Svetu je dugo trebalo da prihvati i navikne se na činjenicu da ne postoje “muški” i “ženski” sportovi. Da je sasvim normalno biti žena i baviti se kik boksom, kao što je normalno biti muškarac i baviti se recimo umetničkim klizanjem. Sport ne poznaje granice koje mi postavljamo i izmišljamo u skladu sa heteronormativnim strukturama u kojima odrastamo i naučenim pretpostavkama da rod određuje mnogo više toga nego što zaista čini. Bile su potrebne sjajne, talentovane, posvećene devojke da dokažu da se fudbalska lopta vrti jednako brzo, jako i daleko i kad je šutne ženska noga, kao i da borilačke veštine pripadaju takođe i njima i da su jednako snažne, precizne i disciplinovane. Bile su potrebne žene, devojčice i devojke, da dokažu u praksi da ništa nije nemoguće, da ni jedan cilj nije neostvariv i da ne postoje rodne granice koje se ne mogu pregaziti.
Jedan od sportova ili bolje reći veština koji se nalazi u kategoriji u kojoj su devojke višestruko dokazale da im punopravno pripada je i tekvondo. Korejska borilačka veština nastala 40-ih godina dvadesetog veka, kod nas stigla tokom 70-ih i 80-ih, a nastala spajanjem različitih veština koje su se vežbale u to vreme. Njeno ime dolazi iz reči Tae što znači udariti nogom, Kwon što znači udariti rukom i Do što znači put i prilično izgleda onako kako zamišljamo borilačku veštinu koju gledamo u filmovima. Tekvodno svakako da jeste sport, ali je možda bolje i preciznije reći da je na prvom mestu u pitanju veština. Disciplina koja pokazuje da je jačanje duha i životne energije jednako važno kao treniranje tela i uma i danas se smatra jednom od popularnijih borilačkih veština i sportova,i jedan je među zvaničnim sportovima na Olimpijadi.
A kada kažemo Olimpijada, i pogotovo kada kažemo „tekvondo“, nemoguće je ne pomisliti na Milicu Mandić. Ovaj sport i sama ova reč je postala prosto neodvojiva od njenog imena. Ove godine zbog njenog uspeha su se svi radovali budući da je donela prvu zlatnu medalju na ovogodišnjim Olimpijskim igrama u Tokiju. Ona je naša Žena nedelje, i to ne samo zbog ovog zlata kojim je dokazala da je najbolja na svetu. Nego i onog prethodnog sa Olimpijade u Londonu 2012. ali još više i zbog svih onih uspeha između i činjenice da svojim pobedama ne pravi mesto samo za sebe već i sve one druge devojčice u budućnosti koje žele da se bave nekim sportom od kog ih odgovaraju jer „nije baš ženski“ i da to valja prepustiti muškom polu. Pored toga što je nanizala uspehe u sportu kojim se bavi Milica Mandić je i jedna od ambasadorski pokreta za razvoj ženskog sporta u Srbiji, i neprestano ističe koliko je važno da svaka devojčica ima pravo da se bavi sportom kojim želi bez obzira na predrasude okoline. I da, naravno da je biti dvostruko najbolja na svetu ogromna stvar, ali je još veća kada svojim uspesima popločavaš put za druge. Jer, Milica se svojim delovanjem ne bori samo protiv sopstvenih protivnika na terenu već i protiv svih predrasuda prema devojčicama na svim drugim borilištima i na terenima.
