Za početak imam pitanja: Da li „nova“ Carrie uopšte ima neke veze sa onom “starom“? Da li treba da je ima? Da li ikako može da je ima?
Ako je suditi po filmovima koji su od genijalne serije koja je bila paradigma svog vremena (kakvo god ono bilo) napravili franšizu jeftiniju od one po imenu “Sharknado”, odgovor na sva tri ova pitanja lako može biti “ne”. Da se razumemo, obožavala sam seriju “Seks i grad”, i dan danas imam celu kolekciju DVD-a iako više nemam na čemu da je pustim. Na svoj način volim i “Sharknado” kao treš koji se ne pretvara da to nije (teško varim suprotan scenario).
moja ljubav prema seriji nema nikakve veze sa tim Što sam, što sam je više puta gledala, više menjala svoja osećanja prema glavnim junkinjama, pogotovo Carrie.
Da, i ja spadam u one koji su se pronalazili u njenim generalno rečeno toksičnim glupostima koje smo smatrali romantikom umesto da smo bili u stanju da prepoznamo koliko su otrovne. Ali to nema veze. Zaista nema. Serija je kao takva pomerila težište, promenila način na koji se žene predstavljaju na televiziji (smešno mi je da čak i upotrebim tu reč, pošto tv nemam godinama u stanu), način na koji doživljavaju sebe same. Priče o seksu, naravno. Drugarstvo u stilu Branka Kockice? Da, to. I moda. Naravno, nikud bez mode.
Upravo je moda postala pokretač na kom se ovaj rimejk vozi – ili bar pokušava da se vozi. Malo-malo serviraju nam se fotke sa snimanja, te suknja na tufne i pitanje da li se Zverka i Carrie razvode, te Carrie u high street haljini oko koje je napumpan skandal koji realno nikog ne interesuje (valjda je poenta bila da u duhu novog vremena sve što se u seriji pojavi treba da bude sustainable, baš kao što ni Carrie više ne živi “od papira” već ima podcast). Zatim njih tri – koje fakat izgledaju okrnjeno bez Samanthe – po ćoškovima, obučene onako kako je neko zamislio da emancipovane pedesetogodišnjakinje pune života treba da izgledaju… Osim što ne postoji pravilo kako to treba da izgledaju i što na kraju sve tako konfekcijski spojeno ispada poprilično izveštačeno. Točkovi zapinju.
Zapinju zato što je neko zaboravio da je odeća odraz nečije ličnosti i/ili lika, a ne obratno. Ne možete samo od sukanja i cipela napraviti dobru seriju.
Ne znam da li se radi o tome što u ovom projektu, baš kao ni u filmovima ako dobro pamtim, ne učestvuje Patricia Field. Možemo mi da razglabamo koliko hoćemo o tome šta je Sarah Jessica Parker uradila za lik carrie pa posledično i za popularnu kulturu i nas same, ali kada je to što Carrie nosi u pitanju, Ms. Field je zaslužna bar koliko i ona.
Ako ću da verujem svom insktinktu, a život me je naučio da to treba da radim, onda će i “And Just Like That” više podsećati na filmove nego na originalnu seriju. Da li ću je gledati, ne znam. Ono što vidim do sad me ne inspiriše i to ne zato što su njih tri (opet, tri!) starije ili se nekom ne sviđa kako su pristupile anti-ageingu. Svako ima pravo da radi šta hoće. Po usiljenom i upornom hajpovanju, kao i po onome što nose – a pogotovo po onome što nosi Carrie – čini se da se radi o jednoj apsolutno veštačkoj tvorevini u kojoj teško da je ostalo zrna pređašnje životnosti. O relevantnosti da ni ne pričamo. U naletu optimizma, citiraću jedan odličan članak: „Vjerojatno, simbolično rečeno, svima nedostaje to nešto staro, poznato i toplo… Ako je to Carrie Bradshaw u Manolicama, neka bude tako. Samo se nadam da će biti pametno.“
Mogu da se nadam ali ne mogu i da očekujem. A na pitanje da li je Carrie koju ćemo gledati u “And Just Like That” i dalje modna ikona, odgovor je gotovo izvesno – i ponovo – jedno čvrsto “ne”. Ne zbog tufni, frizure ili godina već zato što se modna ikona ne postaje odećom.
Uvek je bolno gledati ljude koji nisu u stanju da izvedu dostojanstven izlazak, zar ne?
