Biljana Srbljanović je pre koju godinu, komentarišući u podkastu Zadovoljstvo u tekstu tada svež film Joker, bez ustručavanja objavila da je sa projekcije izašla pre nego što se ista završila. Slušajući je, sa razumevanjem i odobravanjem, klimala sam glavom. Nastavak Joker: Folie a Deux mogao je odatle otići samo u dva pravca: kao i većina (kapitalističkim nagonima podstaknutih) nastavaka, mogao je da bude još prazniji. Mogao je, sa manjom verovatnoćom, da bude iskupljenje kojim bi reditelj Todd Phillips poručio: izvinite, naučio sam na svojim greškama, sada vam mogu ponuditi nešto bolje.
Problem je, međutim, u tome što Phillips verovatno nije bio svestan svih nedostataka prvog dela. Kako bi i bio, kada je Joker svojevremeno zabeležio rekordne posete. U Srbiji je, kažu, i dalje najgledaniji strani film u istoriji (nezavisne) države, sa više od 300.000 posetilaca. U doba kapitalističkim nagonima podstaknutoj filmskoj proizvodnji, to je jedino važno i jedino važno merilo kvaliteta. I ovde bi ova recenzija mogla da se završi.
Pokušaj da se Joker žanrovski preusmeri u mjuzikl podsmešljiva je već u premisi, a realizacija deluje čak uvredljivo. Već prva numera toliko je nespretno osmišljena, neuko izvedena scenaristički i rediteljski, da izaziva blagu neprijatnost – narodski rečeno, transfer blama. Muzički elementi trebalo je da posluže nekakvom dubljem uvidu u unutrašnji svet mučenog junaka – oni su svi, ipak, plodovi njegove mašte. Ostali su, međutim, samo to. Bili Joker ili ne, svi smo barem jednom u bezazlenom snoviđenju zamišljali da plešemo sa simpatijom (ili Lady Gagom). Phillipsov kukavičluk da se jasnije odredi spram toga ko je Joker i kakve ga teskobe more rezultira filmom koji ne govori ništa ni o kome. Joker je imao pravo da bude i psihopata, i mučenik pogođen traumom, i čovek neshvaćen kojeg bolesno društvo, nesvesno svoje bolesti, odbacuje, čineći ga zauzvrat bolesnim – ali Phillips nije siguran da je njegov lik išta od toga, pa ni publika ne zna: šta treba da naučim iz ovoga?
Možda bi taj pokušaj stilskog i žanrovskog otklona, mada nesvojstven Phillipsu niti Jokerovoj pubilici, imao vizionarske vrednosti da se ne čini kao da u njegovoj osnovi puka misao – ovo bi bilo kul uraditi. Možda bi i bilo, da je neko umeo.
Čak i direktor fotografije Lawrence Sher, koji je u prvom delu kamerom vešto uspeo da oslika unutrašnje pejzaže Jokera i predele fiktivnog Gothama, razlog zbog kojeg je zasluženo dobio nominaciju za Oskara, dolazio je sada na set umoran ili nedovoljno inspirisan.
Uspeh u dvoje
Joaqin Pheonix, u skladu sa svojom radnom etikom, pristupio je ovom zadatku dostojanstveno, iako bi – verovatno, da klauzula tog dela ugovora nije sadržala toliko nula – radije preskočio ovu tezgu. Glumac se ponovo zdušno borio i, sa pravom umetničkom rigoroznošću, uspeo da se izbori za ljudskost svog junaka. Sve emocije koje u tričavim momentima publika oseti prema Arthuru rezultat su isključivo njegovog umetničkog i glumačkog umeća. Stati spram Phoenixa, pa još glumiti tako, zadatak je koji neko sa siromašnim glumačkim portfolijom kakav je Lady Gagin ne bi uspešno ispunio. Iako je ona tek rovita glumica, iskusna je izvođačica, u onom značenju koje performans ima u umetničkom kontekstu – i to se pokazalo, mada ne dovoljno zbog ograničavajućih potencijala scenarija, ali svakako zadovoljavajuće.
Uobičajno bi ovde bilo pripisati zasluge za takve izvedbe reditelju. Nažalost, Todd Phillips nije taj reditelj. Lično je, ponosno čak, više puta izjavio da je menjao scenario i svoje prvobitne planove nakon višečasovnih razgovora sa protagonistima, koji bi mu sugerisali šta treba da radi. I ovde bi ova recenzija zapravo mogla da se završi.
Nije važno ni šta kaže Biljana Srbljanović niti oni kritičari jezički bliži američkom reditelju, čije bi pridike verovatnije čuo. Zato je zaista hrabro odlučio da se zadrži u plićaku kvazi-društvenog komentara. Ako je prvi Joker uopšte zaplesao sa idejom kritičke refleksije na pošasti (američkog) društva (a nije), novi Joker potpuno je zaboravio koreografiju – ne seća se ni kuda je krenuo, ni zašto tamo uopšte ide. Ono što je pesnik hteo reći ne zna ni on sam.
Foto: BLITZ