Fotograf čiji portreti osvajaju neposrednošću i načinom na koji otkrivaju karakter osobe koju slika, Miloš Nadaždin je umetnik koji ne hvata kadar već ga stvara kroz poverenje, pažnju i znatiželju koju neguje prema ljudima.
Njegove fotografije poznatih lica sa domaće scene odavno su postale deo naše pop kulture – precizne, neposredne i elegantne, ustoličile su ga kao fotografa koji vidi više od lica – mnogo dalje od objektiva kamere. I baš zato je bilo pomalo neobično, ali krajnje šarmantno, videti ga s druge strane fotoaparata. Ovog puta, za jedan od svojih omiljenih domaćih brendova, Legend, stao je ispred kamere i pokazao ono što uvek traži od drugih – prirodnost, jednostavnost i lakoću.
U razgovoru koji sledi, Miloš za BURO. govori o udobnosti kao stanju duha i garderobe, zašto su farmerke njegova radna uniforma, ali i o fotografiji – o ljudima, iskrenosti, o tome šta kamera može (a šta ne može) da uhvati.
BURO. U kojoj meri je važno biti udobno obučen na setu, kao fotograf? Ako pričamo o udobnosti, fotkate li u farmerkama i ako da, da li Legend farmerke stoje visoko na lestvici udobnosti?
Miloš: Udobnost je na setu sve. Kada radim, ne mirujem — stalno se pomeram, saginjem, penjem, tražim ugao, pa često i zaboravim koliko fizički zahtevno ume da bude snimanje. Zato je bitno da garderoba ne sputava, već da prati ritam dana. Farmerke su mi odavno postale uniforma, ali samo ako mogu da izdrže ceo dan, bez osećaja da me „nose“. Legend je tu napravio dobar balans — to su farmerke koje izgledaju ozbiljno, ali su mekane, lagane i izuzetno prilagodljive.
Kad obučem Legend, ne razmišljam o garderobi, i to je, paradoksalno, najveći kompliment
Šta vam je sve bitno kada birate farmerke? A zašto birate Legend?
Za mene su dobre farmerke kao dobra fotografija — treba da traju, da imaju karakter, ali i da budu jednostavne. Bitan mi je kroj, osećaj na koži, način na koji materijal „diše“. Legend je pre svega iskren brend — nema prenemaganja, nema agresivnog trenda. Ima tu neku nenametljivu eleganciju koja se uklapa u moj ritam i senzibilitet. I volim taj domaći duh koji je istovremeno moderan, kao da nosiš nešto što ima priču, ali i slobodu.
BURO. Ne samo da ste fotkali Legend kampanju već ste i jedan od njenih protagonista. Kako se osećate kad ste ispred kamere?
Miloš: U početku mi je to delovalo neobično, jer sam navikao da ja gledam, a ne da mene gledaju. Kamera ume da bude zahtevna, naročito kada znaš sve trikove iza objektiva — nema skrivanja. Ali baš to iskustvo mi je bilo dragoceno. Kad si ispred kamere, shvatiš koliko je ranjiv trenutak u kojem pokušavaš da budeš „prirodan“. Naučilo me je da više cenim one koje fotografišem — da to nije samo poza, nego proces otvaranja. A u mom slučaju, jedini način da budem opušten ispred objektiva jeste da prestanem da razmišljam o tome kako izgledam, i da samo budem.
BURO. U tom smislu, možete li da nam date neki savet, kao fotograf, šta je najvažnije kad poziramo (prilikom fotkanja), a šta kad nas snimaju?
Miloš: Mislim da je najvažnije da se ne trudimo da „budemo fotogenični“. Kamera uvek prepozna glumu. Najlepši kadrovi nastaju u trenucima kada se nasmejete iskreno. Sve što je živo, istinito, ima dušu. Kad vas snimaju, priča je slična — ne treba tražiti „najbolju pozu“, nego energiju. Ako u sebi osećate mir ili uzbuđenje, kamera to oseti. Svetlo i ugao su važni, ali ništa ne znači ako iznutra niste prisutni.
Ako ste opušteni i prisutni, svetlo vas uvek pronađe.
