Senad Šahmanović o svom dokumentarcu „Vude, ti si pobijedio!“

Dušan Vukotić, reditelj, animator, scenarista i karikaturista, jedan od vodećih predstavnika Zagrebačke škole crtanog filma, 1962. godine osvaja Oskara za najbolji kratki animirani film, „Surogat“, čime postaje prvi autor van Sjedinjenih Američkih Država nagrađen ovim priznanjem. Kako bi otrgao od zaborava lik i delo čoveka koji je uticao na čitave generacije stvaralaca sa ovih prostora, Senad Šahmanović o njemu snima film „Vude, ti si pobijedio!“, a mi smo ga upravo pogledali na festivalu „Slobodna zona„. Kroz intimu, arhivske snimke, glasove porodice i prijatelja, Šahmanović ne beleži samo sudbinu jednog čoveka, već i portret društva koje se još uvek bori s prošlošću, traumama i zaboravom. U razgovoru s rediteljem BURO. saznaje kako se neko uopšte upušta u izazov snimanja filma o velikanu čije je stvaralaštvo prevazišlo granice vremena i prostora u kojima je stvarao.

INTERVJU – SENAD ŠAHMANOVIĆ

BURO. Kad ste se prvi put susreli sa radom Dušana Vukotića?

Senad: Pripremajući se za prijemni ispit i test opšte kulture za filmsku i TV režiju, trebalo je znati podatak da je on jedini osvajač Oskara u tadašnjoj Jugoslaviji, s druge strane, prilično je poznat i kao autor, pa studenti uvek očekuju to pitanje. Kasnije sam, sećam se, kao student, bio jedne godine u Zagrebu kada je tamo organizovana velika izložba Zagrebačke škole animiranog filma posvećena Vukotiću – bili su tu njegovi crteži, enciklopedije, knjige snimanja… i tada sam malo intenzivnije počeo da se upoznajem s njegovim opusom. Još tada mi se, negde u podsvesti, rodila ideja za film o čoveku o čijem stvaralaštvu zapravo tako malo znamo, a koliko je on samo važan autor, i to ne samo regionalno nego svetski. Želja za tim filmom tinjala je u meni, razmišljao sam o njoj, razvijala se, kada sam sa svojim kratkim filmom putovao po festivalima i u Maroku upoznao Juru Pavlovića, producenta i reditelja iz Zagreba, 2015, i počeo sa njim da razgovaram na tu temu. Zanimljivo je, kako to obično biva, da su on i njegovi saradnici imali sličnu ideju i da su već ušli u pripreme razvoja scenarija… Dogovorili smo se da ja uđem u sve to kao reditelj, te krećemo zajedno da tražimo izraz koji će biti zanimljiv i meni i njemu. Film se godinama razvijao, jer nije bilo baš tako jednostavno doći do finansija, ali i izvora informacija jer nas nije zanimala faktografija i poznate informacije o Vukotiću, već ono što ne možemo pronaći u enciklopedijama.

BURO. Šta je, u tom smislu, bio najizazovniji poduhvat? Pretpostavljam da nije bilo teško doći do arhivskih snimaka, ali do nekih ljudi koji su poznavali Vukotića i, konačno, do njegove supruge, verujem da jeste?

Senad: Nažalost, ona je preminula tokom procesa snimanja, ali išli smo da razgovramo sa njom, da se upoznamo, da joj predstavimo ideju i njoj se sve to dopalo. Kada je ona blagoslovila projekat, sve Vukotićeve kolege i njihovi zajednički prijatelji prstali su da učestvuju u filmu. Dalje, trebalo je pronaći arhivske materijale, pregledati ih, pogledati, strukturisati i na kraju doći do stila filma. Kao autor koji je završio filmsku režiju i iza sebe ima nekoliko filmova koji su već obilazili festivale – gradio sam neki svoj stil i nisam mogao da pristanem na bilo šta – što iz obaveze prema autoru, što iz obaveze prema sopstvenom autorstvu. Trebalo je pronaći jasnu liniju – kako strukturisati priču koja će biti verna Vukotićevom liku i delu, a da opet ima nešto kreativno, novo, nešto što do sada niko nije pokazao. Za to je umnogome zaslužan montažer Vladimir Radovanović – kako smo snimali, tako smo montirali, te je film, praktično, nastajao u montaži.

BURO. Film je prikazan u Puli, u Podgorici, i na još nekoliko festivala. Kakve su reakcije publike?

Senad: Jako dobre, posebno u Podgorici, gde je bilo 1500 ljudi na otvorenom i taj aplauz koji je trajao toliko dugo… Publika za film kaže da je emotivan, da je ovo, možda, do sada moje najzrelije delo, što su zaista velike reči… Šest godina smo radili na ovom filmu, gde smo montažer i ja sve vreme živeli u neizdržu i neizvesnosti zbog toga da li će i kada film da izađe, pa dok smo dobili original kopije, pa dok smo obezbedili prava na arhivu, pa dok ovo, pa dok ono… toliko se sve odužilo… Kad je određen datum premijere onda sam ja, što je atipično za filmove sa ovih prostora, krenuo od domaćih premijera i festivala, pa tek onda sa svetskim. I nisam se pokajao zbog toga, želeo sam da prvo u našoj javnosti skrenem pažnju na Vuda.

