Pretraga

Književnice iz Srbije o uspomenama na leta iz detinjstva

Književnice iz Srbije o uspomenama na leta iz detinjstva

Tekst: Iva Parađanin

Pre nekoliko dana, održana je premijera filma "Leto kada sam naučila da letim" koje je propraćena glasnim ovacijama i fenomenalnim komentarima. Ovo nije nimalo iznenađujuće s obzirom da je sve nas koji smo čitali istoimeni roman jedne od najznačajnijih spisateljica na ovim prostorima, Jasminke Petrović, on upravo naučio da letimo. Ili pak da se prisetimo nekim omiljenih vrućih dana koji su nam u detinjstvu bili tako snažni i formativni, često i presudni za dalji put. Leto i detinjstvo su neiscrpan izvor inspiracije u književnosti. Od dokolice do kupovine prve ploče od prvog plivanja do prve ljubavi, nekoliko književnica, povodom premijere ovog velikog filma, podelilo je sa nama uspomene, na to jedno leto. 

MAŠA SENIČIĆ

Književnice iz Srbije o uspomenama na leta iz detinjstva (фото 1)

Leto nakon kog smo prodali kuću na moru u mom sećanju zauzima prostor osećajnog obrta: gledajući unazad, to i jeste kraj jednog kraka detinjstva, oduševljenog bendom na krovnoj terasi hotela (posle najviše tri kugle sladoleda). Tada nisam znala da bi trebalo da se pozdravim sa uvalom, a ni da bi mi od više kugli verovatno bilo muka, bila sam sigurna da je to hir moje bake u službi održanja šećerne hijerarhije (ona je imala prevlast bilo da bira ili pravi poslastice). Ovo je i prva godina bez dede, što uspeva da ostane u senci ritma naselja: teta Smilja maše sa terase (gotovi su medenjaci), mokro crevo vijuga preko stepeništa (gotovo je jutarnje zalivanje), idem prečicom kroz baštu porodice koja uvek stiže kasnije (noga mi upada u betonsku žardinjeru punu ljubičaste mesnate biljke). U dnu šetališta je velika balerina, ali sve važno desi se usput - u gužvi, na zidiću, kod tobogana, u restoranu sa morem u nazivu. Sva ta mesta delovala su besmrtno, a od njih je ostala samo metalna žena široke haljine, upalih obraza i bez ruke (u redu, verovatno nije ista, ali njena uloga ionako prevazilazi pojedinačne vašare). Hodamo kroz jato skakavaca-turista i odjednom sam svesna sitnih dvocifrenih godina i svog tela (povlačim kupaći jer nikad ne pokriva sve što mi smeta), ali to baka ne primećuje jer predano bira namirnice (posramljena sam što lenjo pita prodavačicu za artikal koji je na rafu u visini očiju, a baka me ućutkuje Eurokremom). Na putu ka kući već je mrak i stariji dečak me poziva da u garaži igram stoni tenis sa njegovim društvom, baki brzo pružam kese dok se poziv ne raspline niz magistralu i to je moja mala pobeda samostalnosti. Ne sećam se ničega osim slabe sijalice iznad stola i memljivog mirisa od kog mi se zavrtelo u glavi (misao: ovaj trenutak je samo moj). I dečaka se dobro sećam, nije voleo da preskače peškire i kantice u pesku pa je dolazio da pliva tek u suton (do daleko iza bova i nazad, uvek ista trasa). Poginuo je u kolima nekoliko godina kasnije, tada sam saznala da su nam i u Beogradu kuće udaljene jednim ćoškom. Dopada mi se da verujem da je bar deo mene odrastao u preciznom prizoru - kroz mekano svetlo taj dečak, momak, izlazi iz vode, kosu suši peškirom, stavlja ga na rame i nestaje kroz bungalove, a ja sedim na neudobnom kamenu i hitro pogled vraćam na knjigu. Ne znam da je ovo leto po mnogo čemu poslednje; da znam, ne bih se pravila da čitam. Ne bih se uopšte pravila.

