U Parizu postoji restoran koji i dan danas čuva Nepoleonovu kapu, navodno ostavljenu kao zalog jer nije imao novca da plati ručak. Nekoliko blokova dalje, možete ući u stan u kome je Viktor Igo stvarao svoje najpoznatije junake. A ako nastavite da hodate dovoljno dugo, možete proći i pored D’Artanjanove kuće, musketara koga je Aleksandar Dima pretvorio u legendu.
Problem je samo što vam to niko neće staviti na „must-see” listu.
Postoji jedna vrlo precizno definisana verzija Pariza koja se godinama plasira turistima. To je onaj Pariz koji svi već „znamo” i pre nego što smo kročili u njega: unapred kupljene karte za Luvr i Versaj, rezervisan dan za posetu Ajfelovoj kuli i Šanz Elizeu, vožnja Senom, možda uveče šou u Mulen Ružu. Ta slika je nekako dodatno učvršćena pop kulturom, recimo serijom Emily in Paris, čiji se uticaj danas toliko vidi na ulicama Pariza i meri se brojem crvenih beretki koje turisti (uglavnom Amerikanke) nose. (Ako vam je potreban neki drinking game u Parizu: jedan shot za svaku beretku na ulici).
I sve je to, naravno, deo iskustva. To i jeste Pariz koji treba videti. Redovi su neminovni, ali uz malo planiranja, moguće je sve štiklirati sa liste. Ono što se ređe pominje jeste da ovaj grad funckioniše slojevito, i da su njegovi nazanimljiviji delovi često oni koji se ne nameću i koji su skriveni negde između drugih popularnih zgrada.
Pariz nije samo razglednica. To je i grad u kom je francuski dvor bio gotovo nestvarno bogat, u kom su aristokrate gradile male svetove (uglavnom od novca siromašnih), u kom su stvarali i Viktor Igo i Aleksandar Dima, i u kom su se priče o musketarima toliko ukorenile. I što je najzanimljivije, tragovi svega toga i dalje postoje, samo ih treba primetiti (ili potražiti).
Oduvek sam želeo da posetim Pariz, ali ne samo zbog njegovih najpoznatijih tačaka.
Da, Montmart je zaista lep, kao i Luvr i Versaj. Ali postoji nešto posebno u šetnji gradom koji kao da stalno nešto prećutkuje i očekuje da ti primetiš. Ako vas zanimaju književnost i istorija, Pariz vam nudi daleko više od očekivanog. Evo nekoliko mesta koje možete staviti na vašu must-see listu i koja to najbolje potvrđuju:
Biblioteke koje su bitnije od svih nas: Mazaren i Nacionalna biblioteka francuske
Jedna od stvari koje sam jako želeo da posetim dok sam bio u Parizu jesu njegove neverovatne biblioteke, od kojih neke otvaraju svoja vrata i posetiocima, ne samo studentima i naučnicima. Pariz je dom nekoliko neverovatnih biblioteka, kao što je recimo i biblioteka Sorbone (koja nažalost ne otvara vrata posetiocima), ali postoji nekoliko sjajnih koje turisti mogu, i koje bi trebalo da posete, posebno ako vole nauku, umetnost, istoriju i književnost. Ono na šta bi pre svega trebalo obratiti pažnju jeste radno vreme biblioteka – jer ne rade sve biblioteke svaki dan.
Jedna od tih biblioteka koje su uvek otvorene posetiocima i koju bi trebalo posetiti jeste biblioteka Mazaren, najstarija javna biblioteka u Francuskoj, otvorena 1643. godine zahvaljujući kardinalu Žilu Mazarenu. Ona čuva neka od najstarijih francuskih dela, tako da dok sediš tamo, nemoguće je da se ne osetiš malo intelektualno, čak i ako si pre toga pojeo par kroasana u nekoj turističkoj bulanžeriji. Police u ovoj biblioteci su ručno izrađene i stare vekovima, a biblioteka je preživela francusku revoluciju dok su mnoge druge kolekcije skroz uništene. Zanimljivo je i to da je Napoleon dolazio ovde da proučava rimsko pravo, tako da ima neki poseban vajb kad prolaziš čitaonicom, znajući da je recimo i on nekada bio tu. Ulaz u ovu biblioteku, koja se nalazi na obali reke Sene, je potpuno besplatan; potrebno je samo pokazati ličnu kartu ili pasoš na ulazu.
