Vodič kroz Sanremo by Uroš Milovanović

Kroz dinamičan ritam (g)rada – od jutarnjih uključenja, preko maratonskih konferencija do noćnog praćenja programa i pripreme sadržaja – iskustvo novinara Uroša Milovanovića iz Sanrema, ne može da se uporedi ni sa jednim muzičkim događajem kojem je ranije prisustvovao. Sanremo Music Festival jedan je od najvažnijih kulturnih, a svakako najvažnijih muzičkih događaja u Evropi. Urošev prvi susret sa Sanremom, nakon dugog iščekivanja (i borbe za akreditaciju), obeležen je snažnim impresijama o gradu koji tokom festivala bukvalno živi muziku – od ulica prepunih pevača i turista do ikonografskog teatra „Ariston“, centra svih dešavanja.

Kako izgleda novinarski život iza kulisa spektakla koji publika vidi samo delimično, saznajte iz prve ruke novinara koji je jedan od retkih kolega iz Srbije koji je imao priliku da izveštava sa ovakvog mesta.

SANREMO IZA KULISA:

BURO. Kako je izgledao tvoj prvi dolazak u Sanremo tokom festivala – da li je grad zaista toliko drugačiji tih dana?

Uroš Milovanović: Doći iz Srbije do Sanrema nije problem. Jednostavno je i nije preterano skupo. Postoje turistički aranžmani u letnjoj sezoni. Doći na festival i pratiti ga je, možda, za nijansu komplikovanije. Trajalo je dok sam „pohvatao konce“ oko akreditacije. Najskuplja stavka bila je cena je smeštaja za vreme trajanja festivala. Tako da je dobijena akreditacija prošle godine preinačena u ovogodišnju. Zbog toliko čekanja, skoro godinu ipo, moje uzbuđenje prilikom susreta sa Sanremom je bilo ogromno. To je gradić sa nešto više od 50.000 stanovnika koji se u vreme festival udvostruči.

Prvi utisak je – muzika na svakom koraku.

Mladi, stari, građani, turisti svi nešto pevuše i hrle ka „Ariston“ teatru, gde se inače održava festival. Tamo stoje, prisustvuju probama, uključenjima uživo televizijskih ekipa, fotkaju se. Pojedine grupe turista čekaju specijalne direktne emisije koje Rai (Radiotelevisione italiana), emituje sa lica mesta kako bi pesmom, bukom i ovacijama bili njihov deo. Muzika, osmesi, moj prvi dolazak ispred „Arsiton“ teatra, neverica, radost, uzbuđenje… to ću zauvek pamtiti.

BURO. Kako izgleda jedan tipičan dan novinara na Sanremu – od jutra do kasnih večernjih sati?

Uroš Milovanović: Sa festivala sam izveštavao za televiziju Blic. Uključenja uživo za jutarnji program smo imali svakodnevno. Samim tim tempo je isti kao redovnog radnog dana. Prve konferencije za novinare počinju prepodne i, sa pauzama, se ređaju do ranih večernjih sati. Naravno, nisam sve vreme boravio u novinarskoj sobi, mnoge stvari smo snimali na ulici (ankete i kadrove iz grada koji smo misli da su zanimljivi…). Novinarska soba je poput velike čitaonice sa ogromnim ekranom dimenzije bioskopskog platna i Dolby Atmos audio sistemom. U takvim uslovima smo svake večeri pratili prenos, glasali u okviru novinarskog žirija i prikupljali utiske za sutrašnje izveštavanje. Festival propisuje stroga pravila ponašanja u novinarskoj sobi. Za razliku od nekih drugih muzičkih događaja sa kojih sam izveštavao, i na kojima intezitet rada oscilira, na Sanremu je to konstantno na visokom nivou. Novinari su sve vreme angažovani. Konferencije za štampu traju neuobičajeno dugo. Po okončanju prenosa, obično u dva sata iza ponoći, po povratku u smeštaj obavim pripremu sadržaja za sutrašnje uključenje. Da, malo sam spavao ali adrenalin je učinio da mi ništa tih dana (i noći) nije bilo teško.

BURO. U kojoj meri se atmosfera na licu mesta razlikuje od onoga što publika vidi na televiziji?

