Svaki protest i svaka revolucija su podsetnik da postoji mnogo različitih uloga u borbama i da podizanje svesti o nekim pitanjima može da dođe u različitim formama. Ne bori se za prava samo na ulici, nego i na TV-u, na sceni, u tekstu, a u muzejima i galerijama pogotovo. Ako govorimo o protestu, on nekada (i to veoma često) može da ima i estetsku formu i snaga umetnosti danas i jeste u tome što može da nas natera da vidimo neke stvari od kojih bežimo. Da nam kroz lepo zapakovanu formu da da progutamo gorku pilulu realnosti od koje okrećemo glavu, ili nas ostavi sa otvorenim pitanjima o kojima ćemo razmišljati dugo nakon što napustimo prostor.
Zato, predstavljamo vam one koji se svojim radovima bore za bolje pozicije Afroameričkog stanovništva već dugo unazad. Koji upiru prstom na sistemsku nepravdu i nasilje već dugo, i koji publici predstavljaju delove i odbljeske prošlosti i sadašnjosti koju delimo ali koju možda ne osećavamo svi na isti način.
Nick Cave
Koristeći materijale kao što su veštačka dlaka u svim mogućim bojama, kristali, delovi džempera, plišane igračke (najčešće majmune) pa čak i gramofone i globuse i u tom miksu jako je teško tačno definisati ono što Nick Cave stvara. Jesu skulpture, jesu i oklopi, jesu i instalacije, a sasvim sigurno jesu neophodan, istovremeno prelep i fascinantan oblik društvene kritike i borbe protiv rasne nejednakosti. Ovi komadi, po kojima je njegov rad i najpoznatiji, se nazivaju Soundsuits – zato što i jesu raskošno ukrašeni kostimi dizajnirani da zvone i zveckaju prilikom i najmanjeg pokreta. Soundsuits kombinuju u sebi skulpturu, modu i performans i povezuju anksioznosti koje imamo spram sopstvenog tela i društveni pogled na ono kako se oseća telo koje je drugačije. Kao što i sam kaže, njegovi radovi polaze sa više emotivnog nego intelektualnog mesta, iako su istovremeno i razigrani i neverovatno ozbiljni, zapravo su savršen primer za izraz koji je uveo Du Bois o “duploj svesti”. Dupla svest se odnosi na psihološko prilagođavanje crnih Amerikanaca u cilju preživljavanja u rasističkom društvu, a koja podrazumeva konstantnu svest o percepciji drugih na sebe. Tako je Cave i započeo rad na zvučnim odelima, inicijalno ih zamislivši kao vrstu rasno, klasno i polno sakrivajuće armature. Oklopa koji je istovremeno i uvredljiv i zaštitan, kao artikulaciju ranjivosti koju oseća crni pojedinac. I, nije uopšte slučajnost da je njegov prvi Soundsuit nastao 1992. nakon što je policija Los Anđelesa na smrt prebila Rodney Kinga. Cave pokušava da odgovori na pitanje “Kako da postojim tamo gde me smatraju pretnjom?”
Legenda savremene američke fotografije, koja je fotografijom počela da se bavi sasvim spontano. Znala je da je teme neravnopravnosti rasa i klasa zanimaju, ali ne i na koji će se način baviti time. Onda je za 20. rođendan dobila prvi fotoaparat. “Oh, ok. Ovo je moje oruđe. To je to” kaže Carrie Mae u jednom od intervjua, i zaista je to bilo i ostalo tako. Njene fotografije i kratki filmovi su vizuelno zamamni i prošli su dugačak put u redefinisanju pozicija, perspektiva i pretpostavki, u odnosu na afro-američki subjekat, koji je njena centralna tema. Ona je pre svega talentovani pripovedač, koji nam priča priče i tekstom i fotografijama, i kreira narative u vezi sa ženama, radničkim zajednicama, i zajednicama nebelačkog stanovništva. Donosi autentične poglede iz perspektive iz, ne na, ove grupacije, i veoma često se poigrava sa referencama iz istorije umetnosti. Ona takve narative rekreira, postavljajući gotovo identične setinge, samo sa drugačijim glavnim junacima, kao u seriji fotografija “Not Manet’s Type” , na kojima predstavlja samu sebe kao umetnikovu muzu i predmet čežnje.
