Miona Marković: Svako doba ima svoje heroine

Jedna od najpriznatijih glumica svoje generacije, Miona Marković, podjednako prisutna na televiziji, u pozorištu i na velikom platnu, prepoznatljiva je po sposobnosti da svakom liku koji igra udahne autentičnost i emocionalnu dubinu. Ako se do sada niste uverili u to, gledajte serije „Jutro će promeniti sve“, Močvara“, „Koreni“, „Azbuka naših života“, obavezno u Narodnom pozorištu komad „Deca“, a ovih dana prošetajte do bioskopa ne biste li je videli u najnovijem ostvarenju – Sedef magla. U poslednjem filmu Milorada Milinkovića, Miona tumači lik Lene Knićanin – misteriozne, tragično nastradale žene, upamćene po umešanosti u pokušaj atentata na kralja Milana Obrenovića.

U razgovoru za BURO, Miona priča kako je pristupila liku žene čiju sudbinu obavija veo tišine i nerazumevanja, govori o granici između istorijske činjenice i umetničke slobode, o emocijama koje su je vodile kroz proces snimanja, ali i o tome koliko su danas, u vremenu brzih osuda, složene i važne priče o hrabrim ženama.

BURO. Sećaš li se trenutka kada odlučuješ da zaigraš u filmu Sedef magla? Šta te je, najpre, privuklo? 

Miona: Zvali su me iz produkcije da vide da li sam zainteresovana i objasnili mi u dve – tri reči o čemu se radi. Scenario sam čitala u dahu. Privukla me je tema kojoj se prilazi na vrlo moderan način. Tempo je brz, scene su kratke i britke, a likovi punokrvni. Lik Lene Knićanin, koji tumačim, jedan je od onih likova koju su pojednako prisutni dok ste na „sceni“ to jest u kadru, koliko i dok se o njima priča, odnosno dok o njemu govore drugi likovi. Takve uloge su mi uvek intrigantne.

BURO. Opiši nam svoj lik. Šta je bilo najizazovnije u vezi sa njim, kako si ga gradila i, kasnije, igrala?

Miona: Lena Knićanin je istorijska ličnost, ali se o njoj vrlo malo zna. Bila je lepa udovica, rođaka Ilke Marković, koja je iz osvete pokušala atentat na kralja Milana Obrenovića 11. oktobra 1882. Nakon neuspelog Ilkinog pokušaja Lena takođe biva uhapšena. Sledeće godine pronađena je obešena u svojoj ćeliji, navodno se ubila, ali i tada su postojali dokazi o njenom ubistvu. To su  istorijske činjenice, a naša  Lena Knićanin oblikovana je namaštanom fikcijom koja će, nadamo se, učiniti da ovu istorijsku ličnost – nepravedno zapostavljenu – zapamtite. Ona je žena koja se borila za život, a ne za ideale. Izazovno mi je bilo to da u malo scena prikažem što više promena koje sam lik svakako nudi. Lena je uloga koja se pojavljuje kao duh iz prošlosti u fragmentima i bilo mi je interesantno da u svakom tom fragmentu nađem posebnost njene ličnosti.

BURO. Šta će ti posebno ostati u sećanju sa samog snimanja?

Miona: Snimanje epohe je uvek posebno iskustvo, sve radi za tebe. Epoha ima svoja posebna pravila – greške su mnogo vidljivije nego u savremenim pričama, pa samim tim su svi sektori koji rade na filmu mnogo pažljiviji i, mogu reći, maštovitiji. Mesta na kojima smo snimali videla sam prvi put, a za potrebe snimanja smo čak sagradili iscela kuću Lene Knićanin. Nije ništa drugačija od normalne kuće, sem što nije imala nikakvu izolaciju, a baš tog februarskog dana kada smo u njoj snimali, počela je takva oluja da se činilo da će odleteti cela, sa nama u njoj.

BURO. Da li ti je nešto iz tvog ličnog iskustva ili sećanja pomoglo u građenju Leninog lika? 

