Glumica Sanja Mikitišin o predstavi zbog koje ćete poželeti da zagrlite majku

Na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, u pripremi je drama koja osvetljava najdublje slojeve ljudske ranjivosti. Predstava „Majka i dete“, zasnovana na tekstu norveškog pisca Juna Fosea – dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2023. godine – jedinstvena je po mnogo čemu. Osim što je trenutno jedina profesionalna pozorišna produkcija u regionu koja obrađuje Foseov tekst, ona otvara vrata teme koju često guramo pod tepih. Teme napuštanja, porodičnih senki i tišine koja ostaje kada se reči izgube.

Glumica Sanja Mikitišin razgovarala je sa nama o pripremi za ulogu majke u predstavi i njenim osećanjima i željama usmerenim u komad. Njen izraz nije pripremljen kao običan pozorišni performans, već puls stvarnog bola i istine. Dotakli smo se tema iskustva rada u pozorištu, ali i o ličnom doživljaju majčinstva, griže savesti, tišine kao jezika tuge, kao i o odgovornosti umetnika da progovori kada svi drugi ćute.

Sanja Mikitišin, o ljubavi, sumnji i hrabrosti da se ne ćuti

BURO: Šta za Vas predstavlja to što ste deo Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu? Kakve Vas uspomene vežu za ovo mesto?

Sanja Mikitišin: Biti član najstarijeg pozorišta u Srbiji, pre svega, velika je čast. S druge strane, čast je i deliti scenu sa fantastičnim kolegama ovog pozorišta i raditi sa rediteljima koji rado dolaze u SNP. Sve predstave u kojima sam glumila učinile su me zrelijom, samosvesnijom i iskusnijom, tako da danas, u svom pozorištu, osećam ono što je najvažnije kod umetnika – osećaj da sam kod kuće. Sa svim prednostima i manama koje to „biti kod kuće“ nosi.

BURO: Na sceni ste više od dve decenije, dovoljno dugo da jasno sagledate promene u domaćoj kulturi. Šta se zaista promenilo u svetu glume od ranih dvehiljaditih, šta uprkos svemu, ostaje isto?

Sanja Mikitišin: Više od dve decenije… Pre bih rekla skoro tri decenije bavljenja glumom. Nije malo. Ne znam šta se toliko promenilo, osim toga da sam sada starija glumica koja uči od mlađih. A kada sam bila mlađa, učila sam od starijih. Dakle, ne prestajem da učim. Isto je, samo se učitelji menjaju.

Mislim da su mlađe generacije donele nešto što moja i starije generacije generalno nisu imale, poštovanje prema sebi. Oni ne daju na sebe, znaju svoja prava, ne trpe nepravdu, ne pristaju na mobing i ucene, glasni su, pravdoljubivi, hrabriji. Ima to veze i sa vaspitanjem i kulturom življenja koja se menja kroz decenije. To su izuzetno vaspitani mladi ljudi, ali koji drže do sebe.

Što se tiče samog stila glume, on sve više teži ka dokumentarnoj glumi kada govorimo o realizmu i naturalizmu. To je prelepo, ali pozorište je drugačiji medij. Moramo da mislimo na čujnost, vidljivost, izražajnost ako želimo da dopremo do publike. To je ono što se, čini mi se, poslednjih godina zaboravlja. Imam osećaj da se žanr i iskakanje iz realizma slabije poznaje i uči u hodu od iskusnijih glumaca i reditelja.

BURO: Tokom glumačke karijere imali ste više jakih ženskih uloga. Koja Vam je posebno važna?

Sanja Mikitišin: Teško pitanje. Svaka uloga me je na neki način promenila i uticala na mene. Navešću nekoliko značajnijih, onih zbog kojih sam duboko zagrebala po sopstvenoj duši i pomerila svoje granice, emotivne ili psiho-fizičke: Vera u Četvrtoj sestri, Desanka u Heroju nacije, Ljubov Andrejevna u Višnjiku, grofica u Na Drini ćuprija, Jokasta u Slepoj mrlji, Sesil u Ponovnom ujedinjenju dve Koreje, Majka u Majci i detetu… Ima tu još značajnih uloga, ali zaista je teško napraviti uži izbor.

BURO: Ovo je trenutno jedina predstava u Srbiji koja se igra po Foseovom tekstu. On je jedan od najznačajnijih savremenih autora, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Zašto je važno da se o ovom komadu govori upravo sada i ovde?

Sanja Mikitišin: Fose je fantastičan pisac čija dela pravim čudom nisu igrana u Srbiji. Kada sam prvi put čitala njegove drame pomislila sam kako bih rado igrala u svakoj. Ima nešto začudno u njegovom načinu pisanja, neka svedenost, a jezgrovitost i nešto apsurdno, na neki način poznato, doživljeno ili duboko u sebi viđeno, prepoznato, preživljeno, sa njegovim često korišćenim repeticijama kao deo njegovog potpisa.

Vrlo je posebna atmosfera koja se oseća u njegovim delima i posebne tišine, ćutanja koje govore mnogo. Kada ga čitate kao da ulazite u neki apsurdni san sa primesama dokumentarnosti. Mislim da svako od nas prepoznaje nešto u Foseovom rukopisu. Teme kojima se on bavi su svevremene i koliko god postoje elementi severa i Norveške te ljudske priče su priče koje ne vezuje mesto dešavanja.

BURO: Igrate glavnu ulogu u predstavi „Majka i dete“. Kako ste doživeli ovaj tekst kada ste ga prvi put pročitali i šta Vas je u njemu najdublje dotaklo?