BURO. S vremenom ste izgradili ime kao fotograf koji je napravio neke od najboljih fotografija celebrity ličnosti domaće i svetske scene. Šta ste shvatili o ljudima posmatrajući ih kroz objektiv aparata?
Miloš: Da su svi, bez obzira na status, zapravo vrlo slični kad stanu pred kameru. Svi imamo potrebu da budemo viđeni, ali i strah da budemo otkriveni. Objektiv je kao ogledalo koje ne laže — u njemu se vidi i ono što bismo želeli da sakrijemo. Kad to shvatiš, prestaneš da tražiš „savršen kadar“ i počneš da tražiš istinu u izrazu. I to je ono što me i dalje drži u fotografiji — potraga za tim kratkim, neponovljivim trenom iskrenosti. Jos jedno zanimljivo opažanje je da skoro svi nose neku dozu nesigurnosti kad stanu pred objektiv. I da dobra fotografija ne nastaje kad neko “pozira” savršeno, već kad se otvori iskreno. Ljudi su najlepši kad zaborave da treba da izgledaju lepo.
BURO. Šta radite kad neko ne uživa u fotkanju ili kad ne voli da se slika? Kako opustite tu osobu?
Miloš: Ne forsiram. Pokušam da razgovorom skinemo taj pritisak da “moramo da napravimo dobre slike”. Ne želim da se osoba oseća kao „objekat“, jer to ubija svaku autentičnost. Kad oseti da je viđena, a ne procenjivana, sve se menja. Nekad se taj trenutak desi brzo, nekad ne — ali kada se desi, sve dalje ide lako. Dobra fotografija ne nastaje iz poze, nego iz poverenja.
BURO. A da li je bilo situacija da se nekome ne dopadne kako je ispao na slikama? Šta u tom slučaju radite?
Miloš: Naravno. I potpuno je razumljivo — svi mi ponekad vidimo sebe kroz stroži filter nego što nas drugi vide. U tim trenucima pokušam da ne branim fotografiju, već da čujem osobu. Neko reaguje na emociju koju ne želi da vidi, neko na ugao, neko na svetlo — a iza toga uvek stoji nešto lično. Kad o tome iskreno porazgovaramo, obično zajedno pronađemo kadar koji „legne“. Nije sve u estetici — ima nešto i u prihvatanju sebe.
BURO. Kako balansirate između sopstvenog autorskog izraza i onoga što klijent ili osoba ispred objektiva očekuje od fotografije?
Miloš: Taj balans je zapravo najzanimljiviji deo mog posla. Uvek imam svoj senzibilitet, svoj pogled, ali želim da osoba na fotografiji prepozna sebe, a ne mene. To nije kompromis, nego susret dve istine — moje i njene. Ako to uspemo, nastane fotografija koja ima i karakter i emociju. Ona postane dijalog, a ne jednostrano delo.
BURO. Kada pogledate svoje fotografije unazad, vidite li neki trenutak u kojem ste napravili kadar koji vam je promenio tok karijere ili pogled na fotografiju?
Miloš: Ne mogu da izdvojim jedan takav trenutak. Fotografija nije naučno otkriće da imaš „breakthrough“. To je proces koji se stalno menja, u kojem učiš i sumnjaš. Nikada nisam imao osećaj da sam „stigao“, uvek mislim da sledeća fotografija može da bude bolja, dublja, iskrenija. I možda baš to i jeste lepota ovog posla:
Što svaki kadar nosi priliku da ponovo otkriješ sebe.
BURO. Kako vidite budućnost fotografije u eri veštačke inteligencije i brzih digitalnih trendova — mislite li da će autentični ljudski pogled kroz objektiv uvek imati prednost?
Miloš: Tehnologija može da replicira sliku, ali ne i osećaj. AI može da generiše savršen kadar, ali ne može da oseti trenutak kad se nešto zaista dogodi — kad se neko nasmeje, zastane, pogleda. Fotografija je osetljiva na život, a život se ne može programirati. Verujem da će upravo taj ljudski dodir, taj neponovljivi spoj intuicije i emocije, uvek biti ono što razlikuje pravu fotografiju od AI producirane. Fotografija će se menjati, ali potreba da u njoj prepoznamo život, ne.
Fotografije: Jasna Prolić