Povezano
Pre nego što su saradnje umetnika i velikih modnih kuća postale gotovo zaseban format modne industrije, Salvador Dali i Elza Skjapareli krajem tridesetih godina pokušavali su da ustanove šta se događa kada se nadrealistička logika sa platna prenese na telo. Cipela je završila na glavi, jastog preko prednjeg dela večernje haljine, skelet sa unutrašnje na spoljašnju stranu tela, a poderotina na tkanini počela je da izgleda kao povreda kože. Danas su ti predmeti toliko duboko ugrađeni u istoriju mode da ih lako posmatramo kao niz poznatih arhivskih slika, ali Dali i Skjapareli pokazali su da odeća može da, promenom konteksta svakodnevnog predmeta, proizvede novu ideju o telu, seksualnosti, identitetu ili lepoti.
Upravo iz tog šireg odnosa između umetnost i mode polazi izložba Dalí e la Moda, otvorena 24. septembra u milanskom Palazzo Reale i dostupna do 31. januara 2027. godine. Više od 200 slika, crteža, fotografija, odevnih predmeta, filmova, komada nakita i arhivskih dokumenata prati Dalijev odnos prema modi od njegove sopstvene garderobe i saradnji sa kreatorima do rada za časopise, reklame i izloge, pokazujući da moda u njegovoj praksi nije bila sporadičan komercijalni izlet slikara već jedan od prostora u kojima su se iste ideje o transformaciji i konstrukciji identiteta mogle ostvariti u drugačijem materijalu.
Zašto su Dali i Elza Skjapareli imali toliko toga zajedničkog?
Odnos Dalija i Elze Skjapareli danas je toliko poznat da lako proizvodi pogrešnu predstavu o smeru njihovog uticaja. Nije se radilo o tome da je jedan nadrealistički umetnik došao u modni atelje i dizajnerki dao nekoliko dovoljno neobičnih ideja koje je ona potom pretvorila u odeću. Skjapareli je mnogo pre njihovih najpoznatijih saradnji već razmišljala o modi kroz optičku iluziju, humor, izmeštanje i neočekivane spojeve, a Pariz između dva svetska rata omogućavao joj je neposredan kontakt sa umetnicima poput Žana Koktoa, Mana Reja i drugih pripadnika nadrealističkog kruga.
Jedan od njenih prvih velikih uspeha bio je pleteni džemper iz 1927. sa trompe-l’œil mašnom, kod kojeg nešto što na prvi pogled izgleda kao zaseban modni detalj zapravo postoji samo kao dezen na površini materijala. Već u toj jednostavnoj intervenciji nalazi se princip koji će kasnije postati mnogo radikalniji. Nadrealizam je upravo zbog toga u modi pronašao izuzetno pogodan medij. U slikarstvu su autori spajali predmete koje u stvarnosti ne očekujemo zajedno; u modi je bila moguća intervencija direktno na ljudskom telu, području koje je već opterećeno pravilima o tome šta treba sakriti, naglasiti, erotizovati ili korigovati.
Izmeštanje predmeta, promena proporcija, fetišizacija obuće, usana, očiju ili ruku i pretvaranje anatomije u dekorativni element mogli su da pređu sa slike na osobu koja ih nosi.
Šta se dogodilo kada je Dalijev jastog završio na haljini
Jedan od najboljih primera tog procesa jeste Lobster Dress iz 1937. godine. Dali je motiv jastoga već koristio u svom radu, između ostalog i u objektu Lobster Telephone, u kojem je telefonsku slušalicu zamenio jastogom, spajajući svakodnevni predmet sa formom kojoj je pripisivao seksualne konotacije. Za Skjapareli je napravio motiv koji je zatim prenet na svilenu večernju haljinu, i to preko donjeg dela tela, tako da jastog više nije bio samo dekorativna slika već simbol postavljen u neposredan odnos prema anatomiji osobe koja ga nosi.
Razlika je važna upravo zato što moda nema neutralnu površinu platna. Haljina postoji tek kada u nju uđe telo, a ono zatim utiče na značenje motiva koji se na njoj nalazi. Kada je Sesil Biton iste godine fotografisao Volis Simpson u toj haljini za Vogue, rad je dobio još jedan sloj: nadrealistički motiv postao je modni predmet, zatim garderoba jedne od najpoznatijih žena tog vremena, a konačno i medijska slika koja je cirkulisala daleko izvan umetničkog sveta. Vogue je fotografijama posvetio višestrani editorijal, čime je ono što je počelo kao eksperiment između slikara i dizajnerke postalo deo popularne vizuelne kulture.
Dalijev uticaj na modu upravo zato važan je zbog načina na koji je pomogao da predmet, telo i njegova predstava počnu da se posmatraju kao jedan sistem. Jastog više nije samo jastog, baš kao što šešir nije nužno ono što očekujemo da pronađemo na glavi.