BURO. Da li je najčešće izgovarana rečenica nakon prikazivanja filma „Kako ja dosad nisam čuo za ovog čoveka“?

Senad: Jeste. Ali pazite, u Podgorici je na festivalu bilo je dosta mlađih ljudi, studenata ili tek svršenih studenata i mislim da su sve te informacije koje su dobili o Vukotiću, sve to što su videli i to što su upoznali čitav jedan opus autora s ovih prostora – bilo fantastično za njih. Kasnije sam na društvenim mrežama video i to da su se njegova dela ponovo aktuelizovala, ljudi su ih tražili, zanimali se za njih i gledali ih ponovo, i to je jedan od važnih segmenata bavljenja ovim filmom.

Jednog velikana smo na neki način otrgli od zaborava i to je za mene vrlo važno priznanje

Da li vam je to negde i bila početna ideja, razlog da se bavite životom i delom Dušana Vukotića?

Senad: Apsolutno. Družeći se sa kolegama iz Beograda i regiona, u nastanku filma, pokazivao sam im neke inserte, onda smo napravili i neki trejler, i sećam se da bi oni, samo kad bi to pogledali, zaćutali i zapitali se šta je to, kako nisu znali za Vukotića. To je velika vrednost filma, pored humane, ljudske crte da se jedna stvar afirmiše, da se napravi jedna dobra stvar, i ta da ga otrgnemo od zaborava.

BURO. A šta ste vi o njemu otkrili novo, a da niste znali ranije, dok ste pravili ovaj film?

Senad: Zanimljivo je to što sam sazreo kao reditelj radeći na ovom dokumentarcu. I dok sam paraleno radio na svom dugometražnom igranom filmu, iskustvo rada na „ovom dokumentarcu“Vude, ti si pobijedio!“, pomoglo mi je da donosim bolje odluke, da razmislim dublje o nekim stvarima, pronalazim prava rešenja. Fascinantno je koliko je ovaj projekat uticao na mene. S druge strane, imao sam priliku da upoznam i razgovaram sa nekim od najznačajnijih stvaralaca sa prostora bivše Jugoslavije kao što su Grlić, Žilnik, Brešan, nažalost pokojni Borivoj Dovniković, Milan Blažeković koji je napravio „Čudesnu šumu“ i slično… Sve su to ljudi sa čijim sam radovima odrastao, a sada sam imao priliku da pričam sa njima, da razmenjujem ideje, da pričamo o „problemima režije“ kao što su načini pisanja scenarija, pripremanje filma, kako funkcioniše animirani film, dokumentarni, to mi je mnogo značilo, neprocenjivo je iskustvo. I na neki način mi je žao što se sve to završilo. Upoznao sam lik i delo jednog čoveka koji je imao neverovatnu energiju i veru u to što radi, u tu mogućnost stvaranja novih svetova. Animacija je predestih i šezdesetih godina bila u povoju, na našim prostorima nisi mogao govoriti o tradiciji animacije, školama, što bi moglo nekoga da uputi u to, nego su oni koji su se time bavili bili samouki i neverovatno je dokle su dogurali zahvaljujući veri, snazi, volji, želji, kreativnosti, razigranosti… Dušan Vukotić je toliko toga novog doneo u svet animacije – uveo je modernizam, inspirisali su ga tadađnji slikari i moderno slikarstvo i sve to unosio je u animaciju, što je za to vreme bilo revolucionarno.

Disney je radio bajke, a ovo je bila čista filozofija.

BURO. „Vude, ti si pobijedio“ film je koji bi mogao da se pušta u školama jer ima edukativan karakter. Ima li interesovanja za to?

Senad: Apsolutno. Film je nedavno u Trogiru imao bioskopsku projekciju za osnovce, gde je oko 300 njih gledalo film i to će se desiti i u Hrvatskoj, moja ideja je da ga puštamo u školama u Crnoj Gori, a mislim da ćemo i u Srbiji. Deci i mlađim generacijama treba servirati prave i važne stvari, kako bi se neki mladi um inspirisao i zainteresovao da napravi nešto slično.

BURO. Naslov je ujedno i poruka filma?

Senad: Rečenicu „Vude, ti si pobijedio“ izgovorio je Dušanov student Hrvoje Hribar, reditelj, da ne otkrivam sad baš sve, ali rekao je da bi mu, kad bi danas sreo Vukotića, rekao: „Vude, ti si pobijedio“ – misleći na to što je on, uprkos svim poniženjima koje je doživeo – njemu je u jednom trenutku zabranjem ulaz u zgradu Zagreb filma, postao, na neki način, persona non grata, uspeo da, iako je to sve uticalo na njega, nadraste sve to. To je čovek čiji je značaj nemerljiv za jednu kulturu, državu, sistem, da je žalosno što su ga tako marginalizovali. I to je jedna od ideja filma, da vas, kod nas, u jednom trenutku slave, a u drugom samo okrenu leđa kao da ne postojite. Išao sam da vidim ulice koje su mu dali – one se nalaze na periferijama gradova, i u Podgorici i u Zagrebu, eto kako mi slavimo svoje velikane. Mislim da toga nema u razvijenim zemljama i film se bavi i tim, ali i obrađuje i druga, brojna pitanja.

Fotografije: Slobodna zona, Svetlana Milović