Druga biblioteka u koju nećete imati problema da uđete jeste Nacionalna biblioteka Francuske. Ako biblioteka Mazaren deluje intimno i stidljivo, Nacionalna biblioteka je sušta suprotnost – ona je ogromna, dramatična, i zaista impresivna. Sastoji se od četiri ogromna objekta, a čuva preko 40 miliona dokumenata, uključujući drevne rukopise, mape i knjige. U njoj se čak nalaze i originalni rukopisi Čehova i Balzaka. Zanimljivo je to da svaka knjiga objavljena u Francuskoj mora da ima primerak u ovoj biblioteci, pa se ovde čuva ogroman deo francuske izdavačke istorije. Ova biblioteka nije samo mesto koje dođeš da vidiš, već je i prostor gde možeš na jako kul način da istražiš istoriju, umetnost ili književnost jer posetioci mogu da istražuju brojne teme na interaktivan način, kao što je na primer način na koji se restauriraju stare knjige, mape i globusi, ili istorijat knjiga kao i izdavaštva generalno ili fontova koji su se koristili kao zvanični književni fontovi poslednjih nekoliko vekova.
Kuća Viktora Igoa
Na trgu Place des Vosges, najstarijem trgu u Parizu, nalazi se i stara kuća Viktora Igoa, tvorca legendarnih klasika Jadnici i Bogorodičina crkva u Parizu, danas pretvorena u muzej koji radi svaki dan osim ponedeljka. Ovo je ta kuća u kojoj je Igo pisao dok su oko njega grad i svet prolazili kroz revolucije i društvene promene, a društvo će vam praviti i njegovi originalni rukopisi, nameštaj, pa čak i sitni predmeti iz njegovog svakodnevnog života (poput njegovog poslednjeg pera i mastila koje je izlożeno).
Ceo stan, u kome je Igo živeo od 1832. do 1848. godine je rekonstruisan tako da prati različite faze njegovog života – od pre izgnanstva, tokom političkog angažmana i nakon povratka u Francusku. Njegova spavaća soba je fokus stana, koja i dan danas stoji apsolutno nepromenjena, i svaki detalj se nalazi na istom mestu na kom se nalazio u periodu kada je u njemu živeo Igo. Fasciniraće vas i pogled sa prozora i balkona, jer gleda na Place des Vosges koji izgleda gotovo isto kao i u 19. veku,
i tek onda shvatite koliko je on imao sreće kada je birao kuću u kojoj će da živi.
Ulaz u muzej je 11 evra, a na prvom spratu (tačno ispod njegovog stana) se često organizuju privremene izložbe – trenutno su izloženi njegovi dizajni drugih kuća koje je posedovao, jer je Viktor Igo bio izuzetno zainteresovan i za dizajn enterijera, pa je svoje kuće van Pariza sam dizajnirao i dekorisao.
Najpoznatija knjižara u Parizu: Shakespeare and Company
Najpoznatija knjižara u Parizu je definitivno Shakespeare and Company, ispred koje se vrlo često napravi red, pa morate sačekati nekih 15-ak minuta kako biste ušli. Ona je otvorena 1951. godine i postala je jedno od najpoznatijih mesta za ljubitelje anglofone književnosti u Parizu. Nalazi se prekoputa Bogorodičine crkve, a njen osnivač, Džordž Vitman, omogućavao je piscima da borave u knjižari u zamenu za rad, što je doprinelo njenom kulturnom značaju. Upravo je zato knjižara povezana sa književnicima poput Ernesta Hemingveja.
Pored ove izuzetno male ali jako atmosferične knjižare u kojoj je fotografisanje strogo zabranjeno, nalazi se još jedna Shakespeare and Company knjižarica, koja prodaje polovna i stara izdanja. Gužva u ovoj knjižari je znatno manja, a knjige možete pazariti i za 5 evra. Ukoliko ste ljubitelj književnosti i volite da uzmete sebi knjigu na engleskom, onda je ovo definitivna preporuka. Čim kupite knjigu, prodavac vas pita da li želite i njihov pečat na prvoj strani knjige, pa tako knjiga koju ste kupili postaje odličan suvenir.