Miona: Zapravo nije. Više su mi pomogle knjige i filmovi sa sličnom tematikom. Oduvek sam volela epohu, od „Orkanskih visova“ Emili Bronte do lika Natali Portman u „The other Boleyn girl“. I zaista, kad igrate epohu, kao da obučete to vreme na sebe, koliko god da se delo „modernizuje“, pravila iz tog vremena ipak postoje.

BURO. Kako je bilo raditi sa Miloradom Milinkovićem? 

Miona: Divno. Prvi put sam na ovom snimanju osvestila da je nekad brzina snimanja dobra za glumca, ukoliko je okružen autorskom ekipom koja mu veruje. Osećala sam da Milorad veruje u mene, mislili smo brzo i poletno, nudila sam postupke igrajući se, tek nakon naše saradnje osvestila sam koliko mi je značilo to iskustvo. Njegovo poverenje prelivalo se na celu ekipu koja se zbog toga osećala ušuškano, a samo tamo gde osećaš da si siguran i “voljen” možeš da se zaigraš. Često je u šali govorio: “Ja sam malo lenj, zato volim dobrog pametnog glumca koji to sve oseća i zna… ne moram puno ja tu da pričam. Vidim ga, čujem ga i verujem mu.” I to je zaista bilo tako. 

BURO. Kao glumica koja ima veliko iskustvo na filmu, u pozorištu, ali i na televiziji –  šta ti je trenutno najizazovnije, koji medij te najviše inspiriše, a u kojem bi volela još više da se daš? 

Miona: Prvo mesto se uvek menja, a zapravo nije stvar medija već samog dela koje pravimo. Na snimanju mi deluje kao da nema ničeg sveobuhvatnijeg od filma, da je film zauvek zarobljena emocija u vremenu – neponovljiva i samim tim dragocena, a onda sledeću noć u pozorištu doživim nešto potpuno novo ponavljajući istu rečenicu milioniti put i tada pomislim da je pozorište imperativ i da ga nikad snimanje neće nadmašiti… i divno je baš to što ne mogu da kažem šta mi više prija. Međutim, moj subjektivni osećaj to da apsolutno mogu mnogo više od sebe da dam na filmu, ali pogotovo u pozorištu. Za standarde našeg podneblja može se reći da sam se „nasnimala“, dok u pozorištu nisam, proporcionalno snimanju, toliko pristuna.

BURO. Da li te možda zanima režija ili neka druga grana umetnosti … a da si to shvatila baveći se glumom?

Miona: Režija me, zasad, nije privlačila. Ne mislim da svaki glumac isto razmišlja, ali ja volim da se bavim svojom linijom priče, celina je za mene okvir u kome se moj lik pruža u odnosu na druge. Muž mi je reditelj i radeći sa njim shvatam da zaista uživam da sam ispred kamere i na sceni. Međutim, ono što me privlači jeste autorstvo. Oduvek sam nešto pisala ali nisam još uvek poželala da to javnost vidi, ko zna, možda jednog dana. Svakako imam velike planove i velike snove.

BURO. U odnosu na momenat kad si počinjala da se baviš glumom ili tek studirala, misliš li da danas ima više izazovnijih, kompleksnijih ženskih likova?

Miona: Kada sam počela da dobijam prve uloge, kod nas je počela hiperprodukcija. Odjednom se utrostručila proizvodnja domaćih serija i posla je bilo za sve. Pravile su se dobre i loše stvari, a žene nisu više bile samo majke svojih sinova, žene svojih muževa… već i glavni akteri priča. Ali uvek, i dan danas, je na cast-listi prisutno više muškaraca nego žena. Osam godina kasnije primećujem da se povećava broj žena iza kamere: dramaturškinja, direktorki fotografije, rediteljki… i da one donose ženski svet sa sobom. Promena se dešava i lepo je biti deo nje. Dešava mi se da ponekad, dok gledam neki naš stari film, pomislim da određene scene i uloge danas ne bi bile prihvatljive. To ne znači da su te scene loše, ali danas prosto ne bi bile moguće, jer film napreduje zajedno sa društvenim promenama. 