Sanja Mikitišin: Kada sam prvi put pročitala „Majka i dete“ bila sam ostala bez daha, jer sam upravo u tom istom jednom dahu pročitala dramu. Vrlo sam lično doživela priču. Kao samohrana majka, glumica koja odgaja muško dete, sa gomilom sumnji i preispitivanja i osećajem krivice i nesigurnostima koji proces takvog roditeljstva donosi suočila sam se sa jednom drugom majkom u kojoj sam prepoznala i sebe, a naizgled smo dijametralno suprotne i to me je duboko pomerilo sa mesta, iz zone komfora, sve sam počela da dovodim u pitanje.

Veoma sam dobro razumela i pravdala svoju junakinju iako ona ustvari nije to – junakinja, u svetu gde postoje određene konvencije ponašanja i očekivanja od žene i majke. Bilo je to jedno uzbudljivo putovanje kroz svet mog lika Majke i moj unutrašnji svet u kom sam se suočavala sa svojim istinama. Razmišljala sam o porodičnim konstelacijama i kako praroditelji i roditelji, prvenstveno majka, utiče na sudbinu deteta i kad se sve to spoji sa karakterom deteta i socijalnim okruženjem, zaista je nepoznat put tog deteta do odraslog zrelog ljudskog bića. Neki od njih nikad ne stignu do te krajnje tačke, jer imaju toliko preskočenih stepenika i trauma da žive život kao u nekoj matrici.

BURO: Foseov stil oslanja se na nedorečenost i jaku atmosferu. Na Vama je da iznesete ono „neizgovoreno“. Koje su Vaše tehnike da to postignete?

Sanja Mikitišin: Nema tu neke posebne tehnike. Lik koji tumačiš mora biti živ, od krvi i mesa, sa svojim tokom misli, emocija koje osećamo i vidimo kao publika i kada taj lik ćuti. U mom slučaju, u slučaju Majke koju igram – ona puno govori, nekontrolisano govori, samo ne ono što je tema i što bi trebalo da kaže. Izbegavanje otvorenog razgovora je nešto što je njena veština kojim vlada i manipuliše drugima.

Osećaj krivice koji duboko izjeda njeno biće je pokriven ogromnom količinom opštih mesta i floskula i neprimerenih rečenica koje je štite od suočavanja sa bolnim istinom. 

BURO: Ova drama otvara veliko pitanje napuštanja, ne samo deteta, već i sebe. Da li ste tokom rada na predstavi pronašli empatiju prema svojoj junakinji?

Sanja Mikitišin: Prepoznala sam neke situacije i rečenice koje sam ja izgovarala svom detetu, svojoj majci i to me je zaledilo. Lik Majke je ekstremna varijanta svake majke ovog sveta. Sva pitanja da li si spreman za roditeljstvo i da li si dovoljno dobar roditelj prolazi svaki roditelj, glasno ili unutar sebe postavlja ta pitanja.

Ova Majka je odlučila i uradila nešto što smo svi pomislili: Šta bi bilo kad bi? I to je izazvalo tragične posledice. Mada tragedija kreće od nerazumevanja Majke i njene majke. Tu je početak svega. Kulturološki, generacijski jaz kreće znatno ranije… Izuzetno sam razumela svoju junakinju. Osećala sam, kao glumica, duboku tugu zbog njene sudbine i sudbine deteta na kome se sve slomilo kao neki transgeneracijski greh…

BURO: Kako je rad na ovoj predstavi promenio Vaš pogled na odnos majke i deteta?

Sanja Mikitišin: Tokom rada na predstavi, a naročito kada je moj sin odgledao predstavu, obavila sam dug i iskren razgovor sa njim. Bila sma prepuna sumnji i nesigurnosti i strahova da li sam i ja tako skrenula sa puta, a da nisam bila toga svesna. Bilo je to jedno veoma emotivno putovanje i istraživanje i na sceni i u životu.

BURO: Pitanje ličnog identiteta važno je u ovoj predstavi. Kako biste opisali sebe van pozorišta? Šta Vas raduje u svakodnevici?

Sanja Mikitišin: Van scene ja sebe smatram veoma jednostavnom i običnom. Svaki dan liči na drugi. Ja se ne vezujem za dane u nedelji, već za datume, datume kada igram predstave ili imam snimanje. Kada pripremam novu predstavu, tada znam koji je dan, ali često ne znam koje je doba dana. Onda shvatim da to nije baš običan život.

Domaćica sam, volim da kuvam, da idem u nabavke, da kupujem garderobu, ali ciljano znam šta hoću i gde ću to kupiti, ne podnosim obilazak prodavnica, volim da se bavim sportom, da putujem, da gledam filmove, serije, da čitam dobre knjige. Sve kao normalan svet, ali radno vreme i mesto rada nije tako obično. Pozorište je magično, tako da ponekad pomislim da i mi imamo malo te magije u sebi i nosimo je sa sobom izvan scene, kao šljokice koje ostaju na koži posle novogodišnje večeri.

BURO: Za kraj, šta biste voleli da publika ponese iz ove predstave?

Sanja Mikitišin: Volela bih da ih naša predstava dirne, da ih malo pomeri iz uigrane podrazumevane svakodnevnice, da malo odćute i razmisle o sebi na putu kući, zatim kada dođu kući čvrsto zagrle svoju majku i dete i kažu im da ih vole.

Predstava „Majka i dete“ igra se 19. maja u 20:30h na Kamernoj sceni SNP-a, i ovo je više od pozivnice – ovo je poziv da se suočimo sa sobom.

Foto: Promo