ANA VUČKOVIĆ DENČIĆ

Ne mogu baš da kažem da sam živela pod staklenim zvonom, ali mi se čini da sam prvi put istinsku slobodu osetila kada sam kao tinejdžerka jednog leta otišla u Madrid da učim španski. Naime, nekoliko godina pre toga bila je priča da zbog tatinog posla treba da idemo u Venecuelu da živimo, pa smo mama i ja počele da idemo na časove španskog, koji nam je, što zbog prirodnog talenta za jezike što zbog telenovela dobro krenuo. Posao se izjalovio, nismo otišli u Južnu Ameriku, ali su moji roditelji smatrali da bi bilo dobro da odem u Španiju preko leta na dvadesetak dana, da mi taj španski ne ispari. Malo sam bila i besna, jer me ne puštate da landaram po kraju uveče ili da dugo ostanem u gradu, a puštate me samu daleko, samo zato što je sve u okviru internata, škole i španske porodice, dakle - bezbedno. Ipak, iskoristila sam i taj, kao i sledećih nekoliko španskih leta da zaista uživam, učim jezik, upoznam mnogo ljudi, ali i da budem sama, što i sada veoma volim.

Književnice iz Srbije o uspomenama na leta iz detinjstva (фото 2)

Bila sam smeštena u porodici, koju su činili baka i deka, koji su se pojavljivali samo da nam ujutru posluže doručak, kasnije su dolazili da ostave ručak i večeru, što je uvek bilo nešto predivno kao paelja sa piletinom i škampima i lignjama (nikad do tad nisam videla da se jedu zajedno meso i plodovi mora), ali mi nismo bile tu da ih ponovo vidimo, bile smo u školi, a posle i u gradu. A ko smo bile mi? Kod same stanice metroa Diego de Leon, braon linija, tih dvadeset dana zajedno smo živele jedna Kipranka, jedna Italijanka i ja. Ispostaviće se da je Italijanka zapravo Novosađanka, čiji su se roditelji preselili u Milano, pa smo se nas dve dogovorile da na srpskom tračarimo samo kad smo same, da Kipranki ne bude neprijatno, a i zbog toga što smo tu da učimo jezik. Pošto su baka i deka bili zapravo negde drugde nas tri smo divan madriski salonac imale za sebe, pile smo vino, dolazile kasno, bez obzira na to što je sutra u osam škola. Pamtim temperaturu od 45 stepeni, vrele noći i sebe na ulici u tri ujutru, to u Beogradu nikad do tad nisam bila, pamtim i svog madridskog dečka, Italijana Klaudija, koji je iz istog mesta iz kog je i Monica Bellucci, koji me je u školi čekao kod sutomata za kafu i dramio mašući rukama, iako smo bili zajedno pet dana, pamtim svoju opčinjenost Parkom Retiro, svoju prvu vožnju metroom, tu divnu aktivnu premorenost, to da roditeljima, pa i nikom drugom nisam u domašaju, sećam se toga da sam počela da se šalim na španskom, a da me ljudi razumeju i smeju se, što je značilo da sam njime ovladala. To leto pamtiću i po tome što sam na ulici prepoznala bend Stereophonics, pa su me pozvali na svoju svirku i stavili me na spisak. I povrh svega, sećam se najbolje poslednjeg dana, kada su svi iz moje grupe već otišli kući, budući da su imali direktne letove, a ja iz zemlje pod sankcijama ne. Zato sam imala taj dan viška, gde sam bila sasvim sama u gradu koji već dobro znam. Bila je nedelja, ulazak u muzeje je bio slobodan, šetala sam Reinom Sofiom, a posle toga sam jedući ćuros bauljala gradom, nikom poznata i tako slobodna, zadovoljna što konačno mogu da ćutim i upijam grad, pre nego što se vratim u Beograd.

ANA MILOŠ

PREOBRAŽAJI NA MORU

1998. godina. Fotografija koja je postala sećanje: mama, tata, sestra i ja, svi u kupaćim gaćama i kostimima, smejemo se u objektiv i čkiljimo.