Uroš Milovanović: Ne mogu govoriti o atmosferi u samom „Ariston“ teatru. Čitaoci treba da znaju da u unutar sale novinarima nije dozvoljen pristup iz bezbednosnih i mnogih produkcionih razloga. Samim tim vam mogu reći da li je atmosfera koju prenose televizijske kamere sa ulica grada i prostora gde su spoljašnje bine, zaista uzbudljiva. Kao televizijski gledalac mislio sam da je to iluzija koju reditelj kreira i da to nije toliko intezivno. Greška. Na licu mesta je osećaj baš takav – pa puta deset. Nemoguće je ostati ravnodušan u trenutku kada su takmičarske večeri u toku. Na trgu u neposrednoj blizini „Ariston“ teatra nalazi se bina veličine one glavne koju znamo, na primer, sa Exita. Na njoj se odvija nezavistan muzički program a kad prenos počine okupljeni građani i tu prate na velikim ekranima i sa odličnim zvukom.

BURO. Šta je bio prvi trenutak kada si shvatio koliki je zapravo kulturni značaj festivala za Italiju?

Uroš Milovanović: Mislim da je to bio dan nakon prve festivalske večeri, tokom koje nam se prvi put predstavilo svih trideset pesama iz takmičarskog programa. Do tog trenutka one nisu bile dostupne, osim na radio programima i TV emisijama Rai. Pesme su na striming servisima objavljene nakon premijerne izvedbe na festivalu. Već sutradan si ih mogao čuti na svakom koraku. Bukvalno! Bez preterivanja. Svi lokali u gradu, bez obzira da li slušaju radio ili strimuju muziku sa nekih muzičkih platformi, emitovali su pesme „Sanremo 2026“. Već trećeg dana, hteli ili ne, toliko ste izloženi kandidovanim pesmama da počinjete da se vezujete za pojedine pa se tako naziru potencijalni hitovi. Mislim da je to odličan mehanizam koji sjajno favorizuje festivalski sadržaj.

BURO. Da li postoji neka scena ili trenutak iza kulisa koji posebno pamtiš, a koji publika nikada ne vidi?

Uroš Milovanović: Fascinirala me spremnost takmičara da, pored ogromnog pritiska i generalnih proba, izdvoje po pola ili ceo sat za novinare. Oduševili su me sa kakvim lakoćom voditelji Laura Pausini i Karlo Konti (Carlo Conti – umetnički direktor, selektori i voditelj festivala), komuniciraju sa prisutnima. Pored višečasovnog svakodnevnog prenosa uživo koji je vodio pred višemilionskim televizijskim auditorijumom, svakog dana u podne Konti je dolazio u novinarsku sobu raspoložen da odgovori na sva pitanja. Na odlasku je učestvovao u karaoke programu koji je za potrebe svoje radio emisije snimao kolega sa italijanskog Rock Radija. Pitao sam Karla kako uspeva da održi taj tempo, odgovorio je kratko:

Lepo, kad se sve završi odem kući i spavam.

Kad porastem, želim biti Karlo Konti – rekoh sebi. Zanimljivo je da smo Sala Da Vinčija, koji će dan kasnije i pobediti na Sanremu, jurili liftom kako bi smo u prizemlju na miru od njega uzeli izjavu. U tome smo uspeli. Tada smo saznali da je sarađivao sa Sergejem Ćetkovićem, da mu je bio gost na koncertu u Beogradu pre nešto više od deset godina… U novinarskoj sobi sto sam delio sa novinarkom iz Australije. Publika ispred „Ariston“ teatra je tokom prenosa ovacijama pozdravljala svakog ko se na glavnom ulazu pojavio. Andrea Bočeli je dojahao na belom konju do tetara. Tada je nastao stampedo iz pres centra ka terasi kako bismo sa krova zgrade uhvatili taj kadar ali od svega smo uspeli samo da snimimo – konja, jer se ceo igrokaz završio dok smo shvatili šta se dešava.

BURO. Kakav je odnos italijanskih novinara prema festivalu – da li ga doživljavaju više kao zabavu, tradiciju ili ozbiljan kulturni događaj?

Uroš Milovanović: Doživljavaju ga podjednako, kao zabavu i kao veoma ozbiljnu stvar. Još jedan za mene zanimljiv momenat je da su, na primer, domaći novinari masovno koristili priliku da tokom konferencije postavljaju direktna pitanja Karlu Kontiju ali i osobi zaduženoj za glasački sistem. Vrlo direktno i bez zadrške izražavali nezadovoljstvo, ukazivali na moguće propuste… Za uzvrat su dobijali vrlo precizne i konkretne odgovore. Bilo je i takvih situacija. Bilo mi je čudno do koje mere su novinari slobodni da pitaju a koliko organizatori osećaju obavezu i dužnost da odgovore bez trunke ignorisanja i arogancije. Svest da je u pitanju festival od nacionalne važnosti i interesa, koji traje 76 godina, nikome od aktera ne daje pravo na nadobudnost i egocentričnost.

