Ove godine gledali smo film „Leto kada sam naučila da letim“ koji je propraćen glasnim ovacijama i fenomenalnim komentarima. Ovo nije nimalo iznenađujuće s obzirom da je sve nas koji smo čitali istoimeni roman jedne od najznačajnijih spisateljica na ovim prostorima, Jasminke Petrović, on upravo naučio da letimo. Sa druge strane, još jedno leto je za nama, ali ona omiljeni vrući dani koji su nam u detinjstvu bili tako snažni i formativni, ostaju najautentičniji, često i presudni za dalji put.
Leto i detinjstvo su neiscrpan izvor inspiracije u književnosti. Od dokolice do kupovine prve ploče od prvog plivanja do prve ljubavi, nekoliko književnica, povodom premijere ovog velikog filma, podelilo je sa nama uspomene, na to jedno leto.
MAŠA SENIČIĆ
Leto nakon kog smo prodali kuću na moru u mom sećanju zauzima prostor osećajnog obrta: gledajući unazad, to i jeste kraj jednog kraka detinjstva, oduševljenog bendom na krovnoj terasi hotela (posle najviše tri kugle sladoleda). Tada nisam znala da bi trebalo da se pozdravim sa uvalom, a ni da bi mi od više kugli verovatno bilo muka, bila sam sigurna da je to hir moje bake u službi održanja šećerne hijerarhije (ona je imala prevlast bilo da bira ili pravi poslastice). Ovo je i prva godina bez dede, što uspeva da ostane u senci ritma naselja: teta Smilja maše sa terase (gotovi su medenjaci), mokro crevo vijuga preko stepeništa (gotovo je jutarnje zalivanje), idem prečicom kroz baštu porodice koja uvek stiže kasnije (noga mi upada u betonsku žardinjeru punu ljubičaste mesnate biljke). U dnu šetališta je velika balerina, ali sve važno desi se usput – u gužvi, na zidiću, kod tobogana, u restoranu sa morem u nazivu. Sva ta mesta delovala su besmrtno, a od njih je ostala samo metalna žena široke haljine, upalih obraza i bez ruke (u redu, verovatno nije ista, ali njena uloga ionako prevazilazi pojedinačne vašare). Hodamo kroz jato skakavaca-turista i odjednom sam svesna sitnih dvocifrenih godina i svog tela (povlačim kupaći jer nikad ne pokriva sve što mi smeta), ali to baka ne primećuje jer predano bira namirnice (posramljena sam što lenjo pita prodavačicu za artikal koji je na rafu u visini očiju, a baka me ućutkuje Eurokremom). Na putu ka kući već je mrak i stariji dečak me poziva da u garaži igram stoni tenis sa njegovim društvom, baki brzo pružam kese dok se poziv ne raspline niz magistralu i to je moja mala pobeda samostalnosti. Ne sećam se ničega osim slabe sijalice iznad stola i memljivog mirisa od kog mi se zavrtelo u glavi (misao: ovaj trenutak je samo moj). I dečaka se dobro sećam, nije voleo da preskače peškire i kantice u pesku pa je dolazio da pliva tek u suton (do daleko iza bova i nazad, uvek ista trasa). Poginuo je u kolima nekoliko godina kasnije, tada sam saznala da su nam i u Beogradu kuće udaljene jednim ćoškom. Dopada mi se da verujem da je bar deo mene odrastao u preciznom prizoru – kroz mekano svetlo taj dečak, momak, izlazi iz vode, kosu suši peškirom, stavlja ga na rame i nestaje kroz bungalove, a ja sedim na neudobnom kamenu i hitro pogled vraćam na knjigu. Ne znam da je ovo leto po mnogo čemu poslednje; da znam, ne bih se pravila da čitam. Ne bih se uopšte pravila.
ANA VUČKOVIĆ DENČIĆ
Ne mogu baš da kažem da sam živela pod staklenim zvonom, ali mi se čini da sam prvi put istinsku slobodu osetila kada sam kao tinejdžerka jednog leta otišla u Madrid da učim španski. Naime, nekoliko godina pre toga bila je priča da zbog tatinog posla treba da idemo u Venecuelu da živimo, pa smo mama i ja počele da idemo na časove španskog, koji nam je, što zbog prirodnog talenta za jezike što zbog telenovela dobro krenuo. Posao se izjalovio, nismo otišli u Južnu Ameriku, ali su moji roditelji smatrali da bi bilo dobro da odem u Španiju preko leta na dvadesetak dana, da mi taj španski ne ispari. Malo sam bila i besna, jer me ne puštate da landaram po kraju uveče ili da dugo ostanem u gradu, a puštate me samu daleko, samo zato što je sve u okviru internata, škole i španske porodice, dakle – bezbedno. Ipak, iskoristila sam i taj, kao i sledećih nekoliko španskih leta da zaista uživam, učim jezik, upoznam mnogo ljudi, ali i da budem sama, što i sada veoma volim.
JASNA DIMITRIJEVIĆ
Uvek sam imala prevelika očekivanja od leta i nikad mi nije bilo dovoljno ono što mi se zaista dešavalo. Dobrog udela u tome ima što su mi sva leta u detinjstvu prolazila manje-više jednolično. Živela sam u malom gradu, nisam imala babu i dedu na selu, a zbog ratova, sankcija i siromaštva nisam nigde putovala. Svaki dan bio je isti: bazen, bicikl, čitanje, sanjarenje. I čekanje da se nešto važno desi, kao u knjigama i filmovima. Iako su mi se neke važne prve stvari dogodile baš za vreme nekih letnjih raspusta – prva menstruacija, prvi poljubac – sada sam svesna da konkretni događaji nisu ono što pamtim kao najbitnije za moje formiranje. Leto je za mene, pre svega, bila dokolica. Dugi sati sa drugaricama u nekom hladu, naši razgovori o beskonačanom spektru tema – od prepričavanja urbanih legendi o nestalim devojkama iza zatvorenih vrata na gradskoj letnjoj pozornici, do velikih planova koje smo imale za budućnost: Danijela će biti glumica, Bojana će imati ranč u brdima Montane, ja ću postati pisac. Introvert kakva jesam, bolji formativni potencijal nisam mogla da poželim. Sva hrabrost koju ću ikada imati da pomerim svoje granice dolazi iz sećanja na siguran prostor koji smo onda sebi napravile. Kada danas donosim neke odluke, možda bi mi najpametnije bilo da se zapitam šta bi mi na to rekle one tri devojčice.
