U duhu Met Gale, jednog od najiščekivanijih i najglamuroznijih svetskih događaja, dekodiramo šta zapravo jeste camp, zašto volimo njegovu ekstravaganciju i zašto je neodvojiv od savremene kulture
Uzmimo dva primera za početak. Dva poznata njujorška kluba, epicentra kulture i ere 70-ih i vibrantne njujorške scene: Club 57 i Studio 54. Prvi je malo sumorniji, estetski više undergorund, sinonim za „punk DIY“ estetiku kako ga je opisala Ann Magnuson, event menadžerka kluba, gde su Keith Haring, Jean-Michel Basquiat bili česti gosti uz Fab Five Freddyja,The Fleshtones, Cindy Lauper i ostale; dok je drugi bio blještava, glamurozna proslava preterivanja i zamka za novac, i oba su ma koliko na prvi pogled različita bila, sinonim za camp, njegove suprotnosti, i sve ono što on jeste. Nedeljni Monster Movie Club kluba 57 i legendarne novogodišnje proslave Studija 54 za koje se potraživalo i po četiri tone šljokica (nb: tačan podatak, ne slobodno hiperbolisanje) dve su verzije savremenog campa i njegovi paradagimatski primeri, od kojih je jedan šarmantno i osetno lo-fi, i u koketiranju sa prošlošću, a drugi drzak i maksimalistički, oba uverena da ni jedna etiketa nije zapravo ni bitna jer ništa i nije u potpunosti ozbiljno, sve je pod znacima navoda, sve je poza, „razigrano, anti-ozbiljno“. Možda ne ni anti-ozbiljno, koliko još preciznije, podrazumeva novi, kompleksniji odnos sa „ozbiljnim“. Neko može biti ozbiljan o površnom, i površan oko ozbiljnog.“
Ali šta camp zaista znači? Esej Susan Sontag „Notes on „Camp““ (1964.) ključan je za razumevanje i uosećavanje ovog termina, i pomogao je da se ovaj kreativni „pokret“ i senzibilitet definiše i objasni, a danas i poslužio kao inspiracija za najnoviju izložbu u Metropoliten muzeju u Njujorku „Camp: Notes on Fashion“, i prateći Met gala. „Notes on „Camp““ je u toj meri uticajan esej da sve i da ga niste pročitali, tih 58 malih fragmenata su na ovaj ili onaj način već našla svoj put do manje više svakoga, kao deo mnogo šire kulturološke epidemije koja nadjačava pojedinca. Sontag je verovala u camp kao senzibilitet, ne pravac, ne pokret, ne nužno ni fenomen i kao takav bilo je jasno da se ne može artikulisati kao standardni esej već u nešto drugačijem obliku. 58 stavki, zabeleški na temu campa koje je objedinila u ovom „eseju“ je njegova suština, njegovo Sveto pismo, manifest, i Sontag pre svega esenciju campa vidi u njegovoj ljubavi prema „neprirodnom: veštačkom i preterivanju“. Međutim tu treba biti obazriv, i razgraničiti camp od objektivnog kiča, koji sa njim koketira ali nikada ne postaje kič, i dok drugi obično referiše na predmet camp je nastup, vid performansa i doživljavanja svega kroz prizmu znaka navoda. Ako je svima poznati senzibilitet broj jedan visoka kultura, koja je u svojoj suštini moralizatorska, a drugi, ekstremna stanja i osećanja, koja se predstavljaju kroz avangardne pokrete i dobijaju na snazi stvarajući tenziju između moralne i estetske strasti, onda je camp treći pravac, koji je u potpunosti estetski i predstavlja konzistentno i uporno estetsko iskustvo sveta.
Sama reč, ‘camp’ potiče (surprise, surprise) iz francuskog i glagola se camper, koji znači zauzeti ekstravagantnu pozu- kao da bi i mogao da ima ikakve druge pretke do Kralja Sunca, Luja XIV i njegovog dvorca u Versaju, epicentra pompe, raskoši, rokoko sjaja, i ekstravagancije, koja se otelovljavala kroz sve od umetnosti, mode, pozorišta, nameštaja, muzike i arhitekture. Međutim, čak i u perspektivi tog vremena nije sinonim nužno za dobar ukus koliko za onaj specifično začinjen, i koji prevazilazi okvire „dobrog“ dozom „smelog i duhovitog hedonizma“.
