„Vreme čuda“ u KC Gradu: Poziv u koloritni svet Marije Cerović Arsenijević
Pred izložbu, razgovarali smo s umetnicom.
„Vreme čuda„ pulsira energijom, razliva se u kaleidoskopskim bojama, u svim pravcima, nezaustavljivo i silovito – preplavljujući sva naša čula. Marija Cerović Arsenijević je umetnica čije fotografije imaju sinestezijsku dimenziju: uvlače nas u svoj svet tako da možemo da ih čujemo, a pre svega – osetimo.
Povodom 17. rođendana kultnog beogradskog mesta KC Grad, 8. aprila otvara se izložba „Vreme čuda“, na kojoj ćemo imati priliku da pogledamo fotografije iz različitih faza stvaralaštva Marije Cerović Arsenijević.
Marija je master studentkinja arhitekture, a fotografijom se bavi od sedamnaeste godine. Osim što vešto hvata trenutak kada su svetlost i pokret u savršenom jedinstvu, Marija eksperimentiše s postprodukcijom, pa je rezultat uvek uzbudljiv, sugestivan i zabavan.
Kako se navodi u najavi izložbe, Marija poslednjih godina sarađuje sa KC Gradom gde kroz serije fotografija gradi originalan vizuelni kontinuitet i hvata atmosferu i autentičnost svakog događaja – a uoči njihove proslave rođendana, s umetnicom smo razgovarali o pristupu stvaranju, uticajima i inspiracijama…
„Vreme čuda“: Razgovor pred izložbu u KC Gradu
Možeš li nam reći nešto više o prvoj samostalnoj izložbi – šta je glavna ideja iza postavke i šta očekuje publiku?
Izložba je deo 17. rođendana KC Grada. Sadržaće sve fragmente, fotki, kolaža koje sam radila do sad. Biće izložene fotke iz KC Grada, kao i ostali projekti i momenti sa putovanja… Hajde da kažemo da dolazi do spajanja svih vajbova u jednu prostornu celinu.
Kako bi opisala svoj pristup fotografiji – kako izgleda tvoj proces stvaranja?
Ne volim da se ograničavam pravilima. Bitno mi je da prezentujem energiju koju osećam sa svakim projektom. U postprodukciji posebno volim da istražujem, da se igram i da svaki put probam nešto novo. Taj deo rada ne doživljavam samo kao tehnički, već kao prostor gde mogu dodatno da razvijem emociju i atmosferu fotki.
Naglašavaš da te interesuju trenuci koji se „kroz kadar transformišu u nešto pomalo nadrealno i neočekivano”. Kako ih prepoznaš i kako prenosiš nama tu transformaciju?
Uglavnom uklapam ljude u prostor na način koji je skladan, ali i pomalo neočekivan, kako bi se energija prostora i osobe spojile u jednu atmosferu… Volim da se igram odnosima – svetla i senke, punog i praznog, dubine, perspektive i boja. Nekad gledam scenu kao celinu, a nekad kroz detalje. U tom prelazu često nastaje ta transformacija u nešto nadrealno.
Kažeš i da tvoji radovi funkcionišu kao fragmentarne priče. Jesi li svesna narativa koji ih objedinjuje dok radiš ili ih kasnije uvezuješ?
Radim i planirane projekte i projekte na licu mesta. Kod planiranih fotkanja u startu imam ideju o atmosferi i priči koju želim da razvijem, ali je uvek gradim u odnosu na ljude koje fotografišem – važno mi je da vidim koliko su komforni, šta im prirodno leži i na koji način mogu da se uklope u prostor i situaciju.
Kada fotkam eventove, oslanjam se na intuiciju i momenat, puštam da se narativ spontano formira kroz fragmente koje hvatam. U oba slučaja, kroz postprodukciju dolazim do konačne vizije i upravo tada fotke dobijaju taj sloj priče koji ih zaokružuje i čini bliskim onome što sam u početku intuitivno osećala.
Tvoje stvaralaštvo povezano je s KC Gradom – koja su tvoja iskustva dosadašnjeg fotografisanja energije i ljudi kultnog mesta?
