U prostorijama Jugošpeda DANAS se otvara izložba fotografija Jakova Simovića, BIGZ – Počeci, posvećena umetničkoj sceni koja je nastala u prostorijama BIGZ-a, što ujedno predstavlja i fotografske početke umetnika – prve fotografije napravio je upravo ovde.
Fotografije su podeljene u 3 tematske celine: prostor, vreme i ljudi, a cela izložba, kojom Jakov obeležava i 10 godina fotografske karijere, nosi podnaslov A šta bilo da sam ja odustala od svog sna, po stihovima iz pesme Artan Lilija. Intervju za Buro. fotograf započinje pričom o – počecima.
POČECI
U Beograd sam došao iz Kraljeva, da studiram Istoriju umetnosti. Nakon 3-4 godine studija, vraćam se u rodni grad da spremam ispite i otac, jednog dana, stavlja na sto fotoaparat. Daje mi stari Olympus da se malo igram i ja ga, kad sam provalio kako funkcioniše, više ne ispuštam iz ruku. I danas čuvam te prve fotke, obožavam ih, iako su više bile istraživanje foto-aparata i igra, ali su mi važne, jer me podsećaju na to koliko sam tada bio pod uticajem istorije umetnosti. Potpuno su ekspresionističke – pokušavao sam da kreiram slike ugledajući se na velike umetnike, slikare, skulptore, arhitekte. I bio je to veliki sukob: imate ogromno znanje iz estetike, a pokušavate da stvorite nešto svoje. Ali sam ušao u taj rizik. Nisam se plašio i stideo loše slike – nije to ništa strašno, svi imamo lošu sliku.
I onda se vraćam u Beograd. Prvo radim u prodavnici, kako bih mogao da plaćam svoja skupa iskustva života u prestonici, a onda dobijam poziv koji se ne odbija: drugar me zove da radim kao čistačica, šalili smo se tako, u Bigzu. Zapravo je trebalo da budem tonac, odnosno da, pošto nemam sluha, samo isključim i uključim šta treba, očistim, sredim, zaključam, plus sam mogao tamo da spremam ispite.
LIFT
Odlazim u Bigz, prvi put u životu, i prvo što vidim je lift – studio se nalazio na sedmom spratu. To me je odmah asociralo na neke prapočetke – u Kraljevu sam kao mali živeo na sedmom spratu i, evo, sad opet moram svakog dana da ulazim u lift (a u međuvremenu sam počeo da se bojim lifta) i idem na neki sedmi sprat. Ne samo da me je to vratilo u vreme pre škole, nego me je po izlasku iz lifta sačekao najbolji drug iz detinjstva, Nemanja, član benda Čistilište, koji svira na otvaranju izložbe. Zanimljivo je i to što sam kasnije kupio stan – na sedmom spratu.
JEZIVO I PRELEPO
U toj zgradi koja je izgledala kao neko davno zaboravljeno mesto, zastrašujuće, mene čeka drugar iz detinjstva. Bilo je kao u igrici Silent Hill koju smo igrali zajedno kao mali – horor igrica u kojoj postoji jedan alternativni svet, jeziv i prelep. Nemanja i ja smo obožavali Silent Hill i vrlo smo dobro razumeli lepotu tih zidina u kojima se sada nalazimo. Meni je sve tamo bilo fascinantno, a ubrzo sam zaradio i prve pare od fotkanja. Angažovao me je jedan bend – videli su me da se motam tu sa aparatom i zamolili me da ih slikam. 500 dinara, kao pesma Marka Aleksandra Gajića, jednog od manekena Bigza, toliko je iznosio moj prvi honorar. Tada nisam ni sanjao da ću jednog dana da živim od fotografije. Nisam znao da je to uopšte moguće, a kamoli da ću se kasnije time profesionalno baviti.
POGLED KROZ PROZOR
Hodnici, vrata od studija, golub na prozoru, dugme za lift, hodnik u kojem sam radio, a u kojem su bili studiji Artan Lilija, benda Biti Patibi, Sarsa… beskonačni pogledi sa prozora, sve to su teme slika, koje zaokružuje glavni motiv – Bigz. Bigz je bio alternativni, drugi svet. Tamo se niko ničega nije plašio, nije očekivao da će ga neko nečim usloviti, da će nešto morati da uradi. Svi smo gledali kroz te prozore Bigza napolje, osećajući se kao da smo u nekoj neosvojivoj tvrđavi, a da smo prethodno osvojili ceo svet. Neverovatan je taj osećaj gledanja kroz prozor iz Bigza. Al’ baš iz Bigza. Kad gledate na grad iz bilo koje druge zgrade u Beogradu, nemate taj osećaj – iz Bigza se ničega ne bojite, kao da taj grad koji gledate ni ne postoji, kao da je jedna iluzija, san.
ZNAMO SE IZ BIGZ-a
Kad se sretnete sa nekim, pa kažete “znamo se iz Bigza”, to je kao da kažete da vam je taj neko rođak, da ste odrasli zajedno. Svima koji smo se znali iz Bigza, to je bilo najvažnije u tom trenutku i bilo je dovoljno. Ako se znate iz Bigza – više ništa niste morali da znate o toj osobi.
LEKCIJA O POSVEĆENOSTI
Bio sam potpuni amater, ali sam, boraveći među tim zidinama u hladnim prostorijama Bigza, minimum 12 sati dnevno, naučio najvažniju životnu lekciju. Lekciju o posvećenosti. Od muzičara iz Bigza sam saznao šta znači biti bezuslovno posvećen nečemu, bez trunke razmišljanja o tome da li će to doneti dobit. Stvaranje radi stvaranja, umetnost radi umetnosti – tome su me učili ti umetnici, kojima je posvećena ova izložba.
Kada sam otišao iz Bigza, mnogo puta sam se vraćao fotografijama koje sam tamo napravio, kao nečemu što je u mojoj fotografiji bilo najiskrenije. Sve što sam kasnije uradio, nije bilo iskreno kao tada. Kasnije su naišli zakoni profesije i profita, pitanja smisla – zašto uopšte slikam i bavim se fotografijom, ali te prve slike, onako dalijevske iskrene, nešto su najstvarnije i možda najautentičnije što sam stvorio. Ničega se nisam plašio – trudio sam se da napravim dobru sliku, ali sam fotkao potpuno slobodno i neopterećeno.
POČETAK KRAJA
Siguran sam da, s vremena na vreme, u životu svakog čoveka naiđu momenti poljuljanosti, sumnje, krize i pitanja šta, gde i kako dalje. Svaki put kad pomislim da sam izgubio smisao, konkretno u radu, setim se svojih početaka. Setim se te energije stvaranja, koja je tad, u Bigzu, bila najiskrenija. I to me uvek povrati. Moguće da je sad u mom životu nastupila najveća stvaralačka kriza, pa pravim izložbu koja se zove Počeci. Pitam se da li je, možda, došlo vreme da odmorim od fotografisanja i spremim se za neki novi početak? I zašto baš sada, kada su moje slike u profesionalnom smislu odlične, nebo i zemlja u odnosu na prve koje sam radio, razmišljam o svojim počecima? Ne znam, ali znam da se niko ne vraća na početak zato što je srećan.
***
Izložba fotografija Jakova Simovića, BIGZ – Počeci otvorena je od 23. do 28. decembra (od 17 do 22 sata) u Sala Maloj Ivana Petrovića u zdanju Jugošpeda. Izložbu prati i dokumentarni film koji će publici biti predstavljen početkom sledeće godine, sa idejom da prezentuje način na koji su umetnici radili i stvarali u Bigzu.