BURO. A kada uporediš domaću kinematografiju sa svetskom, čini li ti se da nedostaje hrabrijih priča, možda baš naših – autentičnih priča sa ovih prostora ili pak ne? 

Miona: Smatram da je naše tlo izrazito plodno darovima, ne znam do čega je to, ali moguće je da kada nemaš dovoljno moraš da razviješ maštovitost i snalažljivost. Kada bi naši glumci imali uslove koji se podrazumevaju u inostranstvu to bi bili sigurno potpuno drugačiji projekti. Jedno je kada imaš luksuz da se samo jednom liku posvetiš 6 meseci, a  potpuno je drugačije kada moraš da trčiš sa snimanja na predstavu, ili sa noćnog snimanja jednog projekta na dnevno snimanje drugog… Koliko god bih želala da doživim svetsku produkciju i uslove u kojima bih se verovatno osetila blaženo, vrlo sam svesna da je kondicija koju ovde imamo nešto posebno i lokalno.

BURO. Ako obrnemo prethodno pitanje – kad uporediš domaću i svetsku kinematografiju, šta misliš da predstavlja specifičnu prednost naših filmova? 

Miona: Svako tlo ima svoje priče i treba da ih pripoveda na svoj način. Što je priča autentičnija ona više nije samo naša već postaje univerzalna. Dobar film je dobar film iz bilo kog kutka sveta da je, loš film je loš film. Moj san je oduvek bio da sam deo našeg filma koji postaje svetski, što bi rekli svetsko, a naše.

BURO. Reditelj(ka) sa kojim najviše voliš da sarađuješ? Sa kojim još uvek nisi, a volela bi? 

Miona: Moj omiljeni reditelj je, bez premca, moj muž David Alić. On je jedan od onih reditelja koji naprave tim u kojem svaki glumac ansambla predstave zavoli svoju ulogu, a  još više samu predstavu. David je neko ko voli glumce i poverenje koje nam daje tokom procesa uvek učini to da izvuče nove dimenzije dara svakog od nas. U pozorištu još uvek nisam radila sa Jovanom Tomić, Milanom Neškovićem, Borisem Liješevićem… Sa većinom naših filmskih reditelja sam sarađivala, ali volela bih da zaigram i kod Marka Đorđevića, Milice Tomović, Mladena Đorđevića… Isto tako maštam i o tome da zaigram kod Sorentina, Larsa von Treira, Rubena Ostlunda, Jorgosa Lantimosa… 

BURO. Šta te ovih dana uzbuđuje? Čemu se raduješ? Nadaš? Da li si zbog nečega tužna i kako otklanjaš tugu i strahove (sem kad želiš da im se prepustiš)? 

Miona: Ovih dana me najviše uzbuđuje to što smo napravili svoj dom, koji je u izgradnji bio 6 meseci, a u planovima godinu dana. Nakon 5 godina i 6 selidbi napravili smo svoje gnezdo. Tuga i strah su emocije koje me, naravno, redovno posećuju, a otklanjam ih razgovorima sa bliskim ljudima, psihoterapeutkinjom, ali i u razgovorima sa sobom kroz dnevnik, šetnju, trening i crtkanje.

BURO. Najavi nam neki novi projekat koji će se desiti u skorijoj budućnosti. 

Miona: Ovo leto bilo je snimajuće. Tri filma i dve serije. Mislim da je sledeća filmska premijera u kojoj ćete me gledati film „Čuvar ikone Svetog Đorđa“ u režiji Jelene Bajić Jocić, po tekstu Radoša Bajića, gde igram inspektorku Sonju Krgu. A od TV serija prva je „Izvor“, u režiji Milana Karadžića na RTS – u. 

BURO. Imaš li neki scenario na čitanju?

Miona: Trenutno su dva filmska scenarija na mom stolu, jedan počinjemo već za koji dan, a drugi ćemo snimati sledeće godine. 

BURO. Šta trenutno gledaš? (preporuči nam neku seriju).

Miona: U poslednje vreme više gledam filmove nego serije, poslednji koji sam gledala, a koji bih preporučila je Sex, lies and videotape iz 1989.

Fotografije: Tonković Dalibor, Milan Stošić