Drama oko partenonskog mermera, skulptura Lorda Elgina i rasprava između Velike Britanije i Grčke, su tema koja, čini se, traje od uvek i zauvek. Okej nije baš od kad je sveta i veka, ali se od XX veka sporadično provlači ideja o repatrijaciji onog što je pre više od dva veka nepravedno uzeto, aka ukradeno tokom britanske ekspedicije, i isto toliko dugo se vode polemike ko je u pravu i kome više pripada. Ipak, poslednjih godina, u postkolonijalnom diskursu, priče na ovu temu postale su sve učestalije i sa konkretnijim zahtevima. Tako je, sredinom 2019. i predložen plan i program o restituciji radova i njihovom povratku u orginalne države na koji je Britanski muzej ostao maksimalno gluv, i pri konačnom zaključku da se skulpture sa Partenona neće ni vraćati ni pozajmljivati, a sve u veoma jasnom “šta bi nama ostalo kad bismo svima vratili sve što smo uzeli?” podtonu. Tačno, ne baš previše toga mora se priznati, ali kako stvari stoje, izgleda da će malo po malo morati da se opraštaju od nekih delova stalne kolekcije. Zapravo, od Elginovog mermera među prvima, i za to mogu da zahvale Brexitu.
Iako je ovaj raskid prilično razumljiv potez od strane Britanaca, činjenica je da Evropska Unija neće dozvoliti da osamostaljivanje baš tako jednostavno prođe i bez nekih daljih reprekusija, a jedna od njih je to što sada EU zahteva od Velike Britanije da vrati antičke skulpture Grčkoj. Tuše! Nekada je ovo prepucavanje mahom vođeno na direktnoj Grčka-UK liniji, i niko se nije preterano mešao jer bi najlogičnije bilo stati na stranu Grčke, ali je Grčka pukla kao pa, Grčka, i nije baš član EU za primer, a nije ni zgodno zamerati se Britancima. Uostalom, sve je to evropsko nasleđe zar ne? Za njega se svojataju svi od severa do juga, a sve je to na kraju dana Evropa (khm, Evropska Unija, pošto je to jedina Evropa za Evropu, ako se razumemo). Međutim, ta priča o zajedničkom evropskom nasleđu više ne pije vodu od kada Britanci žele da budu samostalni, i u prilično iznenađujućem toku događaja, kom se verovatno ni Grci nisu nadali, “procurela” je klauzula da ukoliko u post-Berxit svetu UK budela želela da sarađuje i trguje sa Evropskom Unijom, moraće da odgovori na neke evropske zahteve što je na prvom mestu povraćaj ovih radova u Grčku.
Ovakav uslov i odluka će svakako u mnogome izmeniti situaciju i za Britaniju i ostale države, kao prvo zato što će ovaj istorijski slučaj možda zaista da ugleda svoj kraj, a drugo s obzirom na to da će otvoriti vrata velikom broju sličnih zahteva koji će sa manje ili više uspeha početi da pristižu iz raznih zemalja. I generalno, ova situacija otvara i još značajnije pitanje sveukupne pozicije kulture i umetnosti u Velikoj Britaniji u post-brexit svetu.
Svakako da će Britanija kao Britanija ostati moćni finansijski i kulturni centar iz kog dolaze impulsi, trendovi i velika imena, a London ona svetla tačka u koju gledamo, ali je prilično izvesno da otcepljivanje vodi ka politici zatvaranja, gde će neki odnosi otežati ili pući. U tom duhu, i sa novim svetom i podelama, dolaze i nove odluke, a jedna od njih je i ta da će od januara 2021. zvanično svi muzičari iz EU koji dolaze na turneju u UK morati da podnose aplikaciju za vizu da bi imali pravo da nastupaju, kao i da pokažu dokaz da imaju minimum 1000 funti ušteđevine sa sobom i raznorazne papire i zvanične pozive da nastupaju. Da će to imati katastrofalne posledice po britansku muzičku industriju potvrđuju i vodeći organizatori, poput Deborah Annetts, izvršne direktorke Incorporated Society of Musicians koja kaže da je ova odluka jednaka uzimanju pištolja i pucanju sebi u nogu. Jedno je kada si Bruce Springsteen, a sasvim drugo kada si alternativni neafirmisani bend iz Norveške koga je pozvao lokalni klub da nastupi. Rečju, mnogima će biti otežano da se kreću i sarađuju, jer je sasvim očekivano da će EU da uzvrati istom merom ka britanskim izvođačima, i da će se sve u svemu stvoriti jedna prilično nezdrava atmosfera, za koju postoji opravdana bojazan da se proširi i na druge planove. Muzičke turneje ali i generalno sve kreativne industrije podrazumevaju saradnje i fleksibilnost, i to definitivno nije prostor za povlačenje granica, niti ikakav prostor za emigraciju nego globalna industrija. Ona koja odoleva granciama, brzo raste i razvija se i još brže kreće i pomera sve vreme, a ako tu neophodnost fluidnosti, fleksibilnosti i saradnje ne shvate i jedni i drugi, ova svađica između EU i UK pomalo preti da zaliči na na prepucavanje nekadašnjih partnera koji sad, u novonastalom ex- statusu, poturaju nogu jedno drugom na svakom koraku. Čak i kad ne moraju.