Ko god je gledao bilo koji dokumentarac na temu stanja u kom se planeta Zemlja nalazi, veoma izvesno zna da je veliki problem koji je doveo do trenutnog haosa, plastika koja se pogrešno proizvodi, kojom se pogrešno upravlja i koja se tek posebno pogrešno odlaže i baca. Zatrpani smo plastičnim otpadom i ne samo mi u svakodnevici nego posledično i razne vodene i kopnene površine i prilično je izvesno da nam je kao čovečanstvu potrebno neko rešenje. Pored toga što se konstantno apeluje na svest pojedinca kao i na promenu sistema funkcionisanja, savesnije odlaganje, izbacivanje jednokratnih plastičnih kesa iz upotrebe i tako dalje, činjenica je da su nam potrebna još konkretnija i dugoročnija rešenja a plastic free July je samo jedna od globalno pokrenutih inicijativa koje imaju za cilj da osveste ljude po pitanju plastike i njene upotrebe.
Jedna od onih koja predano radi na saniranju problema je i dr Jasmina Nikodinović Runić, naučna savetnica pri laboratoriji za molekularnu genetiku i ekologiju mikroorganizama (LMGEM). Iako se kao naučnica neretko suočava sa problemom usklađivanja poslovnog i privatnog života, i sistemom koji nije previše naklonjen ženama koje su strastvene i posvećene svom pozivu, Jasmina ne odustaje u realizaciji svojih ideja. Naukom se bavila na tri kontinenta (Australija, Amerika i Evropa), veruje da je napredak u nauci jedino moguć kroz dobar timski rad i kroz multidisciplinarne saradnje i sa grupom mladih istraživača kojom rukovodi bavi eko-biotehnologijom pri Institutu za Molekularnu Genetiku i Genetičko Inženjerstvo, bavi se pitanjem plastičnog otpada. U svojim istraživanjima otišli su korak dalje od običnog recikliranja, i plastični otpad koriste za proizvodnju novih biomaterijala. Kako je jul mesec trenutno poznat i po Plastc Free kampanji, i kako ovi ljudi predano i posvećeno, i uz puno znanja rade na tome da se plastični otpad ne samo maksimalno smanji nego da se i upotrebi za nešto korisno, dr Jasmina Nikodinović Runić je naša žena nedelje. Pitali smo je da nam ispriča nešto više o biotehnologiji, o tome kako mikroorganizimi mogu da nam pomognu i da li je samo bioplastika rešenje za situaciju u kojoj se nalazimo ili dosta toga zavisi i od pojedinačnog ponašanja?
„Biotehnologija se zasniva na primeni korisnih mikroorganizama, koji su svuda oko nas. Zbog dugogodišnje izloženosti plastičnim materijalima i plastičnom otpadu, neki mikrooragnizmi su se adaptirali, i mogu da koriste otpadnu plastiku kao izvor hrane, te je na taj način (veoma sporo) razgrađuju. S druge strane, određene vrste mikroorganizama imaju sposobnost proizvodnje materijala koji po svojim karakteristikama mogu da pariraju klasičnoj petrohemijskoj plastici. Zbog svog prirodnog porekla i biorazgradivosti, ova grupa materijala nazvana je „bioplastika“. Iako dobro poznata naučnoj zajednici, komercijalizacija bioplastike nije zaživela usled skupljeg procesa proizvodnje, u poređenju sa petrohemijskom plastikom.
Grupa istraživača koja se bavi eko-biotehnologijom, sa Instituta za Molekularnu Genetiku i Genetičko Inženjerstvo, Univerziteta u Beogradu, deo je međunarodnog tima okupljenog oko ove problematike. Ovaj projekat pod nazivom BioICEP (engl. Bio Innovation of Circular Economy of Plastics) finansiran je od strane Evropske Komisije i Kineske akademije nauka, a počeo je sa aktivnostima tokom 2020. godine. Vizija ovog projekta je uspostavljanje održivog sistema koji bi otišao korak dalje od običnog recikliranja, i plastični otpad koristio za proizvodnju novih biomaterijala. BioICEP je okupio timove stručnjaka iz oblasti mikrobiologije, molekularne biologije, hemije i materijala koji su se zajedničkim snagama uhvatili u koštac sa ovim problemom. Osmišljen je jedinstven interdisciplinarni pristup inspirisan procesima koji većpostoje u prirodi. Ovaj pristup se bazira na tri uzastopna postupka, a svaki korak je osmišljen tako da oponaša i ubrzava prirodne procese. Najpre se, primenom mehaničkih i zeleno-hemijskih metoda plastika modifikuje na način koji će je učiniti prijemčivom za biotehnološku razgradnju. Zatim se kroz analizu velikog broja različitih sredinskih mikroorganizama otkrivaju novi enzimi koji razgrađuju plastiku. Ovakvi enzimi su i ranije opisani, međutim njihova efikasnost je niska i teško bi se upotrebili na velikoj skali. Zbog toga se u okviru BioICEP projekta upotrebljava tehnika dirigovane evolucije. Ova molekularno biološka metoda omogućava da se u kratkom vremenskom periodu dobiju višestruko efikasnije verzije enzima. Predtretirana plastika razgradjena od strane mikroorganizama i poboljšanih verzija enzima zatim se koristi kao “hrana” za bakterije koje proizvode bioplastiku. Upravo to je poslednji korak BioICEP pristupa. Konačan ishod bi bio kontinuiran proces transformacije različitog plastičnog otpada u biomaterijale. Na ovaj način bili bismo korak bliže komercijalizaciji i prelasku na bioplastiku. Istovremeno bismo značajno umanjili količinu plastičnog otpada, smanjili cenu proizvodnje bioplastike i implementirali model koji bi omogućio budućnost bez plastičnog otpada.
Napori BioICEP-a i sličnih projekata sami po sebi nisu dovoljni. Kako bi u potpunosti ostvarili svoje ciljeve neophodan je angažman svakog pojedinca. Prekomerna upotreba plastike i plastični otpad su problemi svih nas i svi moramo biti uključeni u rešavanje istih. Najmanje što možemo da učinimo je da povedemo računa o pravilnom odlaganju i razvrstavanju sopstvenog otpada“.