“Poslednje što bih poželela bila je bezgranična sigurnost i da budem mesto s kojeg se odapinje strela. Želela sam promenu i uzbuđenje i da sama letim u svim pravcima, poput obojenih strela iz rakete za četvrti jul”. Sylvia Plath, „Stakleno zvono“.
Verovatno je većina vas čula za Sylviu Plath, ili bar čitala njenu poeziju. Najverovatnije je da svi znate za njenu tragičnu sudbinu završenu samoubistvom, jer je zbog turbulentne biografije, depresije i razarajućeg emotivnog života dobila mitski status u pop kulturi poput onog kakav imaju Merilyn Monro ili Amy Winehouse. Zbog svega ovoga, postoje brojne verzije njenih biografija i po njima je snimljeno više filmova, jer kako godine prolaze, o njenom životu isplivavaju nove informacije, a one već konstantovane se kritikuju. Izdata je čak i biografija njenih biografija. 2013. godine, kada se navršilo pedest godina od njene smrti, otvoren je arhiv gde su bila njena pisma, dnevnici i njen lik je počeo da se raslojava. I deluje da je njena ličnost bila toliko složena ali i nepripadajuća u vremenu u kom je živela, da će proces otkrivanja njenog lika i dela trajati zauvek.
Međutim, ono što je skrajnuto iz celog narativa, a zavređuje mnogo značajniji pijadestal je njena proza, kojoj je i sama tokom života davala na značaju i kao školovana književnica na prestižnim univerzitetima, smatrala je jednom od najmoćnijih grana književnosti.
Do sada smo na srpskom imali priliku da pročitamo njen kultni roman “Stakleno zvono”, objavljen 1963. godine pod pseudonimom Victoria Lucas, u kome opisuje unutrašnji i spoljašnji život protagonistkinje Ester Greenwood. Mlada devojka koja tone u depresiju, u privatni pakao koji je dobrim delom posledica suočavanja sa nemogućim zahtevima koje pred ženu stavlja svet konzervativne Amerike pedesetih godina prošlog veka. Značajan deo ovog romana zasnovan je na realnim iskustvima autorki, sa zamenjenim imenima. „Nabacala sam stvari iz svog života, dodajući nešto zarad kolorita – to je u suštini „petparački“ roman, ali mislim da će pokazati kako se otuđena osoba oseća kada pretrpi nervni slom… Pokušala sam da naslikam svoj svet i ljude u njemu kao da se vide kroz iskrivljujuće staklo staklenog zvona“- izjavila je ona. Roman je prihvaćen i doživeo je slavu tek nakon njene smrti, što je vrlo metaforično s obzirom da je i sama često pisala o premisi kako je život smrt.
Pre nekoliko meseci, izdavačka kuća Štrik objavila je zbirku priča: „Džoni Panika i Biblija snova” Sylvie Plath. Prvi put na srpskom jeziku, zbirka priča sadrži i nedavno pronađenu priču Meri Ventura i Deveto Kraljevstvo. Ove priče skupljane su od različitih izvora i Sylvia ih je pisala u različitim starosnim dobima i stanjima. Neke od njih njen muž nije imao prilike da pročita, što je zapanjujuće jer znamo da je on često bio taj koji je presuđivao šta će biti objavljeno i uređivao njen rad. Neke su objavljivane po časopisama, a jednu od priča je napisala sa svega dvadeset godina. Ovi zapisi su vrlo dragoceni u kreiranju njenog lika danas i shvatanju toga koliko je njeno delo značajno. One takođe svedoče o položaju žene tokom pedesetih i šezdesetih i svim unutrašnjim demonima sa kojima su morale da se bore u sebi. Neke ih nisu osvešćivale, misleći da „tako mora“, ali Sylvia jeste i zato je o tome i pisala. O telu, o braku, o cenzuri, o granicama uslovljenim time što je žena.
Još pre drugog talasa feminizma i „Mistike ženstvenosti“ Betty Friedan, Plath je pisala o vlastitom nezadovoljstvu potčinjenim položajem žena, njenim seksualnim nagonima i kako ti pritisci utiču na njeno mentalno zdravlje. Priče iz ove zbirke ilustruju njena autsajderska osećanja prema svetu koji je ne vrednuje dovoljno jer je nadarena i školovana žena. One svedoče o prigušenosti njenog uma i iskustva, koju je ona ipak nadvladala ostavljajući nam vrednu literarnu zaostavštinu. U ovim proznim isečcima junaci i junakinje su oni koji se bore protiv uloga i kalupa koje je za njih skrojilo društvo, njima je tesno i oni žele slobodu koju ne znaju kako da osvoje, kao što ni ona sama nije znala. Redovi nam razotkrivaju neposlušnost njenoh duha i rešenost da ne sudeluje u igri po pravilima koja nisu fer.
Decenijama smo zaslepljeni predstavom o Plath kao tragičnoj “ukletoj” pesnikinji koja je izvršila samoubistvo jer ju je muž varao, ostajući slepi za sav njen neizmerno napredan za to vreme i revolucionaran rad. Način na koji je pisala o telu, seksualnosti, erotskom naboju, kao i način na koji je izdržavala da živi u društvu koje je ne zaslužuje i dan danas se može smatrati otrežnjujućim. Njen rad zaslužuje da bude upamćen i biće zahvaljujući pričama poput ovih koje su izdate u zbirci. Ona je bila žrtva patrijarhalnog društva, ali i herojka ispred svog vremena koja se hrabro borila sa strašnom bolešću, koja je imala pronciljiv smisao za humor uz to i reči oštre kao sečivo.