Ekstra! Svi zaposleni su specifični autentični karakteri, stvarno treba napraviti film ili neki serijal baziran na njihovim životima. Radim već neko vreme tamo nekada eventove, nekada revije i sarađujem sa raznim zanimljivim ljudima… Jako chill i lepa atmosfera. Svi su raspoloženi da pomognu i da doprinesu sa idejama. Stekla sam nova prijateljstva koja gradim i van samog mesta.
Takođe, primećujemo da tvoje fotke imaju zabavne reference na pop kulturu. Na koji način transformišeš takve inspiracije u nešto originalno?
Uticaji koji su mi ostali još od detinjstva – filmovi The Royal Tenenbaums i Moonrise Kingdom su me baš oblikovali u smislu pristupa, vajba, boja i kompozicije. Volim jako i Almodovara, sviđa mi se kako su mu svi karakteri jelte na ivici nervnog sloma i kroz odnose boja i ekspresivnosti glumaca je izgradio svoj prepoznatljiv pristup .
U slikarskom svetu inspirše me Frida Kahlo, način na koji prenosi svoju životnu priču na platno. Sve se to nekako vremenom pomešalo, pa sada više ne razmišljam o referencama direktno, nego radim iz nekog svog osećaja i sveta.
Ko su tvoji fotografski uzori – čijim radovima se diviš?
Od naših, veliki uzor kroz život, Ana Kraš, uvek sam je smatrala jednom prezanimljivom ženom. Moj fazon fotki je u estetskom smislu drugačiji, ali me njen stav i promišljenost u radu inspirišu. Ona ima minimalistički stil u svojim radovima propraćen jakim senitmentom. Ne moraju da budu to isključivo njene profesionalne fotke, koje su premda fantastične, takođe me je inspirisala i svojim life fotografijama ljudi koje „hvata“ telefonom po ulici koji imaju interesantnu pojavu iliti zanimljiv životni momenat… Od stranih Martin Parr. Fenomenalan!
Šta trenutno čitaš, gledaš i slušaš – šta te inspiriše?
Gledala film Svadba dvaput skoro, nema stvari koja me više usreći nego kad vidim Seku Sabljić na ekranu! Slušam uglavnom neku malo sentimentalnu muzikicu – tipa Tricky-ja uvek gotivim , Hooverphonic i Portishead. A slušam i naše kada mi treba da se oraspoložim i unesem sebi neku laganiju varijantu u dan.
Najviše me pokreće da se probudim rano, sednem sama u lokalni kafić gde visim i ne izlazim i samo radim sve vreme. Imam naviku da mogu da budem produktivna isključivo u pokretnoj atmosferi, želim da se život i ljudi užurbano kreću oko mene.
Gde i koga bi volela da fotkaš u Srbiji, a gde i koga u svetu, kad ne bi bilo nikakvih ograničenja?
Velika želja mi je da putujem i fotkam različite, egzotičnije kulture i njihove stanovnike u tom kontekstu. Hoću da otkrijem na koji način bi neka nova atmosfera uticala na moj put u fotografiji.
Takođe,uvek sam otvorena za saradnje sa različitim artistima, mislim da se sa svakim može odraditi nešto kul i autentično. Nemam neke preference za osobe koje bih fotkala, super mi je challenge da samo kako dobijem priliku, razmišljam o tome.
Kuda želiš da te fotografija odvede kao umetnicu u narednim godinama – kako vidiš svoju dalju evoluciju?
Trenutno idem korak po korak. Jako bih volela da nastavim da se bavim fotkanjem. Želela bih još da oživim svoj pristup i kroz video. Radim na tome , moram se uvežbati. To mi je za neku skoriju budućnost cilj.
Ove godine završavam Arhitektonski fakultet i jako me interesuje 3D modelling i ceo svet apstraktne arhitekture. Tako da bih volela spojiti apstrakciju u arhitekturi i fotografiji nekako, videćemo, to su za sad neke misli – ali pošto sve radim u poslednjem trenutk , naravno, kasnije ćemo o tome.
Izložba „Vreme čuda“ otvara se 8. aprila u KC Gradu (Braće Krsmanović 4). Možete je posetiti svakog dana od 16-21h, do 22. aprila.
Fotografije: @vremecuda, Marija Ćerović Arsenijević