Od Skjapareli do Chanel, Dior i Rabanne
Milanska izložba opravdano daje najviše prostora Skjapareli, ali pokazuje da Dalijev odnos sa modom nije počinjao niti se završavao u njenom ateljeu. Njegovi putevi ukrštali su se sa Gabrijel Šanel oko baleta Bacchanale, na kojem je Dali radio libreto i scenografiju, dok je Šanel oblikovala kostime, a umetnik je boravio i u njenoj vili La Pausa na Azurnoj obali. Sa Kristijanom Diorom sarađivao je povodom čuvenog Beistegui bala u Veneciji 1951, dok se kasniji odnos sa Pakom Rabanom razvijao u periodu kada se moda sve intenzivnije približavala filmu, novim materijalima i futurističkoj predstavi tela.
Istovremeno, Dali je radio tekstilne dezene, reklame i izloge, sarađivao sa modnim časopisima i kreirao naslovnice za Vogue, pri čemu je podjednako pažljivo oblikovao i sopstveno pojavljivanje pred kamerom. Postavka u Palazzo Reale upravo „ozbiljno“ umetničko stvaralaštvo i ove projekate posmatra kao različite kanale kroz koje je ista vizuelna imaginacija cirkulisala. Cipele, rukavice, odeća i nakit ponavljaju se i u njegovim slikama i objektima, dok ih moda preuzima i vraća u svakodnevni svet.
Takav odnos prema komercijalnoj kulturi važan je i za razumevanje Dalija kao javne ličnosti. Njegovi podignuti brkovi, štap, ogrtači, prenaglašene poze i gotovo neprekidno prisustvo pred fotografima bili su deo iste proizvodnje slike. Dali je veoma rano razumeo nešto što danas uzimamo zdravo za gotovo: da umetnik u masovnoj kulturi proizvodi i sopstvenu prepoznatljivost, a moda, fotografija i štampa imaju presudnu ulogu u njenom širenju.
Milanska postavka uključuje i delove garderobe Salvadora i Gale Dali, koji se prvi put prikazuju u Italiji, kao materijalni dokaz koliko su kod Dalija odeća, javna slika i umetnički rad postojali u istoj vizuelnoj ekonomiji.
Zašto današnji Schiaparelli i dalje izgleda blisko Daliju
Veza postaje još jasnija kada se istorijski radovi uporede sa onim što Danijel Rouzberi poslednjih godina radi za modnu kućuSchiaparelli. Lako je pronaći direktne vizuelne paralele – oči, usne i anatomske fragmente pretvorene u zlatni nakit, prenaglašene delove tela ili predmete čija je funkcija namerno učinjena nejasnom – ali bi bilo isuviše jednostavno taj kontinuitet svesti na citiranje arhive.
Ideja da luksuzni predmet ne mora nužno da bude diskretan, lep ili laskav, već može da izazove isti kratki zastoj koji proizvodi nadrealistička slika je ostala utkana u kodove kuće: znamo šta gledamo, ali nešto u odnosu između predmeta, materijala i tela nije na mestu. Rouzberi koristi Dalijev princip kojim se poznato telo pretvara u nešto što više ne možemo sasvim pouzdano da pročitamo.
Izložba taj kontinuitet dodatno proširuje savremenim radovima Rouzberija za Schiaparelli, kao i kreacijama Marije Gracije Kjuri i Džonatana Andersona za Dior, pa Dalija ne smešta samo u istoriju nekoliko slavnih modnih saradnji već ispituje koliko njegov način razmišljanja i dalje postoji unutar savremenog dizajna. Upravo je to jedna od osnovnih ideja postavke: moda je uzimala iz njegovog vizuelnog sveta, ali je Dali istovremeno iz mode preuzimao njenu sposobnost da proizvodi identitet, sliku, spektakl i masovnu cirkulaciju.
Kada odeća prestane da bude samo odeća
Odnos umetnosti i mode odavno je dovoljno institucionalizovan da pitanje „da li je moda umetnost“ teško može proizvesti naročito nov odgovor. Šta se događa kada različiti mediji počnu da rade isti posao, kada slika postane haljina, anatomija nakit, modni predmet fotografija, a sam umetnik javna slika koju je moguće reproducirati gotovo jednako lako kao njegovo delo – centralno je pitanje postavke.
Dali i Skjapareli su krajem tridesetih pokazali da saradnja umetnika i dizajnera može da bude mnogo više od postavljanja umetničkog motiva na gotovu odeću. Njihov najvažniji rezultat je, zapravo, jedan model razmišljanja koji je moda nastavila da koristi: telo ne mora da prihvati kao datost, predmet ne mora da ostavi tamo gde ga očekujemo, a odeća ne mora da nam pruži samo odgovor na pitanje kako želimo da izgledamo – može da promeni i ono što uopšte mislimo da vidimo.
U tom smislu, Milano je prilično logično mesto da se ta priča ponovo ispriča, kao grad u kojem se moda i umetnost već decenijama služe međusobnim pozajmicama.
Dalí e la Moda otvorena je u Palazzo Reale u Milanu od 24. septembra 2026. do 31. januara 2027. godine, a postavka obuhvata više od 200 radova i arhivskih predmeta.
Fotografije: Profimedia