Najstarija engleska knjižara u Evropi: Galigniani
Ali knjižara koja je mene oduvala nije Shakespeare and Company, već Galigniani. Ona se nalazi u Rue de Rivoli, odnosno tačno prekoputa Tiljerije parka i muzeja Luvr. Osnovana je davne 1801. godine i smatra se najstarijom engleskom knjižarom na kontinentu (ako izuzmemo engleske knjižare u Britaniji). Tokom 19. veka bila je važno mesto za britanske i američke pisce i intelektualce koji su boravili u Parizu. Za razliku od Shakespeare and Company, koja je razvila boemsku i umetničku reputaciju, Galignani ima znatno formalniji i klasičniji karakter.
Specijalizovana je za izdanja na engleskom jeziku, sa velikim izborom savremene književnosti, eseja i umetničkih monografija, Enterijer je uredan, organizovan i bliži tradicionalnoj knjižari nego književnom haosu kao što je slučaj sa Shakespeare and Company. Manja je gužva (ali je i prostor veći), i ima neverovatan izbor suvenira (kao što su recimo neverovatno dobri cegeri/torbe za knjige). Galignani, ipak, ne prodaje polovna izdanja, ali se odmah pored njega nalazi i poslastičarnica Angelina koja je poznata po najboljoj toploj čokoladi u Parizu.
Napoleonova kapa i poslednje pismo Marije Antoanete: Restoran Le Procope
Restoran Le Procope osnovan je 1686. godine i smatra se jednim od najstarijih restorana u Parizu. Tokom 18. veka bio je mesto okupljanja filozofa i intelektualaca kao što je bio Volter.
Ali nije zbog toga Le Procope poseban, već po istorijskim artefaktima koji su izloženi u enterijeru. Smešten je nedaleko od Bogorodičine crkve.
U centralnom delu restorana, iza jednog stakla, nalazi se kapa koju je, prema priči, Napoleon Bonaparte ostavio kao zalog jer nije imao novca da plati račun.
U restoranu se nalaze i originalni radni stolovi Voltera i Rusoa, kao i različiti dokumenti i izveštaji o životu u Parizu u poslednjih 300 godina. Posebno mesto zauzimaju uramljena poslednja pisma Luja XVI, Marije Antoanete i jednog od vođa Francuske revolucije, Maksimilijana Robespjera. Prema nekim izvorima, ovde su se sastajali i sami učesnici revolucije, što dodatno naglašava njegov značaj kao mesto gde su se svakakve ideje susretale. Za nijansu je skuplji u odnosu na druge restorane u Parizu, ali potpuno vredi, imajući u vidu pored kakvih istorijskih komada ručate ili večerate.
Tamo gde je živeo glavni musketar: D’Artanjanova kuća
Kuća Šarl de Batz de Kastelmore D’Artanjan nalazi se u mirnoj ulici Rue du Bac, tačno sa druge strane reke prekoputa Luvra, u 7. arondismanu i vrlo lako biste prošli pored nje, a da je uopšte ne primetite. Nema redova, nema gužve, nema suvenira – zapravo, nema ničega što bi sugerisalo da je to mesto povezano sa jednim od najpoznatijih imena francuske istorije i književnosti. Jedini znak da ste na pravoj adresi jeste diskretna spomen-ploča na fasadi, gotovo neprimetna. I to je ono što ovo čini zanimljivim – šetate, i bez ikakve naznake, naletite na nešto ovako zanimljivo.
Zaključak
Na samom kraju, Pariz je verovatno jedan od retkih gradova koji vam istovremeno nudi i ono što očekujete, i ono za šta uopšte niste znali šta tražite. Na primer, uopšte nisam pomenuo ostatke Bastilje na koje tek tako naletite dok se šetate ulicama ili spomenik iznad tunela gde je poginula princeza Dajana. I tek kada prođete pored svih tih stvaru, vi shvatite da Pariz nije samo mesto iz serija i filmova, već je grad u kom je potrebno šetati i obraćati pažnju na svaki ćošak – jer svaki ćošak priča neku svoju priču.
Fotografije: Marko Kovačević Bukmarkić