Mart je mesec koji nas podseća na bogatstvo književnosti, ali i na moć koju knjige imaju da nas inspirišu, nateraju da preispitamo svet oko sebe i onaj sopstveni koji svi mi imamo u sebi.
U ovom mesecu, koji donosi svežinu i nove početke, čini se kao da su i sami pisci, kroz svoja dela, usmereni prema svetlosti, promenama i nadi. Bez obzira na to što su mnogi od njih prošli kroz teške periode u životu, njihove knjige ostaju svetionici koji nas vode kroz maglu svakodnevice.
KNJIGE KAO SVETIONICI NADE
Jedan od pisaca koji je stekao nezaboravnu slavu, svakako je Edgar Allan Poe. Poe je svojim mračnim i gotičkim pričama, duboko istražujući ljudsku psihu, postavio temelje mnogim žanrovima koji su danas neizostavni u literaturi.
Njegova pesma „Gavran“, bezvremenska i duboko pesimistična, i dalje rezonuje s čitaocima, kao pesma koja nosi u sebi istinsku mračnu lepotu. Iako su njegovi radovi duboko pesimistični, u njima ima nečega što nas tera da preispitujemo svet u kojem živimo, a ta pitanja i dalje ostaju relevantna i danas.
Poe je bio istinski inovator, stvorivši temelje detektivskih priča, horora, pa i psihološke fikcije. Uz pesmu „Gavran“, njegove priče poput „Crni mačak“ i „Pad kuće Ašera“, koje se nalaze u objedinjenom delu „Gavran i najbolje priče“, odražavaju njegovu sposobnost da istraži najmračnije dubine ljudske psihe.
Slično tome, pisac kao što je James Joyce, kojeg često povezujemo sa modernizmom, kao da je sam imao moć da stvori svetove od reči. Njegovo delo „Uliks“ često je predmet akademskih rasprava, ali i uživanja običnih čitalaca, jer se u njemu ogleda ceo svet, sa svim njegovim kontradiktornostima. Joyce je majstor koji nas poziva da uočimo lepotu u malim, svakodnevnim trenucima, onim koje obično zaboravimo u svakodnevnoj rutini.
Međutim, jedno od njegovih najdubljih dela je „Portret umetnika u mladosti“, roman koji osvetljava njegov put od detinjstva do umetničkog sazrevanja. Kroz njega, kao i druge knjige, Joyce nas vodi kroz potragu za identitetom, slobodom i umetničkom istinom. Podsećanje na njega uvek dođe kao podsticaj da obratimo pažnju na detalje, od prolaznika na ulici do razmišljanja koja nas prate kroz dan.
Takođe, ovde ne možemo da zaobiđemo Antona Čehova, pisca koji je, kroz svoja dela, uspeo da uhvati duboke emocije u svakodnevnim životima svojih likova. Njegove knjige, kao što su „Tri sestre“ i „Vrabac“, nude uvid u svakodnevne borbe i neostvarena očekivanja. Čehov je majstor minimalizma, koji je, uz malo reči, u stanju da prenese snažnu poruku. Njegov doprinos literaturi je toliko velik da se oseća u svakom kutku književnosti koji istražuje ljudsku sudbinu i nesvesne želje.
No, možda još snažnije, u delu „Prvi ljubavnik“, Čehov istražuje delikatnost prve ljubavi, njenu čistotu i sudbinske nesigurnosti. Meni lično, Čehovove drame uvek služe kao podsetnik da u životu, kao i u književnosti, često ništa nije crno-belo.
Onda je tu i Boris Pasternak, čije je delo „Doktor Živago“ postalo simbol ljubavi i borbe u vremenu velike društvene promene. Iako je Pasternak bio duboko ukorenjen u ruskom društvenom kontekstu, univerzalnost njegove poruke o ljubavi, vernosti i borbi za istinu čini ga večnim.
Pasternak nas podseća da književnost može da bude sredstvo borbe, ali i lek za dušu, kroz priče koje nadmašuju granice vremena i prostora. Bez obzira na političku i društvenu dinamiku, „Doktor Živago“ ostaje snažna poruka ljubavi, patrijarhalnih normi i ličnih sudbina.
Svaki od ovih pisaca, na svoj način, stvorio je svetove u kojima se prepoznajemo, i koji nas podstiču da dublje razmislimo o svetu koji nas okružuje. U martu, mesecu koji označava početak proleća, osveženje i novi početak, mislim da je baš pravo vreme da se okrenemo njihovim rečima i ponovo pronađemo inspiraciju. Svi ti pisci, iako su prošli kroz svoje teške periode, ostavili su nam bogatstvo koje traje.
Fotografije: pexels.com