnom izdanju – Live in KST. Mi smo za to saznali onog momenta kada je već celo izdanje bilo odrađeno, tako da nam je bilo šokantno da imamo live izdanje, koje je napravilo veliki posao Goblinima, jer ljudi koji nisu imali prilike da nas slušaju u svom gradu su shvatili da su Goblini koncertni bend – i da ta neka energija koju ljudi mogu da dožive na našim koncertima jednostavno mnogo jača od one koju smo imali u to vreme u studiju.
Nalazimo se u društvenoj klimi koju mnogi upoređuju sa onom pre 5. oktobra, kada je vaš bend bio neizmerno važan ljudima. Danas, jedna nova generacija reaguje isto tako na vašu muziku – šta je to što ljudi prepoznaju u Goblinima, bez obzira na godine?
Ono što ljudi prepoznaju je, nažalost, savremenost pesama. Te pesme su rađene u kontekstu devedesetih, a nažalost se prepoznaju među ljudima i u trenutnom kontekstu koji sada živimo. Bave se istom tematikom, istim problemima, pa ljudi mogu da se pronađu u tim našim pesmama – i to je u principu to.
Kada pomislim da Gobline, pomislim na zajednicu. Vi ste bend koji ljude na neki način inspiriše na udruživanje. Kako se to izgradilo, tako čvrsta zajednica oko benda?
Kada pričamo o generacijskom mostu, zajednici i ljudima koji okružuju Gobline – imamo neretko situacije da viđamo ljude koji su naše godište i dolaze na koncert sa ćerkama i sinovima. To je spoj generacija, jer i jedni i drugi na sličan način osećaju priču iza nas i poruke koje prenosimo.
Mi smo bend koji dosta sluša ljude oko nas – šta imaju da kažu, kad nam iznose probleme kojima se bave, u kojima prepoznajemo dosta naših problema. Tako je nit uspostavljena između njih i nas – mi, kao javne ličnosti, shvatamo da imamo luksuz koji oni nemaju: da smo u mogućnosti da to prenesemo medijima i na koncertima.
Verujem da nas ljudi smatraju za njihove glasnogovornike koji mogu da kažu to što oni misle i što govore, ali što ne može da dođe do ušiju nekih osoba koje bi mogle da menjaju stvari ili su krivci za situaciju u kojoj se nalazimo.
Zanimljive su priče o nastancima vaših pesama – recimo da ste “U odbrani zla” napisali u Tbilsiju. Možete li nam ispričati kako je nastala vaša poslednja pesma “Idemo do kraja”? Da li je možda uvod u novi album?
Na novom albumu se radi kad god imamo vremena za to. Ljudi koji prate Gobline znaju da ja živim u Bejrutu, u Libanu, pa nije lako odvajati vreme za dolazak u Srbiju radi koncerata i novog albuma. Ali, kad god se nađe prilika, kad god postoji mogućnost, mi radimo na tome.
Poslednji put kad smo imali priliku da se okupimo, počeli smo da radimo na novim pesmama – i ta „Idemo do kraja“ se iznedrila iz nas, bez da smo ciljano radili na njoj. Jednostavno, radili smo na dve, tri pesme, i ta jedna koja je postala „Idemo do kraja“, počela je da se prepoznaje u našim ušima kao nešto što ima izuzetno veze sa onim što se dešava trenutno u Srbiji. Nije nam trebalo dugo vremena da je završimo.
Opet kažem, problem godine je vreme – kad možemo da se vidimo i budemo zajedno. Snimao sam vokale za tu pesmu u Bejrutu, u mom stanu, u ormaru, kao uvek kad snimam nešto iz zemalja u kojima živim. A pritom sam imao na Teamsu Vladu i našeg producenta, koji su sve vreme bili sa mnom u realnom vremenu i slušali kako snimam, davajući mi instrukcije ako nešto treba da se ponovi. To je sreća koja nas prati – tehnologija 21. veka, jer bi pre 15 godina ovo bilo nemoguće.
Rekli ste da je “Re Contra” najzreliji album Golblina – jeste li još uvek takvog mišljenja i kako danas gledate na to izdanje?
To sam rekao posmatrajući album u vremenu u kojem je nastao. Verujem da je trenutno u top dva najzrelija albuma Goblina, jer je „Jednina“ zaista nešto što je izašlo iz nas, na način na koji se može prepoznati kao iskustvo benda, uz percepcije članova koje su izuzetno pozitivno „radile“ tokom stvaranja albuma i uobličavanja pesama.
Ali, do „Jednine“, „U magnovenju“ se vodio kao možda najuspešniji album Goblina, koji nam je dao najjači vetar u jedra po izlasku. Proglašen je za jedan od najbitnijih albuma koji su izašli u Srbiji tokom devedesetih. Ali, kad posmatramo zrelost albuma u odnosu na kontekst i godine rada, to su „Re Contra“ i „Jednina“.
Do vaše knjige “Izgužvane misli” je teško doći (svuda je rasprodata), ali sam naletela na veoma zanimljv pasus na internetu: „Mi smo zemlja seljačina i koliko god mi to sebi ne želeli da priznamo, oni nam kroje i krojiće nam sudbinu još dugo, dugo vremena. Svom seljačkom ukusu oni prilagođavaju medije, način življenja, srozavaju moralne vrednosti na nivo na kojem se neće osećati nelagodno pred drugima, a ni pred samim sobom“.
Ova rečenica je pomalo i proročka. Imate li i dalje takav stav i zašto ste bili toliko razočarani medijima i scenom posle 5. oktobra?