Lepo je znati da takav, u ovom slučaju, festivalski poredak postoji. On ne samo da je moguć, nego je i održiv.

BURO. Koji nastup ili izvođač ti je ostavio najjači utisak uživo u dvorani?

Uroš Milovanović: Pored Sala Da Vincia, koji je od prve večeri bio u fokusu novinara, televizijske ali očigledno i publike u dvorani što ga je na kraju dovelo do pobede, bilo je još pesama koje sam zavoleo. Pre svih predivna Ditonellapiaga sa super-modernim hitom „Che fastidio“; Malika Ayane je imala odličnu fanki-disko pesmu „Animali notturni“; dopao mi se sin poznatog italijanskog pevača Giannija Morandija – mladi Tredici Pietro je čini mi se jaaako želeo da pobedi… ali ima vremena za njega; duo Maria Antonietta & Colombre je imao simpatičnu pesmu u indi-pop maniru; Serena Blancale je otpevala klasičnu, emotivnu baladu „Qui con me“; mladi debitant Sayf je prezentovao zarzanu pesmu koja ga je dovela skoro do pobede; Tommaso Paradiso je sjajno otpevao tipičnu italijansku pop numeru „I romantici“… Od ostalih trenutaka izdvojio bih revijalno „Veče obrada“ ili „Veče dueta“ na kom su pobedili Ditonellapiaga & TonyPitonny sa rimejkom klasika „The Lady Is A Tramp“ uz suptilan osvrt na šarmantan italijanski klasik „Botch-a-Me (Ba-Ba-Baciami Piccina)“. Eros Ramazzotti je obeležio četrdeset godina od pobede na Sanremu sa pesmom „Adesso tu“, u goste je doveo Aliyiu Kyes. I Tiziano Ferro je izveo svoj hit „Perdono“, četvrt veka od njenog originalnog objavljivanja. Ovogodišnje izdanje festivala je posebnu čast odalo čuvenom voditelju Rai i višegodišnjem umetničkom direktoru Sanrema, Pippo Baudu, koji je preminuo krajem prošle godine.

BURO. Da li si tokom boravka u Sanremu imao priliku da upoznaš izvođače ili članove produkcije i šta te je najviše iznenadilo u tim susretima?

Uroš Milovanović: Naravno, najviše sa delom tima Rai koji je zadužen za komunikaciju sa novinarima iz drugih zemalja. Ti ljudi su mi pomogli da sve što sam razmislio i želeo u najvećoj meri realizujem ove godine. Nakon intenzivne višemesečne komunikacije smo se konačno upoznali. Bili su konstanto na raspolaganju za svako pitanje ili problem koji sam imao. Iz Srbije su mi najveći podsecaj pružile institucije Italijanska ambasada u Srbiji, Italijanski institut za kulturu i kolege sa Blic TV. Inače, lep je osećaj kad konstatujete da podrška koju grad Sanremo, Rai (kao glavni organizator) i novinari pružaju festivalu nije lažna već iskrena i jaka. Mlađi i stariji artisti delili su bininu „Ariston“ teatra kao i improvizovane scene uličnih svirača širom Sanrema; bez nekog stida ili nelagode. Posebno sam srećan i ponosan što sam bio deo novinarskog žirija pa samim tim dao i svoj stručan doprinos u nekom konačnom zbiru glasova. Veoma uzbudljivo i intezivno iskustvo. Doživljaj koji se pamti za ceo život i snažno poziva da mu se ponovo vratite.

BURO. Ako bi morao da opišeš Sanremo nekome ko nikada nije bio tamo – da li je to više muzički festival, medijski spektakl ili društveni ritual Italije?

Uroš Milovanović: U suštini on je sve to i mnogo više. Već sam negde izrekao formulaciju koju i ovde ponoviti, ona je najkonkretniji odgovor koji mogu da dam na ovakvo pitanje. Možda će zvučati previše romantičarski ili preterano ali je istina. Sanremo nije samo festival, niti televizijski format/spektakl – on je prenos, uživo iz srca jednog grada koji živi muziku.

Fotografije: Privatni album