Kroz radove umetnika iz 16 zemalja proslavlja se ideja o jedinstvenoj i povezanoj Evropi. Otkrijte zašto je ovo jedna od najznačajnijih izložbi godine
Kada je 1989. godine pao Berlinski zid to nije označavalo samo rasipanje komunizma i njegov konačni pad u Centralnoj i Istočnoj Evropi, već je i na psihološkom, političkom, kulturološkom, i svakom drugom planu, obećavalo jedan novi svet u kom za granice, zidove i barijere neće biti mesta, i gde će nas različite percepcije zapravo povezivati. Nedugo potom je osnovana i Evropska Unija kao zajednica, sinonim te nove slobodne Evrope, u kojoj se mešaju kulture, u kojoj je kretanje slobodno, a nacionalni identitet fluidan – mada je i tom prilikom bilo onih koji su izostavljeni i za koje granice ipak postoje, no, recimo da se barem idejno išlo ka sveukupnoj integraciji. Danas, tri decenije kasnije, Evropa je suočena sa novim opstrukcijama, novim podelama, novim zidovima. Kada je na leto 2016. veći deo UK glasao da se napusti EU pokrenuta je lavina debata, razgovora i kontroverzi koje su i danas daleko od razrešenih. Iako ne fizički podignut, zid između Evrope i UK se nazire i verovatno će biti i osetan u pogledu određenih restrikicija i novih pravila, a ni to opet nije usamljen i jedinstven slučaj izolacije ako uzmemo u obzir još uvek prilično sveže talase migrantskih kriza. Slobodna, fluidna Evropa se ponovo ograđuje.
„Metamorphosis. Art in Europe Now“, nedavno otvorena u Parizu u Fondation Cartier pour l’art contemporain, predstavlja radove 21 autora, rođenih između 1980. i 1994. godine, koji su odrastali nakon pada Berlinskog zida u novoj sociološkoj i kulturnoj atmosferi. Oni dolaze iz 16 zemalja širom Evrope i mnogi su studirali ili živeli ili sada žive u državama u kojima nisu rođeni.
Upravo to je ono što izložba i želi da pokaže-uprkos novim starim strukturama koje izniču i podelama koje dolaze od spolja, izložba želi da skrene pažnju na veoma stvarnu energiju, prave međusobne uticaje, i opipljivu mobilnost koja postoji unutar evropskog kulturnog prostora. Raznovrsnost se ogleda kako u nacionalnoj tako i u medijskoj raznovrsnosti budući da prikazani radovi povezuju sve medije i oblasti od slikarstva, skuplture, mode, dizajna, videa i instalacija. Kustos Thomas Delamarre objašnjava da je prvobitan odabir napravio prema intuiciji ali da su u sledećem stadijumu počele da se pojavljuju veze i tanane niti koje su nastavili da prate birajući još autora i finalno selektujući one koje jesu. Ideja o metamorfozama prati ideju o sakupljanju, spajanju, fragmentisanju, povezivanju. Pozajmljujući iz folklora, kolektivnog sećanja, kolektivnog nesvesnog i nasleđa, umetnici prave sopstvene remikse, pletu narative, iz velikog skupa globalno relevantnih ideja, a takav princip ne važi samo za radove već je sveukupno patern za istorijske narative, i izložba predstavlja melting pot ideja, tehnika, identiteta, estetika, što je upravo ono što je obogatilo Evropu i sve njene slojeve, čineći je onakvom kakvom je poznajemo danas.
Ideja o hibridnosti, arheologiji, kolažiranju povezuje sve spratove i prostore unutar Fondation Cartier i istražena je na drugačije načine i različitim pristupima. Grčki umetnik Alexandros Vasmoulakis donosi drugačiji pogled na slikarstvo i koristi DIY tapete za izlaganje svojih radova, stvarajući novo vizuelno iskustvo za posetioce, britanski umetnik George Rouy kombinuje tradicionalno slikarstvo sa kompjuterskim softverom, Miryam Haddad rođena Sirijka, koja živi i radi u Parizu kombinuje fragmente sećanja na grad u kom je rođena sa imaginacijom, dok je holandski umetnik Tenant of Culture (odnosno Hendrickje Schimmel) pravi primer preklapanja disciplina pri čemu pronalazi odbačene, stare materijale i ponovo ih koristi dajući im novu namenu, i kritikuje konzumerističku kulturu.
I dok sama izložba ne referiše direktno ni na Brexit ni na krize ni na ne tako davno mađarsko podizanje zida u cilju „zaštite južne granice zone Šengena“ od migranata, mapa Evrope, bez granica, i bez imena država, predstavljena u prizemlju je dovoljan statement za sebe. Kustos izložbe Thomas Delamarre veruje da energija i povezanost evropske umetničke scene imaju tu snagu da sruše svaki zid i kao što navodi: „Naravno događaju se mračne stvari, ali postoji takođe i neverovatna dinamika u mladoj generaciji. Ideja je da proslavimo Evropu i sve njene veze i odnose. Radi se o ideji o izuzetno širokoj Evropi – onoj koju većina nas želi.“