Više nego ikad verujem da smo mi zemlja seljačina i da se sve prilagođava tom ukusu: mediji, način življenja. U ovom trenutku vidimo da se pojavljuju neke nove generacije koje su izuzetno aktivne i ne dozvoljavaju da im se uništi život, veruju u promene i bore se za te promene – i to je ogromna razlika. Ja se iskreno nadam da će se neke stvari po tom pitanju menjati.
Zašto smo bili razočarani medijima i scenom? Scenu su ubili mediji posle 5. oktobra. Bendovi su bili izuzetno aktivni sve vreme tokom turbulentnog perioda pre 5. oktobra, svirajući turneje, radeći na motivisanju ljudi da izađu i glasaju… To nije bilo političko delovanje, u smislu: „Nemoj da glasaš za Miloševića, glasaj za Peru, Žiku“, nego je bilo: „Imaš 18 godina, izađi i glasaj. Makar ni za koga glasao, nećeš dati mogućnost da se tvoj glas ukrade – a ukoliko imaš za koga da glasaš, daješ veće šanse toj osobi u odnosu na SPS“.
Nakon svega toga, idealistički smo smatrali da će se stvari promeniti nakon 5. oktobra i da ćemo se vratiti na period pre 1992. godine, u kojem je ne samo rok kultura, već i bilo koji dojam umetnosti, imao dovoljno prostora u našim medijima – a ustvari, desilo se obrnuto. Mogli smo da vidimo, veoma brzo, kako je medijski prostor nestajao i da smo imali sve manje i manje mogućnosti da se pojavimo na radiju, televiziji i u štampi. Smatram da bez toga nema mogućnosti da umetnost napreduje i da se razvija. Vidimo ko je trenutno „popularan“ u našoj javnosti: ljudi koji imaju pristup medijima kakav hoće, koliko god hoće i kad hoće.
Kao neko poređenje: 1996. ili 1997. sviramo KST. Proveo bih nedelju dana u Beogradu radeći medijsku kampanju, a to su bila gostovanja od jutra do mraka: sa radija na radio, s televizije na televiziju i intervjui sa različite novine. Danas, ukoliko želim da napravim koncert u Beogradu, to može sve da se uradi za 4, 5 sati: to su neke dve televizije i par portala ili magazina, kao i dve radio stanice, koje bih mogao da nabrojim sad.
Te stvari, da budem iskren, nisu krenule od ovog režima sad, već odmah posle 5. oktobra. Mi smo mogli iz godine u godinu da vidimo kako imamo sve manje i manje pristupa medijima.
Još važnije pitanje – kada se (ponovo) dese tektonske promene, čeka li nas to isto?
Da li nas to isto čeka? Nadam se da ne – to će biti ukratko moj odgovor.
Je li pank danas mrtav i kako je menjao definiciju za vas kroz različite faze Goblina? Šta je za vas danas pank?
Ljudi koji slušaju pank su danas specifični – tu ima dosta „pank policije“. Po meni, ukoliko ti smatraš da si panker ili da sviraš/slušaš pank – ko sam ja da ti kažem da nisi? To je lepota panka u osnovnoj definiciji: radi ono što voliš da radiš, a niko ne može da te osuđuje ili sputava u svemu tome.
Mislim da smo bend koji je uspeo da stvori širinu, gde pank kao muzički pravac i dalje čini osnovu, a ljudi u bendu slušaju dosta toga što nema veze s pankom. Tako da se to može nazvati nekim eksperimentisanjem i „ukrštanjem“ panka sa skroz drugačijim muzičkim pravcima, gde se bendu daje prostor da iskaže svoju umetnost na način na koji „oseća“. Mi to smatramo pankom – a vidim da se masa ljudi slaže s nama.
Često kažu da teška vremena rađaju dobru muziku. Pratite li aktuelnu srpsku scenu i šta slušate, šta vam se dopada?
Ima dosta toga što se dešava trenutno na sceni. Uvek mi je neugodno da pričam o tome šta mi se dopada, pa kad intervju izađe, onda shvatim da sam zaboravio mnogo bendova da pomenem, pa mi bude žao. Zato ću kazati da postoji dosta dobrih bendova koji su aktivni svuda po Srbiji – a uvek mi je drago da čujem nešto što mi „uđe u uši“ iz prve, obraduje me i iznenadi me, a nadam se da će tako i ostatati.
Najzad, usudila bih se i da vas pitam, s obzirom na posao kojim se bavite kada ne svirate, ali i na (užasavajuću) globalnu sitaciju, šta vas lično gura napred uprkos svemu što nas okružuje?
Globalno govoreći, situacija u svetu je takva da ne znam da li smo od Drugog svetskog rata imali ovako nešto što nam se dešava. I to nije samo jedno ili dva mesta u svetu, već u svim regionima. To je zabrinjavajuće, naročito što u određenim situacijama ne vidimo globalne reakcije velikih sila, ne samo da se pronađu rešenja i dođe do mira, već se zatvaraju oči pred određenim situacijama na koje bi svet trebalo da reaguje.
To je žalosno i uznemirujuće, jer ako nam je to neka osnovna odrednica da shvatimo u kom pravcu svet ide, onda definitivno ide u pogrešnom pravcu. Svi ti ljudi zahtevaju našu pomoć, ne samo zbog ratnih dejstava, već i zbog teške ekonomske situacije ili poplava, zemljotresa, suša, kojih je sve više.
Ako sam ja u mogućnosti da im svojim znanjem i iskustvom pružim tu pomoć, to meni mnogo znači i motiviše me da nastavim da se bavim ovim poslom – tu nema mnogo filozofije. Ali, zabrinut sam trenutnom situacijom u svetu.
Fotografije: Marko Ristić @zamrznutitonovi