Nepodnošljiva lakoća čitanja
Pisac, kolumnista, kritičar i novinar Teofil Pančić govori za Buro. o literaturi koja je na njega bitno uticala. Naravno, ovo je jedan pregled, jer je nemoguće kada je o strastvenim čitačima reč pobrojati najvažnije, a kamoli sve važne knjige. Opet, ovo je i vrsta portreta koji u sebi sadrži mnoštvo preporuka za čitanje. I za jedan film.
Knjiga koju trenutno čitam:
Čitam paralelno, dve obimne knjige : ‘’Vreme svinga’’ Zadie Smith, koja je primer kako se može pisati u tzv. postkolonijalnom žanru.
Druga knjiga je šesti tom Knausgårdove ‘’Moje borbe’’ kojom se završava to epsko šestoknjižje koje je definitivno roman naše epohe. Polako se probijam kroz tu knjigu, gustiram je, ne žurim, tek sam na trećini. Zadie Smith čitam na mahove u jednom dahu. Prvo sam počeo da čitam Knausgårda, a onda Smithovu i njenu knjigu ću verovatno prvu završiti.
Knjiga koju bih voleo da sam napisao:
Sve što je napisao Čehov, voleo bih da sam ja napisao (smeh).
Knjiga koja je promenila moj život:
Ima raznih knjiga koje menjaju čovekov život. Mislim, da sam prestao da budem dete kada sam otkrio Krležu i njegov roman ‘’Na rubu pameti’’- to se desilo kad sam imao 16 godina, na sam dan Krležine smrti.
Knjiga koja je najviše uticala na moje pisanje:
To je od svih pitanja za mene najteže da odgovorim. Pre svega ne pišem klasičnu beletristiku da bih imao tu vrstu direktnog uticaja, ali kada sam razmišljao o tom pitanju iz nekog razloga, koji ne umem da objasnim racionalno, pre svega mi se pojavilo ime Milan Kundera. A to opet nešto mora značiti. Nije on uticao na mene tehnikom pisanja, on je romanopisac, ja ne pišem romane, ali verovatno ima nešto u načinu razmišljanja, u osećanju sveta, osećanju ljudi, karaktera, motiva što mene kod Kundere trajno fascinira. I kod nekih drugih pisaca, razume se, ali on mi je na prvom mestu. Moje rano čitanje Kundere, onda neka ponovljena čitanja i praćenje onog što je kasnije pisao smatram da je najjači formativni uticaj.
Knjiga koju sam potcenio:
To je klasična klinačka priča: kad sam bio tinejdžer mislio sam da je Dostojevski najveći pisac na svetu, a da je Tolstoj dosadan. Tek kad sam odrastao shvatio sam da je Dostojevski taj koji je precenjen, po meni, a da je je Tolstoj, po mnogo čemu, uz Čehova, najveći ruski pisac.
Poslednja knjiga koja me je rasplakala:
Ne mogu da se setim, možda zato što je u mom sećaju jak uticaj jednog filma koji me je rasplakao, a to je film o Leonardu Cohenu „Bird on a wire“ koji me toliko rasplakao, da sam bio zarozan.
Poslednja knjiga koja me je nasmejala:
To je ‘’Vernon Trodon’’ triologija Virginie Depentes, francuske savremene spisateljice. ‘’ Vernon Trodon’’ je epska freska savremenog života smeštena u savremenu Francusku. To je knjiga koja je , pored ostalih svojih vrlina, beskrajno duhovita. Virginie Depentes je jako pronicljiv posmatrač savremenog sveta i neke njene opaske i situacije u koje dovodi svoje likove su toliko urnebesno duhovite da sam se povremeno smejao naglas čitajući.
Knjiga koju nisam mogao da završim:
„U potrazi za izgubljenim vremenom“ Marcel Prousta. Kao i mnogi Prousta sam čitao fragmentarno, a zapravo nisam nikada našao vremena, strpljenja, energije, koncentracije da ga pročitam kako struktura onoga što je pisao zahteva.
Knjiga koju nisam pročitao a smatram da je „obavezna lektira“:
„Mobi Dik“. Nisam se izborio sa tim romanom kao čitalac, a verujem da je sve što je rečeno o njegovoj veličini zasluženo. Možda ću nekad uspeti.
