Beogradska izložba fotografija koja nam otkriva „gličeve“ stvarnosti

Može li fotografija, kao umetnički medijum, da „uhvati“ i razotkije sve one „gličeve“ stvarnosti koju živimo? Odgovor pruža izložba „Kontradiktorna sistemska anomalija“ u UK Parobrod, koja se otvara večeras, 21. januara, a koja okuplja mlade i afirmisane fotografe iz celog regiona.

Kustostkinja Jelena Balević, istoričarka umetnosti, priredila je konkurs na ovu zanimljivu temu „pukotina“ u realnosti i naišla na sjajan odaziv fotografa iz različitih delova Srbije, kao i regiona, a njihovi radovi će biti izloženi uz fotografije priznatih autora – Brajana Rašića, Branimira Karanovića, Igora Čoka, Imre Saboa, El Gvojosa, Gorana Kukića, Dragana Pavlovića, Zdravka Simijonovića, Rajka Karišića, i drugih.

Izraz „glič“ potiče iz kultnog filma Matrix iz 1999. godine, u kojem deja vu predstavlja promene u kodu simulirane stvarnosti. Danas se ova fraza koristi za opisivanje neobičnih koincidencija ili naizgled nemogućih događaja koji sugerišu da stvarnost možda nije onakva kakvom se čini.

Ova izložba se bavi individualnim tumačenjem tih „naprsnuća“ – predstavljeni radovi kreću se od intimnih i introspektivnih narativa do otvorene društvene kritike, od suptilnih vizuelnih diskontinuiteta do eksplicitnih frikcija koje narušavaju ustaljene obrasce i očekivani poredak, kako objašnjava Jelena Balević u najavi izložbe.

Tim povodom, sa njom smo razgovarali o izvornoj ideji za konkurs koji je iznedrio izložbu, ali u o svim tim „gličevima“ u srpskoj svakodnevici.

Izložba fotografija „Kontradiktorna sistemska anomalija“: Intervju s kustoskinjom Jelenom Balević

Kakav je bio odaziv konkursa i koji su bili kriterijumi za odabir radova? Na koji način radovi priznatih fotografa na izložbi funkcionišu kao „kontrapunkt“ mlađim autorima?

Na konkurs koji je bio aktuelan tokom decembra prošle godine, prijavilo se preko 60 autora iz različitih gradova Srbije, ali i po koji fotograf iz zemalja u okruženju (Severna Makedonija, Crna Gora). Fotografa i onih koji se fotografijom bave iz ljubavi prema mediju ima širom zemlje.

Mene je iznenadilo to što je odaziv na konkurs pokazao da, u odnosu na broj prijavljenih, postoji veliki procenat autora koji nisu iz Beograda niti žive u njemu, a prijavili su se na jednu izložbu koja se održava u Beogradu – to je samo dokaz da je interesovanje za fotografiju izuzetno živo i da ona itekako ima svoje zastupnike širom Srbije.

Nakon konkursa odabrano je 47 autora koji dolaze iz sledećih gradova: Priboj, Leskovac, Brus, Pančevo, Zrenjanin, Niš, Kruševac, Pirot, Ledinci, Novi Sad, Vršac, Valjevo, Beograd, Skoplje i Podgorica. Oni će na izložbi izlagati zajedno sa umetnicima po pozivu – grupom eminetnih srpskih fotografa.

Budući da je selekcija radova bila poverena stručnom žiriju predvođenom etabliranim fotografima, Aleksandrom Kujučevim i Igorom Mandićem, kriterijumi su se pre svega odnosili na sam kvalitet fotografije, originalnost i usklađenost sa temom izložbe.

Vodilo se računa da se veoma mladim umetnicima pruži šansa da izlažu rame uz rame sa vrhunskim majstorima fotografije, koji na izložbi učestvuju po pozivu, upravo iz razloga da se mlađi autori, i oni koji su na početku svojih karijera, dodatno motivišu za rad i izražavanje u ovoj umetničkom formi.

Tako će se u okviru postavke naći I jedna fotografija Brajana Rašića – zvaničnog fotografa legendarnih muzičkih imena kao što su Dejvid Gilmor, Roling Stouns, Dejvid Bouvi; ali i fotografije doajena srpske umetničke fotografije, poput Gorana Kukića, Branimira Karanovića, Đorđa Odanovića, Branislava Strugara, Rajka Karišića, El Gvojosa, Imrea Saboa, kao i Igora Čoka, Branislava Brkića, Dragana Pavlovića i drugih.

U najavi izložbe pominje se kultni film Matrix Reloaded i “gličevi” u realnosti koji su postali popularni u pop kulturi. Na koji način se oni manifestuju kroz umetnost, specifično fotografiju?

Svakidašnjica je prepuna „gličeva“ – tih sistemskih anomalija ima toliko da čak ni dvadeset grupnih izložbi ne bi mogle ni polovično da ih „popišu“.

Te „ispade“ primećujemo svuda oko nas, najviše u društvenoj i socijalnoj sferi života, pa su tu sve institucije sistema; zdravstvo i prosveta, možda na prvom mestu. Svaka od njih ključna je za društvo u celini, i svaka sa bezbroj problema – u pokušaju da opstanu i da se održe na temeljima uređenja nekadašnjih davno nestalih država redom…

Čini se da ovo društvo u celini zaista opstaje „na sreću“, jer je razdrmano i devastirano na svaki zamisliv i nezamisliv način.  Tema je, stoga, vrlo široka, i otvara prostor za različita tumačenja – od individualnih, ličnih impresija, do, meni omiljene, društvene kritike.

Fotografija koja u biti beleži stvarnost u svim njenim oblicima i pojavnostima, savršen je alat za beleženje ovih anomalija – brzo, efikasno, precizno i nedvosmileno. Medij fotografije je upravo idealan za izložbu sa ovakvom temom, odnosno, provokacijom, ako se može tako reći…

Takođe navodite da “paralele sa savremenim lokalnim i globalnim društvenim obrascima nisu slučajne”. Zašto se u ovom slučaju mogu posmatrati kao privid koji može da “napukne”?

Svaki sistem teži da bude savršen – upravo se o tome govori u filmu Matrix Reloaded, na koji direktno referiše naziv izložbe. Anomalija je pukotina koja jeste sistemska i koja se ne može izbeći. Lik Arhitekte, graditelja, metafora je Boga, koji se obraća svom najsavršenijem „nesavršenom“ biću, Neu, objašnjavajući mu, upravo, fukcionisanje samog Matrixa.

Naravno, nada, bar u filmu, leži baš u toj „nesavršenosti“ odnosno, nepredvidivosti ljudske prirode koja je, za razliku od perfektne proračunatosti mašine, pre svega emotivna… I tu nam je izgleda spas – u ljubavi.

A sve ostalo, čak i najsavršenija (AI) slika, zapravo je privid jer je beživotna, zasnovana na imitiranju života i životnosti – bez stvarnih emocija, bez stvarne energije, bez duše tj. Ljubavi. Još jedino na tom polju, u odnosu na mašinu, imamo prednost, mada nas i tu lagano sustiže jer uči od najboljih…

Izložba će biti otvorena za publiku do 3. februara 2026. godine.