Čudesni slučaj druge sezone i da li nam treba nastavak serije “Russian Doll”

Za one koji nisu upućeni, Netflixova serija je veličanstveni Dan mrmota u osam epizoda u kojima Nadia, na dan svog 36.rođendana umire, da bi se ponovo vratila u istu situaciju i umrla ispočetka ali na neki drugi način, i onda opet vratila i tako u krug. Fantastičan scenario, originalni zapleti koji nas nekada navedu da pomislimo kako će sad baš nešto da se rasplete, ali neće pre nego što se ne raspletu lične traume, pitanja vrednosti i usamljenosti. Nije ovo serija koja nudi vanredno otkrovenje, i od koje očekujemo veliko rešenje i kulminaciju, nije triler pa hoćemo li naći ubicu – nećemo naći ubicu, nego je sva u sitnim stvarima. U predanosti Nadie da nađe svoju mačku, britkim dijalozima, pitanjima koje nam otvara na koja realno niti nudi niti ima odgovora (ili barem ne jednog), na fantastičnom zaključku da je “biti osoba jebena noćna mora”.

Iako je Natasha Lyonne (kreatorka serije i glavna glumica) rekla u intervjuu da je serija prvobitno zamišljena u tri sezone, da je tako dogovoreno sa Netflixom od samog početka, i da imaju sasvim dovoljno ideja gde i kako da vode seriju, mislim da govorim u ime mnogih kada kažem da smo malo nervozni. Ideja sigurno ima, samo je pitanje kakvih. I “Chernobyl” ekipa bi verovatno mogla negde da usmeri drugu sezonu ali druge sezone ne-ma. Pet epizoda, hvala na pažnji, prijatno. Toliko je bilo i potrebno i dovoljno da se ispriča šta ima, sve ostalo može da bude samo labavo oslanjanje na prošlu slavu. Nekada prva sezona neke serije bude neočekivani bum, zablista, možda bude i početnička sreća, i to tako treba ostaviti. Kada se podignu očekivanja, prirodno je da se nadamo da će nastavak da isprati započeto i ode i korak dalje, a to stvarno nije uvek moguće uraditi. I onda nastavci dođu samo kao bolni podsetnici koliko je nešto bilo dobro, a više nije. Nešto kao pomirenje posle raskida, i novo poglavlje veze koja je dala najbolje što je imala i sasvim očigledno i prirodno se završila. Održavanje na aparatima ne pomaže, samo čini stvar još tužnijom.

I ne, nisam pesimista niti paničar bez razloga ali, recimo, druga sezona “True Detective” me je zakopala tako duboko, i ostavila ozbiljne traume da se od tada bojim i da pomislim na nastavke nečega što mi se veoma dopalo. Desetka i šestica u proseku daje osmicu što nije katastrofa ali nije ni genijalno kao što je bilo. A volim da bude genijalno, da me oduva i tako ostane. Slična je (iako ne tako tragična) situacija i sa “Killing Eve” kojoj svedočimo. Nije da je druga sezona potpuno loša, samo je suštinski splasnula i nema više one iste jake hemije između Eve i Villanelle pa se na momente epizode samo vuku i traju kao da ni same ne znaju šta bi sa sobom. Serija ima zadatak da preraste samu sebe i evolvira u nešto više i bolje, ujedno pokušavajući da zadrži prirodu i dinamiku prve sezone koja joj je i donela uspeh, a ne zna kako to da uradi.

S tim na umu, što se tiče “Russian Doll” najviše bih volela da u februaru 2020. godine (kada se otprilike očekuje druga sezona) priznam da sam bila sramotno nepoverljiva, uputim javno izvinjenje, ali do tada Mišo, bojim se. Svesna sam da projektujem prošle traume, kao i da veliki streameri i produkcijske kuće „moraju“ da zarađuju sve više, a ne postoji bolji način za to nego nastavak nečega što je već donelo novac, ali generalno mislim da bi bilo super kada bi oni koji rade serije shvatili prirodu svog ostvarenja i znali da stave tačku kada je najslađe, uprkos zaradi. A ako već baš mora da bude druge sezone, onda sam definitivno saglasna sa idejom TV kolumniste Scotta Bryana koji je ponudio genijalno rešenje. Da “Russian Doll” lepo uzme svoj pelcer pa u drugoj sezoni ponovi sve iz prve, kako i dolikuje. I sve opet ispočetka.