Jedan od najveličanstvenijih živih performans umetnika, koji sistematski i godinama radi na tome da se ova vrsta umetnosti približi publici. Ni jedan umetnik nije tako posvećeno radio na tome da pomeri sve prihvaćene granice ovog „žanra“ u cilju približavanja ljudima iz „ne-umetničkog“ sveta. Njegova karijera podrazumeva i faze pop arta, istraživanja sa zvučnim instalacijama, pisanje kratkih priča, kolaže, ali nekako sve čega se uhvati ima element tetralnosti i dah performansa u sebi. Jedan od njegovih najpoznatijih radova je sasvim sigurno serija puženja koje je započeo 70-ih, gde se u biznis odelu, ili odelu Supermena, vukao po ulicama, i donosio visoku umetnost performansa u najniže društvene slojeve i uzdizao sve ono ulično na nivo umetnosti. S druge strane, njegova serija radova “Skin Set” gde markerom piše stejtmente, je postala prilično legendarna. Pope ispisuje fraze i iznosi kategoričke rasne stavove nekada „uobičajene“ nekada sasvim nelogične poput “Green People Are Hope Without Reason” pokazujući svu besmislenost ovakve kategorizacije spram kože, a ovi radovi, i sada, dekadama kasnije su nažalost jednako relevantni.
Umetnik koji je epitom crnačkih prava i pozicija, u muzeju i van njega. On je umetnik, kinematograf i teoretičar crnačke kulture. Potpisuje snimanje filma “Crookly“ Spikea Leeja, sarađivao je sa Kubrickom na “Širom otvorenih očiju”. Ko-režirao je Jay-Z video “4:44”, snimao “Don’t Touch My Hair” i “Cranes in the Sky” za Solange, a njegov uticaj je primetan i u “Lemonade” Beyoncé. Uticaj koji ima u popularnoj kulturi sada adekvatno prati autoritet koji ima u umetničkom svetu u kom izlaže u najeminentnijim i najpoznatijim svetskim muzejima i galerijama. “Keep it real” je parola kojom se Jafa vodi od samih početaka, i njegovi video radovi najčešće i jesu kompilacija realnih događanja, pozicija i stanja. Barack Obama, Nina Simone, pevaju “Amazing Grace”, LeBron zakucava, James Brown uzima mikrofon i pada na sceni, policajac Michael Slager ubija nenaoružanog Walter Scotta, Crni Panteri i njihove otmice.
Poznato je da na Jafaine radove ljudi plaču, a on obično voli da kaže da treba razmisliti zašto toliko belaca plače kada gleda videe. Ima empatije, svakako, ali se nada da ima i osvešćivanja nezaslužene privilegije i osećaja kako duboko su ukorenjeni sistemi razmišljanja koji negiraju postojanje rasizma. Ispred radova Artura Jafae, to jednostavno nije moguće, a “The White Album,” koji je prikazan i odneo Zlatnog lava na Venecijanskom bijenalu, se bavi upravo time. Okreće fokus ka ranjivosti i krhkosti, belačke samo-koncepcije. Njegovi radovi su fantastično kompleksni prikaz brutalnosti i veličanstvenosti, i ostaju jako dugo u sećanju, kao neki grozničavi san u kome se mešaju sve realnosti afro-američkog sveta. Njegova kreativna sila i snaga, i izloženost belačkom nasilju. Nije ni čudno što njegove videe često nazivaju “Gernika” digitalnog doba.
“Znam kako se mladi Afroamerikanci osećaju. Oni su dečaci, često uplašeni dečaci. Ja sam bio jedan od njih. Ja sam bio potpuno prestrašen od policije Los Anđelesa”, rekao je Kehinde u nedavnom intervjuu. Tako i koristi svoje radove kao prostor da ispravi greške. Da naslika mlade ljude koji nisu uplašeni i upiše ih u istoriju iz koje su izuzeti. Njegove radove je izuzetno jednostavno prepoznati. Poznat je po vibrantnim portretima mladih momaka i nekada i devojaka afro-američkog porekla, koji su čista suprotnost uplašenom. Oni su sigurni, hrabri, gledaju pravi i smireno ispred sebe, a poze koje zauzimaju su poze koje već prepoznajemo. Iz istorije umetnosti, naravno, jer svaki od njegovih radova jeste osvrt na neku sliku koja nam je već poznata, samo sa savremnim subjektom i osavremenjenom tematikom. Umesto Napoleona na konju, imamo mladića u trenerci, umesto tri gracije, tri fudbalera, a Kehinde svojim radovima skreće pažnju na primetan izostanak ovakvih likova u istoriji umetnosti, i „koristi snagu slike da izleči istorijsku nevidljivost crnih muškaraca i žena”.