1999. godina: ...

2002. godina. Fotka je puna neravnina, belih linija koje ukazuju na presavijanje i gužvanje, stalno tumbanje i neprestano vrtenje po rukama. Na fotki smo ja i on. Zato je tako pohabana, koristila sam je kao graničnik za knjige, čest podsetnik na prvi poljubac.

2003. godina: Slika Čiča Gliše koji sam u stvari ja, na vrhu stene, mašem prema objektivu koji je u stvari tata, u dnu stene, na plaži. Posle tog skoka se više nisam plašila visine. Punih pet metara letenja kroz plavetnilo.

20xx godina: 2332102.jpg: jedna od milion slika s poslednjeg letovanja. Iako su mi drage, izgubile su bitnost te jedne razvijene fotke. Ali i ona me podseća na bitan trenutak. Na tebe i mene i pustu plažu. Poljubce i pesak. Svako letovanje me je preobrazilo, čak i ona na kojima nisam bila.

Književnice iz Srbije o uspomenama na leta iz detinjstva (фото 3)

OGNJENKA LAKIĆEVIĆ

Uglavnom nemam sećanja o jednom spektakularnom letovanju iz detinjstva, pošto se obično ništa posebno nije dešavalo na tim dugim raspustima, osim u meni iznutra. Leta su bila duga, kao i dani, trajali su beskrajno, po ceo dan sam čitala ili bih se igrala. Veći deo vremena sam se ionako osećala nevidljivo, a imala sam veće snove, da pređem granicu tog parkića u kojem smo se igrali kao mali, da vidim kako izgleda svet.

Tog leta nakon završene osnovne škole sam prešla tu liniju detinjstva i malog parka, i taj prelazak me je odveo na put s kojeg se nikad nisam vratila. Tog leta mi je dozvoljeno da idem sama u grad (a da nisu povremeni retki izlasci u bioskop danju ili do Meka) i otišla sam pravo na mesto o kojem sam toliko sanjala, ali nisam mogla da zamislim kako je tamo: berza ploča nedeljom u SKC-u. Sve se dešavalo u onoj predivnoj bašti, došla sam s drugaricom i nisam znala kako da se ponašam, preplavila me je anksoznost, a onda uzbudjenje, a onda i lepota.

Shvatila sam da devojčica skoro nema uopšte tamo, ali nekako sam se osetila kao da sam na pravom mestu - konačno na mestu gde sa ljudima delim svoja interesovanja i opsesije. Kad si mali i srce ti je potpuno otvoreno, nemaš kritički odmak, i nisu uprljan ironijom i sarkazmom, toplina ti se razliva u telu kad prisustvuješ nečemu tako velikom za tebe.

Dakle, to je bilo to skriveno mesto o kojem sam sanjala, gde se okupljaju ljubitelji muzike i ploča, polako otkrivam tu drevnu tajnu, tako sam se osećala. Polako postajem deo. Kupila sam dve ploče i od tog dana, moj život se pretvara u jedan papir na koji pišem spisak ploča, precrtavam kupljene, dodajem one koje sam videla koje mi postaju novi objekat žudnje, smišljam kako da uštedim novac da pribavim te ploče.

Tog leta, moja opsesija muzikom je dobila svoj oblik, svoju lokaciju, svoju čitavu priču, čak i aktere, gomila ljudi kojima su oči sijale dok su prebirali po onim pločama. Berze više nema, kao ni mnogih tih iskonskih vrednosti, ljudima su važne neke druge stvari, ali u mojoj unutrašnjosti zauvek neupitno i čvrsto stoje spomenici znamenitostima mog detinjstva.

MIRJANA NARANDŽIĆ

Moja letovanja u detinjstvu su bila manje-više ista, podrazumevala su neko od mesta u zalivu (Bokokotorskom), sa istim članovima uže i šire porodice, kao i skoro pa istim članovima tuđih užih i širih porodica.

