Uz “počinjem da vežbam” i “prestajem” da pušim, “čitati više” je jedna od redovnih novogodišnjih odluka i nešto za šta nam uvek nedostaje vremena. Ili ga nemamo gotovo uopšte, prilično tužan ali i veoma čest scenario, ili imamo ali nam nije dovoljno, ili kad kažemo “vreme za čitanje” jednostavno ne mislimo samo na čitanje, i tehnički prevrtanje strana i skeniranje redova. To nekako i možemo da uguramo u prekrcani raspored, pa da čitamo i usput dok čekamo prevoz, ili dok putujemo na posao, možemo čak da “čitamo” i na traci u teretani slušajući audio knjigu. Može se svašta, pogotovo kompresovanje više stvari u jedan trenutak, za to nas je savremeni svet super istrenirao, ali nam sasvim legitimno nedostaje ono pravo, old-school čitanje, koje podrazumeva vreme za sebe u dosta širokom smislu te reči. Razmislite. Kada ste poslednji put uzeli knjigu, natenane se zavalili u fotelju, skuvali šta god volite najviše da pijete (od kakaa do kuvanog vina), ugasilii telefon ili ga barem stavili na “do not disturbe” i čitali dovoljno dugo da potpuno izgubite vezu sa stvarnošću? Verovatno ne skoro.
Od toga zapravo i treba početi. Zapitati se zašto uopšte čitamo na prvom mestu? Nekome pomaže da proširi svoj vokabular, nekome da se upozna sa novim idejama i konceptima i dublje ih istraži, nekome da održava dnevni ritual izolacije i posvećivanja vremena svom unutrašnjem životu. Šta god da je odgovor, da bi nam zaista bilo od koristi i prijalo, zahteva jedno isto… vreme i rad na sebi.
Ako može da važi za svet mode i dizajna, zašto ne bi i kada je i književnost u pitanju? Konzumentski pritisak koji osećamo generalno primetan je i u ovom domenu, sa sve većim brojem naslova za koje nije jasno ni zašto postoje ni kome su namenjeni, ali nekome sigurno jesu, i zaista je sasvim u redu da ne “gutamo” baš sve što nam se servira samo zato što neko kaže da je bestseler ili zato što svi pričaju o tome. Opsednuti listama knjiga koje moramo da pročitamo ove godine, listama onih koje nismo pročitali a koje bi “svako trebao da pročita pre 30. godine” ili “knjiga koje morate pročitati pre nego što umrete” (prilično zastrašujući koncept), zaboravljamo da ne moramo apsolutno ništa, kao i glavno pitanje – zbog koga zapravo čitamo? Zbog drugih koji treba da budu zadivljeni bibliotekom u našim glavama, ili zbog sebe i ličnog zadovoljstva i uživanja? Odogovor znamo. Zato se s vremena na vreme valja podsetiti da se apsolutno ne mora ništa kao i da bi najpametnije bilo zaboraviti na liste u potpunosti. Knjiga nedeljno, ili mesečno ili tri knjige paralelno koje ćete razvući i pola godine, ne znače ništa u brojkama. Znače u finalnom rezultatu onog novog što se spoznali kroz novi naslov i nove emocije koje je delo probudilo.To je jedino što se računa, i ne postiže se kvantitetom. Već pažljivim odabiranjem naslova za koje želimo da izdvojimo vreme.
Ličnom selekcijom onoga što zaslužuje našu pažnju koja je istina, sve slabija, i vreme, kog je sve manje. Baš zato čitati bolje, možda zapravo znači i manje, ali suštastvenije, i podrazumeva da slušamo sebe i svoja trenutna interesovanja i prioritete makar značilo i da ostavite Dostojevskog koji se “mora pročitati” nedovršenog. Možda sada nije trenutak za to, možda vam jednostavno ne leži i to je okej. Znači i prepustiti se, usporiti brzinu oko nas i fokusirati se samo na ono ispred, stranu po stranu. “Slow reading” se zapravo korisiti kao termin za ono čitanje koje je pravo, i koje treba praktikovati, i upravo iz naziva se i vidi kakav je stav savremenog života prema istom. Pravo čitanje je sporo, temeljno, predano i traži angažman koji savremenom čoveku deluje zastrašujuće i kao nešto što sebi ne možemo da priuštimo. Možemo i te kako, samo traži malo sebičnosti da neke svoje trenutke otmemo od drugih i dopustimo sebi da se prepustimo. Zahteva praksu, ali i te kako vredi.