Odnosno, meni se (tada i takvoj) činilo da su skoro pa isti. Zapravo su to bili najrazličitiji ljudi, različitih godina, sa decom različitih uzrasta od kojih neku voliš, a neku ne. Nekoj zavidiš na tenu dok ti zbog svog odmah po izlasku iz vode trčiš na peškir postavljen ispod jednog ogromnog bora, opsednuto utrljavaš kremu za sunčanje, jer volela bi taj lep ten, ali ne bi volela da gospođa iz apartmana prekoputa opet govori kako se pocrvenela ramena rešavaju — utrljavanjem kiselog mleka.

Na moru se uvek moglo više, ostajala sam duže budna, smela sam da pojedem više sladoleda, zato me je tog jednog leta nerviralo što postoji jedna stvar koja narušava taj potpuni osećaj slobode (premda tada nisam znala da je to sloboda, znala sam samo da mi je lepo). Odnosno dve stvari: mišići na obema rukama.

Bila je 1999. godina, užasno me nerviralo što u septembru krećem u školu, znam da pišem i čitam, znam da gledam u sat sa kazaljkama i da ne govorim “mala na 9 velika na tri”, ali ne umem da plivam bez mišića.

Nove dece je te godine bilo nikada više, svi su bili stariji od mene, svi su umeli da plivaju, a ja sam bila očajna, toliko da sam čak izbegavala i vodu, samo sam sedela u istom onom hladu (umazana čokoladom iz krofne) i govorila da mi se ne kupa ili da ću doći malo kasnije.

Onda sam smislila da ulazim u vodu sa jednim mišićem. Jedan je manje od dva, mislila sam. Ali druga deca nisu imala ni taj jedan. Dok sam tako stajala u plićaku i većala sa samom sobom da li propustiti još jedno kupanje - shvatila sam, sve dok osećam dno pod nogama, u redu sam. Tako je i bilo, bila sam u redu — sve dok omiljena lopta na naduvavanje nije odletela malo dalje i bilo je potrebno odreagovati što pre. Plivala sam onako kako sam videla da to rade u “Čuvarima plaže” (zapravo se verovatno samo bacakala) i — uspela. Viseći tako na narandžastoj lopti na kojoj je pisalo Fntaa umesto Fanta shvatila sam — pa ja baš dugo ne dodirujem dno.

Tog leta nisam naučila da letim, ali sam naučila da plivam, a to mi je, u tom trenutku, sigurno bila najpribližnija zamena.

Književnice iz Srbije o uspomenama na leta iz detinjstva (фото 4)

JASNA DIMITRIJEVIĆ 

Uvek sam imala prevelika očekivanja od leta i nikad mi nije bilo dovoljno ono što mi se zaista dešavalo. Dobrog udela u tome ima što su mi sva leta u detinjstvu prolazila manje-više jednolično. Živela sam u malom gradu, nisam imala babu i dedu na selu, a zbog ratova, sankcija i siromaštva nisam nigde putovala. Svaki dan bio je isti: bazen, bicikl, čitanje, sanjarenje. I čekanje da se nešto važno desi, kao u knjigama i filmovima. Iako su mi se neke važne prve stvari dogodile baš za vreme nekih letnjih raspusta – prva menstruacija, prvi poljubac – sada sam svesna da konkretni događaji nisu ono što pamtim kao najbitnije za moje formiranje. Leto je za mene, pre svega, bila dokolica. Dugi sati sa drugaricama u nekom hladu, naši razgovori o beskonačanom spektru tema – od prepričavanja urbanih legendi o nestalim devojkama iza zatvorenih vrata na gradskoj letnjoj pozornici, do velikih planova koje smo imale za budućnost: Danijela će biti glumica, Bojana će imati ranč u brdima Montane, ja ću postati pisac. Introvert kakva jesam, bolji formativni potencijal nisam mogla da poželim. Sva hrabrost koju ću ikada imati da pomerim svoje granice dolazi iz sećanja na siguran prostor koji smo onda sebi napravile. Kada danas donosim neke odluke, možda bi mi najpametnije bilo da se zapitam šta bi mi na to rekle one tri devojčice.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor