FILMSKE LOBOTOMIJE GORANA NIKOLIĆA: Seciranje letnjih blokbastera – drugi deo

Došao je Šime i doneo ne tako frišku ribu, al’ zato kvalitetnu, očuvanu i spremnu za degustaciju. U poslednji trenutak. Čisto da ne bude da nisam održao obećanje i ostavio vas da visite na prvom delu. A nisu se ni te ribe ohladile, izvinite, pokvarile dosad.

Jedna od najvećih vrlina dobrih nastavaka je da ne čase časa sa ekspozicijom, upoznavanjem publike sa svetom u kom se radnja dešava, nego vas, najčešće, ubacuju pravo u priču i sve ono što je već uspostavljeno u prvom delu, pa ću tako i ja da se ponesem. A da li će nastavak biti bolji od prvog dela (najčešće pitanje i još češće negativan odgovor), to će svako od vas za sebe da zaključi.

Pa da počnemo.

3, 2, 1…

WEAPONS

Najbolje režirana i dramaturški postavljena pulp prozaičnost ove godine. 

Na početku mislite da će se izvor strave, i okolnost koja iz nje nastaje, koristiti za bavljenje nekim većim temama, prisutnim svuda oko nas – vršnjačko nasilje, jaz između dece i roditelja, koliko deca mogu biti bezbedna u današnjem svetu itd. Ali… ništa. Mislim, može se i bez toga, može film biti i žanrovski rolekoster, bez mnogo toga dubljeg na pameti, nije problem, ali se od filma, do ove mere hvaljenog, očekuje MNOGO više. 

Ozbiljnost i detaljnost u rediteljskom pristupu čine da ovaj film bude i ozbiljno shvaćen, a nelienarno strukturirana priča mu, doslovno, daje svrhu postojanja, jer kad bi se ova priča ispričala linearno (još da joj se oduzme i koja tačka gledišta… ustvari, neću preterivati), bila bi skoro banalna i ne znam da li bi zavređivala dugi format uopšte ili bila efektan kratki film. “Pulp fiction”, da se ispriča linearno, možda bi izgubio malo na tenziji i elementu iznenađenja, ali bi ostao narativno i karakterno bogato iskustvo, nema sumnje. Stavljam taj film u celu ovu priču jer je mnogo veći i evidentniji utisak na strukturu od filma “Magnolia” (za koji je ovaj film vezan, takođe, različitim perspektivama povezanih ljudi, ali i ozbiljinm dramskim tretmanom tih ljudi), naročito zbog jakog pulp osećaja i količine preokreta. 

A ako je bilo ko od vas, ko je gledao ovaj film (pitanje je više – ko nije gledao… s obzirom na reči hvale i reklamu od usta do usta, što više govori o suši kvalitetnog horor iskustva u bioskopima nego o samom filmu), možda ste mogli da primetite izvesnu nekonzistentnost u metodologiji “kontrole uma” žrtava (da ne kažem, ljudskih “oružja”, kako naslov sugeriše, sa sve ničim izazvanom animacijom mašinke (pojavljuje se iznad jedne od kuća žrtava, u fantaziji jednog od likova), sa satnicom nestanka dece koja svetli na njoj, čisto da pojam “oružja” ne iščili u glavama gledalaca do Tarantinovskog kraja, kad naslov ZAISTA proradi, doduše, kao crnohumorna katarza, koja nije baš najsmislenije sporovedena, iako je formalno efektna), što nas dovodi do 1000 (nužnih) PITANJA, A PREMALO (još nužnijih) ODGOVORA segmenta (SPOJLER SEGMENT, PAZITE SE): Zašto starija gospođa i zašto BAŠ ova gospođa kao antagonista u filmu? Šta je njena dublja motivacija?  Šta je veći cilj? Otkud natprirodno delanje u realizmu (da je antagonista đavolje dete ili obezljuđeni tip sa maskom i nožem, ne bih imao problema)? Zašto baš deca? Zašto OVA deca? Zašto OVAJ grad? Čemu onakvo trčanje zaposednutih (sem što izgleda začudno)? Zašto sve počne baš u 2 i 17 noću? Zašto cgi mitraljez iznad kuće sa satom? Kako to da starija zla gospođa pomisli da će deca da je izleče, a nema nikakav pokazatelj za to? Zašto glavni klinac nije POTPUNO ODLEPIO, tokom filma, s obzirom na okolnosti i na to koliko je to nežna jedna dušica? Zašto je hrana jedna ista supa (sem sponzorstva, al to je manje bitno pitanje)? Zašto se samo neki likovi vrate u normalu na kraju, a neki ne? Zašto nema pravila o napadima itd. itd. KRAJ SPOJLERA. I sva ova pitanja su potpuno na mestu s obzirom da je sam reditelj-scenarista filma rekao kako je počeo od ideje da deca misteriozno pobegnu, jedne noći, iz svojih domova, a onda je smišljao priču tokom pisanja. 

Al’ ko sam ja da sudim i postavljam pitanja – ovaj film je odvalio blagajne, ljudi su se zabavili (pa čak i ja) i vrlo uskoro ćemo gledati film o ženskom antagonisti ovog filma.

Verovatno o tome kako je ušla u vudu i to. Samo da ne otkriju previše o njoj, da joj ne ubiju ono malo mističnosti. Svakako, najzabavnije i najbolje horor – carevo novo odelo- koje sam gledao dugi niz godina unazad.

MATERIALISTS

Iskren da budem, ja nisam mnogo dobio od filma “Past lives”, režiranog od rediteljke Celine Song (potpisnice i filma o kojem sada čitate), koji ju je probio na američku filmsku scenu. Smatram da je taj film onoliko emotivan po gledaoca koliko je on spreman da razvuče svoju maštu i emotivno sagledavanje odnosa dvoje nesuđenih partnera, u vreme pre filma i  između scena i kadrova, tj. koliko ga film kao iskustvo stimuliše na to. Što se mene tiče, taj film nije ni prići jednom “In the mood for love” što se tiče suptilne emotivne sugestije (a o filmskoj formi i estetici neću ni da pričam), a nema ni taj cherry-on-top mali intimni trenutak izmedju protagonist, koji ceo film kontrolišu svoje emocije, kao što ima kraj “Lost in translation” npr., da bi se osetio da gledam emotivno zaokruženu priču koja iole treba da dopre do mene.

Zato s tim filmom imam osećaj “gde sam bio – nigde, šta sam gledao – ništa”. Prošao je pored mene. 

Ni “Materialists” mi nije mnogo više “tone deaf” iskustvo od Celineinog prvenca, al je, svakako, napredak. Ovo je ambiciozniji film. Prvo: imamo jedno drugačije čitanje esencije svake melodrame, a to je postavka “dvoje se vole, a treći im smeta”. SPOJLER: Ovde imamo “dvoje su se razišli, jer su karijerno, životno i materijalno u raskoraku, ne prestavši da se vole, a treći je tu, više da im pomogne da shvate da je na kraju, ipak -samo ljubav dovoljna da se sve prevaziđe-”. U prevodu: “dvoje se vole, a treći im pomogne da to shvate”. 

Previše se film pozicionirao u realizmu da bi me, naglim isključenjem onog trećeg (Pedro Pascal) iz priče, tek tako ubedio da su drugo dvoje, odnosno, prvo dvoje (Dakota Johnson i Chris Evans), ako se tako uopšte može i reći, shvatili, posle svih nedaća, ovog surovog i materijalnog sveta, koje su im pravile trzavice i prekinule vezu, da je ljubav dovoljna da nastave dalje – KRAJ SPOJLERA. 

Dakotu i Chrisa mnogo više upoznamo nego Pedra, koji je tu da bude uglađeni, ali saosećajni bogataš, i više predstavlja dramaturšku lopovsku nego lika sa svojim mestom u celoj priči. Setite se Billa Murraya, u gorepomenutom “Lost in translation”, kako u skupom odelu, sa čašom viskija, zavodi kameru na snimanju reklame radom obrva. E, to vam je Pedro u ovom filmu. Idealan “poster-man” za svaku ženu, al’ svi znamo, duboko u sebi, da će naša protagonistkinja otići od njega jer je “presavršen” ili tako nešto američko. 

Drugo: što se tiče veće ambicije, tu je miks žanrova i dve priče – ove glavne i jedne sporedne, koja utiče na promenu glavne junakinje (mada nedovoljno uverljivo, ako mene pitate) i ta mešavina nije baš najkompaktnija. Sve vreme imamo utisak kao da gledamo dva filma – jednu melodramu i jedan “fatal attraction” triler (u pokušaju), a to je zato što se ne prepliću prirodno, ne nadovezuju se i ne izviru jedan iz drugog. Ovaj drugi zaplet je tu najviše zbog ličnog razvoja glavne junakinje, al’ osnovni zaplet, doslovno, staje, kad ovaj drugi stupi na scenu. Poštujem hvatanje u koštac sa tim izazovom i nije mi bio nezanimljiv, samo nije baš najveštije sproveden. A to sve, takođe, utiče i na trajanje filma, koje jedno dvadesetak minuta duže nego što je trebalo da bude.

Takođe, malo formalne osobenosti i stila filmu ne bi škodilo (i po koja ruka scenarija, da se to ispolira do kraja). Ovako je to jedan vizuelno beskarakteran film, što se dodatno produbljuje “talking heads” konceptom vođenja scena. Previše verbalnog, premalo filmskog. Sve u svemu – dostojanstveno, al zaboravljivo.

THE NAKED GUN

Teško mi je, i kao čoveku i kao stvaraocu, a bogami, i kao ljubitelju dotičnog podžanra, da pričam o parodijama. Naročito o tome gde su danas, a svi znamo gde su – nigde. Posle prvih par “Scary movie” filmova, koji su se, koliko-toliko, trudili da imaju jasan glavni narativni tok, sastavljen od invertovanih filmskih opštih mesta i iskarikiranih verzija kultnih scena novijih (i ponekog od starijih) filmova, “parodije” koje su usledile (“Date movie”, “Epic movie”, “Disaster movie”, “Vampires suck”…) su podređivale filmsku celinu, ređanjem jeftino posprdnih omaža na druge filmove (Kserks iz filma “300” više nije izvajan, androgin muškarac, sa gomilom pirsinga, nego debeli Boratov agent u filmu ”Epic movie” – “smešno je” jer je sad još i debeo, plus je to kontra u odnosu na pojavu u filmu “300”, ergo, sad je “duplo smešno”) i momenata pop kulturnih prepoznavanja kao zamene za filmsku šalu (u sred neke drevne bitke se pojavi Kim Kardashian, i sad je to “smešno” jer ona tu ne pripada, ni na kakav način, a “smešno” je i zato što ima još grotesknije dupe ovde, dok vrhunac dolazi u vidu neke krupne životinje koja će da je smrska, jer pošten čovek ne voli Kim Kardashian). Podžanr koji je, u svojim najboljim danima, ozbiljno balansirao površni (da ne kažem jeftini) humor i veliku kreativnost, i pokazao da je i prdež na filmu i dalje nešto smešno ako se ne plasira zdravo za gotovo, nego se publici “proda” kad se najmanje nada, i na način koji nije očekivan. Pogotovo kad je bombardovana sa nekoliko štoseva u minutu. 

Parodija je svoj put završila u samodovoljnim referencama, a jeftin humor je plasiran kao datost, te je parodija, maltene, svedena na nivo pornografije. Uvek je parodija bila “tongue in cheek” stvar, al’ kad joj se priđe nemaštovito i bukvalno, postaje negledljiva. Dodajte na to i političku korektnost koja je počela da se uvlači u sve pore američkog društva posle 11-9 tragedije, pa i u svet filma. A parodije je, iako su dotakle kvalitativno dno, publika i dalje gutala (što više svedoči o potrebi naroda za komedijama (koje se ne ustežu da budu provokativne, po cenu i da budu jeftine u tome), nego o tome da je publici opao standard kad je u pitanju humor… mada ima i toga, da se ne lažemo) i zarađivale su OGROMNE pare.

Ali kada kvalitet nečega opada, koliko god da donosi novca, samo je pitanje vremena kada će polako da ode u zapećak, što se i desilo. Ja nisam jedan od onih “edgelord” tipova koji vole “provokaciju radi provokacije” (provokacija mora biti sredstvo, a ne cilj) i za koga nešto nije vredno pomena ako se neka društvena grupacija nije smrtno uvredila, već smatram da je esencijalni deo šarma svake dobre parodije jedna jaka doza subverzije, možda i opasnosti, drskosti u pristupu humoru, ne poznavanje granica, pa samim tim i izvesna doza tenzije koja prozilazi iz tog iščekivanja koliko će humor daleko da ode – da ostane duhovito, a da ne bude neukusno. Da nadiđe ljudsku potrebu da se stavi popujuća paralela između filma i realnosti, naročito u ovo vreme kada je vrlo lako da se neko nađe uvređenim po pitanju nečijeg stava, pa smo sada svi u domenu –sive zone društvenih strahova – i briše se granica između toga šta je zaista uvredljivo, a šta ne.

Parodija ima pravo da “bocne” nečija uverenja, al’ ne i da unizi ili ugrozi bilo koga i bilo čije mesto u svetu i životu.

Esencijalno je da osetimo da dobra parodija voli svaki film (pojavu, grupu ljudi, fenomen, individuu), od čijih opštih mesta pravi vic, ili životno-društvenih klišea i ograničenja, u kojima nalazi rupe i slabosti, koje pretvara u komično, i da humor ide iz te ljubavi, a ne iz potrebe da se bilo šta i bilo ko unizi. Danas je “jive” scena iz filma “Airplane!” nezamisliva, a kamoli da se neko drzne da je stavi na papir. Ne zato što bi zaista ugrozila bilo koje biće (tamne puti), nego zato što je nezamislivo da se bela osoba, na bilo kakav način, bavi slengom crne rase. To više ide iz dubokog belačkog osećaja krivice prema drugim rasama, nego bilo kakve umetničke objektivnosti, te se momentalno stavlja znak jednakosti između osećaja ugroženosti i komičnog tretmana bilo koje rase na filmu, koja nije bela. Afroamerikanci su uvek glavna tema kad se priča o ovome, da ne bude da sam tek tako zapostavio druge rase. Iako se crna zajednica nije ni blizu toliko potresla zbog Roberta Downey Juniora u filmu “Tropic thunder” (poslednja velika parodija našeg vremena), koji glumi australijskog glumca, u ulozi crnog glumca, koliko su se belci uznemirili oko toga… mada, mnogo više su se uplašili oko toga kako će crnačka zajednica reagovati na sve to.

A reakcija od koje se strepelo se, jednostavno, nije ni desila. 

Možda je taj apsurd razlog zašto se parodije polako vraćaju. Možda je razlog i potreba ljudi da se nasmeju u ovom ludom svetu u kom živimo. Evo, već se najavljuje novi “Scary movie” nastavak, nazad u rukama braće Wayans, posle otimačine serijala od strane ozloglašene braće Weinstein. Ali, pre CPR tretmana tog serijala, podžanr polako ustaje iz groba sa, ni manje ni više, novim filmom u, davno okončanom, omiljenom serijalu naših očeva – “The naked gun”.

Ovaj mamutski uvod u priču o ovom filmu je bio neophodan da bi smo mogli što objektivnije da ga pozicioniramo u kontekstu žanrovskog komercijalnog filma današnjice. Ali i parodija, generalno. Prvo: bilo bi nepravedno, u ovom vremenu, ovakvom američkom studijskom sistemu, od comebacka parodije, pa još i sa “The naked gun” etiketom, očekivati bilo šta sem nepretencioznog (suicidalno bi bilo i pokušavati da se dođe do nivoa prvog dela), zategnutog (odvikli smo se od komedija koje traju ispod dva sata, u kojima je akcenat na fizičkom humoru, koliko i na verbalnom, pa ovih 85 minuta preslatkog, samosvesno-naivnog glupiranja dodje kao melem za dušu) i duhovitog filma, čija je jedina namera da se publika smeje i ništa više od toga.  

Kad shvatite da je prva fora ovde već u kastingu (sigurno su se idejni tvorac nastavka Seth MacFarlane i reditelj Akiva Schaffer (nema boljih ljudi za ovaj film danas u Holivudu) naduvali, pred rad na ovom filmu, pa su pomislili da Liam Neeson i Leslie Nielsen skoro jednako zvuče kad se izgovore, i da je Liam Neeson, kao  stoička akciona zvezda, pod stare dane, zrela stvar za zezanje, ako bude hteo, naravno, A NE DAJE HTEO…), to vam lako trasira put ka tome šta da očekujete nadalje, a to je dobar početak za ovaj tip filma. To spuštanje na krajnje dečiji nivo sagledavanja stvari koji postepeno otključava nesputanu, dečiju maštu, neophodna je za ovakav tip filma. Liam je apsolutno dorastao zadatku, koji mu je ostavio filmski otac, Leslie Nielsen, i vidi se da je dovoljno samouveren i iskusan da pod stare dane može da otvori film u haljinici i gaćicama na tufne. I samo  da ne zaboravim da spomenem koliko je bilo lepo videti Pamelu da se ovako zajebava u svakom kadru. Vidi se da je ceo život čekala da rasturi sliku o sebi u javnosti. Scena u noćnom klubu je jedna od najboljih u celom serijalu, drznuću se da kažem. 

Ko očekuje jednako cutting-edge i bezobrazan stav prvog dela (ovde toga ima na kašičicu i prema bezbednim ciljevima, prema kojima su svi saglasni da bi trebalo da budu predmet šale – npr. OJ Simpson) i svoja očekivanja kalibriše prema tome koliko novi nastavak ocrtava original, neće se dobro provesti, a onaj ko očekuje dinamičan, šarmantan, duhovit (jedna (a većina ih je uspela, za moj groš) fora na pola minuta je ludačka kvota za comeback parodije i, generalno, stanje u kojem je komedija danas i meni je to dovoljan pokazatelj da se komedija polako leči, makar i na duže staze) dobiće i više nego što se nadao.

E, sad, to što su stvaraoci mogli, bez osvrtanja iza sebe, da neke scene odvedu u malo bezobraznije nivoe, bez mnogo bojazni, (cela sekvenca na zimovanju sa Sneškom je već bila dovoljno duhovita, a da je još otišla u horor patologiju, ne isključujći osnovni (pod)žanr, mogla je da bude urnebesna), i da niko od čelnika studija ne bi imao problem, jer ”The naked gun” etiketa, svakako, privlači ljude. To jeste propust, i ne kažem da je ovo savršen film, nije čak ni među najboljim parodijama, al’ za povratak parodija, mnogo dobro smo se udali. Može led da se otapa polako odavde, te se nadam još hrabrijim postupcima u budućnosti.

STANS

EminEmova kultna pesma “Stan“ (ovo je, inače, dokumentarac u kojem posmatramo EminEmov životni put, najviše kroz vizuru njegovih die-hard obožavatelja), toliko je ušla u narod da je ime Stan postalo termin u Oxfordskom rečniku koji označava “opsesivne fanove nekoga ili nečega”.

Ono što je mnogo jezivo (bar meni) jeste što je ovaj film sabrao nekoliko BAŠ JAKIH EminEmovih (okej, obećavam, neću više drugo ‘E’ da pišem veliko, navika iz mladosti) “Stanova”. Jakih, u smislu da me ne bi čudilo da im je pola kuće opremljeno u Eminem memorabilijama. Ljudi koji se jedva suzdržavaju da ne krenu u monolog koliko im se sve u životu vrti oko Eminema. Vidiš im u očima da su spremni da odbace sve što imaju i svakog koga vole, da im Em samo pošalje poruku –BUDI MOJ ROB-. Hvala Bogu, pa se to nikad neće desiti, ali ovi ljudi nisu nimalo stabilne ličnosti. Neki od njih imaju i istoriju pokšuaja samoubistva iza sebe. Još su odabrani da pokažu koliko je Eminem voljen, kakav je uticaj ostavio i koliko im je “pomogao”  u prelomnim životnim momentima, ali, kako vreme prolazi, sve mi se više čini da bivaju eksploatisani u ovom filmu (a pošto, kao pravi “Stanovi”, vape za medijskom pažnjom, ne gledaju to na način kao da ih neko koristi. Svi involvirani verovatno misle da su priče o inspirisanosti Eminemom, kroz iskustva fanova, nešto oplemenjujuće, al’ više govore o labilnim psihama tih ljudi, nego o njemu) i što ih više gledam, više sam uznemiren i imam veću želju da se film zdravije pozabavi “lekovitošću muzike”, da vidim kako je neko od njih zaista ozdravio u glavi, a ne da je samo odložio dizanje ruke na sebe i nastavio da život podređuje patološkom obožavanju jednog čoveka, jer da Eminem, ne daj Bože sutra premine, mnogi od njih bi izgubili svrhu postojanja, a neki, bojim se, i živote, iako ga nisu nikada ni upoznali uživo. Nadam se da su makar toliko bili nagrađeni na kraju ovog snimanja. 

Ili su autori mogli da se pozabave trećom i poslednjom temom – a to je priča o samom Eminemu. Što kroz izjave, što kroz arhivu (samo od arhive može serija da se napravi koliko je živopisna).

Život ovog čoveka je dovoljan za mini seriju. 

Jedan film o samo toj temi bi bio mali, kao što je ovaj film mali za tri teme (priča o “Stanovima” duboko problematična, priča o lekovitosti muzike ne ide dalje od opštih mesta, a priča o samom Eminemu daje premalo), od kojih je prvopomenuta, koja je potpuno izmakla kontroli, najnepotrebnija i najproblematičnija.

Posle Hallmark drame, poznatije pod nazivom „The Whale“, kojim je vratio Brendana Frasiera u …. nešto što i dalje ne mogu da nazovem karijerom, al’ videćemo, Darren Aronofsky se vratio energičnijem žanru, gde njegova stilska ubojitost, sa kojom je počeo karijeru, može da dođe do izražaja, i nepretencioznijim pulpy narativnim zahvatima.

Ari Aster se, ove godine, malo uspešnije izvukao u ulozi trećeg brata Coena (Paul Thomas Anderson još bolje) nego Darren, u ulozi Guya Ritchiea (mada ima malo i otkačene energije Coenovih, al’ na popustu), sa svojim novim filmom. Kada gledamo neke od najboljih crnohumornih krimi zavrzlama Ritchijevih, imamo osećaj kao da je sve to najlakše moguće postaviti i sprovesti. To je osećaj koji imamo kada gledamo delo čoveka koji suvereno vlada svojom poetikom. A kada vidimo najčešći broj kopija, one se dave u pokušajima da nas iznenade sa što više obrta, da imaju što više živopisnih, pomerenih likova, kul muziku, a dobijamo, u većini slučajeva, jednu buku i tonalni haos bez specifične autorske ruke da to usmeri, dozira i drži pod kontrolom.

Ja sam ubeđen da ovo sve izgleda mnogo bolje na papiru, kad se čita. Ekonomičan u zapletu, zanimljivi sporedni likovi, jednom kad krene problem, nema stajanja, kad se jedna situacija istroši, ide obrt, pa druga situacija, pa neka zavrzlama, pa komični predah, pa novi obrt…  Kao da su autori znali koliko se priča, od početka do kraja, davi u klišeima, pa bi da je razmrdaju obrtima i zabunama, a onda neubedljivo čupaju likove iz problema, iz kojih ne bi mogli ni u ludilu da se izvuku, samo zato da bi film mogao da teče dalje. I takav tok stvari se zateže, maltene, do samoparodije. 

Darren, umesto da koristi ovaj prost zaplet da bi se prisetio kako je pristupao filmu u svojim počecima i da se malo resetuje kao autor (mogao je da prekroji ovaj scenario prema svom autorskom rukopisu, umesto što je pokušavao da se prilagodi tudjem fazonu), posle dugog niza godina lutanja, i puca – iz svih oružja- svoje tehničke potkovanosti, u nečemu zaista trivijalnom, nedostojnom njegovog talenta, a daleko je i od poetike koja ga je proslavila, i u kojoj je najbolje plivao. Čini mi se kao da su ga neuspesi koje je nanizao malo kastrirali, posle ogromnog uzleta u prvoj fazi karijere, da sad ne veruje sebi ni kao šljakeru, a kamoli kao autoru. Veština je tu, al mislim da su samopouzdanje i objektivnost na minimumu. Ima tu odličnih scena, kao npr. ona pucnjava u pabu, al u scenama pre i posle, niti Darrenu pomaže scenario, niti se on kao reditelj pronalazi. I baš zato što je Darren, koji je već dokazan autor sa posebnim stilom, uzeo da ekranizuje ovakav scenario, to samo pojačava osećaj prizemnosti kojim odiše ovaj film, jer je u pitanju, redak raskorak izmedju autora i materijala u novijem američkom filmu. Drago mi je da je Darren uživao u svim onim slow-mo kadrovima sudara kola.

Drago mi je što su poznati glumci u ovom filmu tretirani jednako potrošno kao i neke manje poznate, sporedne pojave. To je kvalitet (koji stvara dublju tenziju u gledaocu) koji se ne viđa često, samo film , za jedan low discount pulp sadržaj, shvata svoje emotivne tačke previše ozbiljno da bi se bilo šta kapitalizovalo kod publike, a likovi ne ostavljaju bogznakakav emotivni kapital

 

 

A kad smo kod pronalaženja u ovom materijalu, imamo i Austina Butlera, u glavnoj ulozi, koji tumači nekadašnju nadu bejzbola (bejzbol mu je TOLIKO bitan da se kačket omiljenog tima ne skida ni tokom seksa sa Zoe Kravitz, koja apsolutno razume u kakvom materijalu igra, kao i Regina King) koja, posle lične tragedije, gubi priliku da se ikad više bavi bejzbolom i postaje barmen koji se odaje alkoholizmu. A onda u njegov život dolaze još veći problemi, ko poručeni da ga prodrmaju iz učmalosti u koju je zapao. Takođe, može i da izgubi život, al’ to je sad manje bitno. Ono što je bitno je to što koliko god se Austin trudio ovde, on je više glumac za ozbiljne, dramske uloge, a ovo zahteva glumca koji ima mnogo veću dozu ludila, samoironije i dečije navinog i razigranog odnosa prema glumi, jedno –srce na reveru- glumačko, i tome mi je bliži jedan Shia LaBeouf nego Austin. Shia bi digao ovaj film svojim prisustvom i za sebe i za Darrena. I ako je Darren izašao na kraj sa Mickeyem Rourkom, Shia i on bi se odlično slagali.

Većina sporednih likova više zavređuje svoj film nego protagonista.

Čak i Austinova mačka ima više krupnih planova nego on. Ima dosta easter eggova, posađenih po filmu, za fanove Darrenovih najčuvenijih filmova, al’ je odabran zaboravljiv film za tu akciju, pa je i to nebitno. 

Na kraju krajeva – nedovoljno oštar i riskantan da bi bio opasan, nedovoljno karakteran da bi bio duhovit.

FREAKIER FRIDAY

Ovde već ne mogu da budem previše strog, iako bi možda trebalo, naročito jer iza ovog nastavka jednog simpatičnog rimejka, zvanog FREAKY FRIDAY, od pre 20-ak godina, isključivo stoji namera finansijske prirode. Opet, ovo je dovoljno dobronamerno u izvedbi i low aim po pitanju kreativnih ambicija, da ne mogu mnogo ni da se ljutim, dokle god Jamie Lee Curtis OVOLIKO dominira. I klinci i svi ostali su nebitni pored nje, džabe se trude, ovo je njen šou, od početka do kraja.

Podseća me na dane “A fisch called Wanda”, “True lies” i sličnih klasika gde je pokazivala svoje veliko komičarsko umeće i ovde iznova osvetljava činjenicu da mnogo nedostaje kao komičarka.

Krala mi je pažnju jer me je koncept 4 akterke, čije su duše zamenile tela, umesto dve, kao u prethodniku, malo bacao u konfuziju. Gubila mi se pažnja koju film nije zaslužio, jer na ovo treba da se naiđe za Božić na TV – u (simpatični filmski white noise), kad si preklan od ručka i nemaš šta pametnije da gledaš, pa da ti američki božićni duh (koji nas je sve zaveo još od “Home alone”) miluje dušu, a da ne traži minimum pažnje od tebe.

A za Lindsay Lohan mi je drago što je i dalje među nama, da ima duha i da izgleda zdravo i trezveno (uz koju plastičnu operaciju – zli jezici bi rekli da deluje k’o middle-aged pornićarka, al’ to nije tačno) i jako je šarmantna u ovom filmu. Opraštam joj čak i što pada na dupe na NPC zgodne frajere koji ne mogu da joj pariraju.

Emotivan kraj sa bitnim životnim lekcijama je, takođe, tu. Monolozi za mlade, da nauče neke bitne životne lekcije, začuđujuće su inspirativni i pokazuju da ima srca iza ove slatke, bezopasne konfekcije, koju niko nije tražio, al’ niko se neće ni buniti.

TOGETHER

Ovo delo postavlja zanimljivo pitanje – da li vam je, kao publici, strašnije da vidite ljude koji se fizički stapaju međusobno, u body horror ključu, i pate u fizičkoj agoniji, kao u finalu kultnog horora “Society”, ili vas više plaši emotivno vezivanje sa drugom osobom, od čega pate mnogi milenijalsi.

Ovo je film, u čijem su uživanju osakaćeni mnogi (pošto je mnogo toga otkriveno iz filma) koji su pratili kontraverzu oko toga da li je ovaj film plagijat drugog filma (“Better half”) ili nije. Reditelj filma “Together” tvrdi da nije i da je bio inspirisan isključivo ličnim emotivnim iskustvom, koje je obradio kroz miks bračne drame i telesnog horora, a produkcija drugog filma tvrdi da laže. Šta god da bude ishod na kraju, drznuću se da kažem da nisam gledao “Better half”, ali mogu, takođe, da tvrdim da je nemoguće, u vreme sve veće i veće hiperprodukcije filmova širom sveta, da se neke ideje, iz dva različita mozga, ne poklope, makar autori ne pogledali filmove onog drugog. Ali ako se dokaže da su čak i neki dijalozi iz oba filma isti, ta vrsta koincidencije prevazilazi moja verovanja.

Nego, da se vratimo na film Jure Stublića “Mi smo uvek ZAJEDNO”, odnosno, Michaela Shanksa “Together”. Ono što ovaj film radi jako dobro, i što je njegova najjača strana, jeste kako nam, kroz paravan u vidu realistične drame o krizi u braku i kroz ono neosvešćeno i neizrečeno između supružnika (apsolutno fenomenalne Alison Brie i kvalitativno mešovitog Davea Francoa, kome bi možda pomoglo da su oboje glumili same sebe, jer to bi ga dodatno oslobodilo i dobili bi smo još koji, presudni, sloj intimnosti i emotivne dubine između njih), usađuje sporo tinjajuću tenziju oko toga kako će se razrešiti (ili ponovo uspostaviti) odnos između supružnika, da bi sa uvođenjem natprirodnog elementa u njihov odnos, problemi postali samo transparentniji, a stižu i novi, mnogo grđi problemi, koji ih teraju da se što direktnije okrenu jedno drugom. 

Gledali smo puno filmova u životu, a i parova kao što je ovaj koji vodi film (i u životu i na filmu), koji su zajedno iz navike i ne preispituju mnogo svoj odnos, sve dok ih ne izazove neka okolnost, naročito spolja, a horor aspekt ove priče čini odličnu metaforu za to. Scene telesnog horora, pored nekih izuzetno sprovedenih dramskih interakcija između supružnika, čine ovaj film isksutvom vrednim gledanja, iako ne mogu da se otmem utisku da mi je falilo malo intenzivnijeg, napetijeg trvenja između njih, koja bi kulminirala u više telesnih gadosti (i kreativnijih body horror rešenja). 

Preterivanje u načinima na koje se likovi opiru višim silama koje bi da ih stope fizički, pojačale bi i crni humor, koji zaista klikne tek u poslednjoj trećini.

Do tad, nema dovoljno humora da razlabavi emotivno zahlađenje, kako filma, tako i likova, a aspekt horora je previše oslonjen na jump scareove, a premalo na telesnost. To bi bilo bolje rešenje nego da se film sve vreme oslanja na to da mu je –ko-zavisnost i navika je horor modernih parova- glavna teza koju ti zakucava u čelo tokom trajanja na najrazličitije načine (a možda najbizarniji jeste kroz metaforični Daveov govor o navici prema smradu mrtvog pacova u detinjstvu, koji razvije u dementni vrhunac odnosa svojih roditelja, (WTF)), a onda, na sreću, energija poslednje trećine filmski preuzima kormilo. 

Naravno da film nije mogao da izbegne trunku razvučenosti, sa tako jednostavnom premisom, koju je autor pokušavao da popuni motivima i sporednim likovima koje nije uvezao u dramaturgiju do kraja, već više služe kao pomagalo da se priča nastavi dalje (SPOJLER – zašto treći lik u priči, neću da otkrivam koji, je želeo da se dvoje glavnih likova uopšte stope fizički, sem zato što to traži narativ i čemu ideja kulta u filmu (sem da se stvori osećaj u publici da se nešto mnogo dublje valja među ljudima u celoj priči), kad se nije dublje razradila, već samo, eto tako, vidi u filmskom prostoru, a da ne pominjem da bi MORALO biti bolnije za ženu, nego za muškarca, ONAKVO otcepljenje polnih orga… ma, nebitno).

Što se tiče momenta prekretnice, momenta kada element natprirodnog uđe u živote naših protagonista, preko vodice u pećini, kojom su se napojili, prespavali (čini mi se, ne pišem ovo baš odmah posle gledanja), pa se najlaganije popeli van, mogu samo da kažem jedno: da su bili MALO pametniji, mogli su da upale lampu na Alisinom mobu i istim putem, to veče kad su upali u pećinu, da izađu napolje, i na miru da se raziđu, ali ne – ovaj film ZAHTEVA da oni ostanu zajedno…. po cenu svega, pa i ono malo zdravog razuma – KRAJ SPOJLERA. Ako ne oboje, onda je makar Alison, zaslužila bolji scenario. Ustvari, nisam pravedan, oboje su zaslužili bolji scenario, jer bi smo imali veću emotivnu identifikaciju sa njima. Ovako, tanak zaplet razvučen na ovakvo trajanje je još očigledniji.

Sad kad pomislim na ovaj film, voleo bih da ga je radio neko daleko perverzniji i maštovitiji. To bi mu, svakako, obuzdalo verbalnu ekspoziciju nego bi ga nateralo da filmičnije rasplete priču, pored toga što bi film odisao većom opasnošću.

LUC BESSON’S DRACULA

Ovo je, od samog starta, film sitog čoveka. Sitog, u smislu, da nije više gladan. Kao filmadžija. Čoveka koji je zgrnuo brda i brda novca, naročito kao producent nekih voljenih i gledanih akcijaša, u poslednjih 20-ak godina i sada više snima iz navike, nego iz gladi (želje za dokazivanjem, istraživanjem, osvajanjem nekih novih granica umetnosti, svog autorskog rukopisa itd.), al’ i dalje ne zaboravlja da se zabavlja.

U kvalitetu tog zabavljanja, a i što pozivitivnoj recepciji kod publike, sputavaju ga nedostatak objektivnosti (prema trajanju, priči, tonu, žanru, pa čak i efektima – u nekim momentima je baš trashy ošljarenje). Ono što i dalje postoji, zakopano ispod sveg ekscesa i osećaja veličine (i aktuelnosti, koju, kao autor, davno već nema), koji ide sa velikim privilegijama – jeste dečija razigranost, 90’s goofball stav, specifična radost života i igre, koja ga je činila prepoznatljivim u njegovim najboljim radovima. 

Sve se to vidi i ovde, samo u naznakama, pa nije ni čudo što je nekoliko ljudi izašlo iz sale tokom trajanja filma, a pre toga su ušli sa „jao, evo ga novi film reditelja ‘Leona’ i ‘Fifth elementa'“entuzijazmom. Ko nije pratio kvalitativni rolekoster (i pad, a bogami, i gubitak svake relevantnosti) Luca Bessona posle filma „The messenger“, biće besan, s razlogom. A opet, odlazak u bioskop danas je skupa stvar. Trebalo bi da se gledalac malo obavesti o tome gde je njegov omiljeni autor godinama unazad, a pogotovo sada – glavom, telom, duhom i u odnosu na ostatak sveta. 

Mi, ostali, pratimo Bessona više iz neke bolesno-fanovske znatiželje jer čovek, jednostavno, ne odustaje, a nema ni ko da mu kaže, al’ njegovo neodustajanje je zanimljivije pratiti nego kod mnogih drugih reditelja koje je vreme pregazilo, a nekad su diktirali tokove za ubuduće. Više kao fenomen celokupnog umetničkog delovanja (ipak je to čovek koji je radio “Leona”, pa je došao do pozicije producenta franšiza “Taxi”, “Transporter”, “Taken” (vidi, vidi, sve na T, a nije “ČarlsTon za Ognjenku”, gde je, takođe, bio jedan od producenata)), da bi radio “Arthur and Minimoys” filmove (?!?), i sad, evo, pred nama je njegovo čitanje Drakule kroz prizmu njegovih ljubavnih jada. Ljudi, poput mene, ne očekuju od njega dobar film (no uvek ima zanimljivih stvari da se probere u svakom njegovom delu), al’ uvek očekujemo da nas iznenadi time gde je odlučio da mu bude fokus za sledeće delo, a postavlja se i pitanje – sa čime će da stane, šta će biti poslednje delo? 

U prevodu, Bessonovo delo, poslednjih 20-ak godina, isključivo je za kompletiste njegovog opusa, poput mene. Ipak, bio je jedan od ljudi koji su me formirali, ne mogu da ga pustim jer je imao par loših dana… ovaj, godina… mislim, decenija. Al’ da ne grešim dušu, ima tu i zaista kvalitetnih naslova, poput “ANGEL-A” (samo što nikog nije bilo briga, jer je luk autorske relevantnosti već presušio, a i Luc (hehe) se više posvetio produkciji), a čak je i “Lucy” bio kompaktan jedan akcijaš.

Kvalitet za komično kod Luca je proradio u “Draculi” na par momenata (pred kraj nenamerno) kada se fokusirao na Drakulinu patnju za bivšom dragom, konkretno, kroz načine kako pokušava da oduzme sebi život, ili kroz načine Vana Helsinga da, kroz napaljene Drakuline pomoćnice, dobije potrebne informacije. Sve to kroz prizmu kempa, koji se, do poslednje trećine, otrgne u budalaštinu, koja je još evidentnija kroz težnju da na kraju sve bude shvaćeno ozbiljnije nego što je ranije uspostavljeno. 

Da ne računam CGI gargojle, Drakuline pomoćnike, junake crtanog filma jednako kao što su i vojnici Gary-ja Oldmana u “Fifth element”, koje nikako u razrešenju ne mogu ozbiljno da shvatim, jer je film tu u jakom tonalnom raskoraku, dok je “Element” bio kontrolisan stripovski camp. Morao je od njih napraviti ozbiljne monstrume na kraju, ako je već želeo da stavi ozbiljnu tačku na sve, al’ čini mi se da ni on nije najozbiljnije promislio o tome  kako da balansira tonove, pa od polovine kreće sve učestaliji osećaj razvučenosti, kako se film vuče do kraja, a onda imamo obligatornu scenu finalnog sukoba, koja je tako i tretirana – kao obaveza reditelju, koji, do tog trenutka, ni ne zna više ni o čemu mu je film, ni u kakvom stilu obitava (do polovine tera camp bajku, a kad uvede Minu Harker (ovde je Mina Murray) u jednačinu, ne može da se otarasi campa, a hoće i da prizemlji stvar, da je emotivno vrati u realne okvire (kad je već postavka nadrealna), približi i običnom gledaocu, a jedno ne može da isključi drugo, u tom trenutku, i to je ranije u svojoj karijeri, mnogo bolje umeo da sprovede).

Romantični ugao Luca Besona radi za Caleba, kao Drakulu, da može nam pokaže i neku drugu glumačku boju, nežniju, elegantniju, sem one psihopatske

Mada, ima ovde i toga, itekako, ipak je on Drakula, ali nedovoljno promišljen scenario, ne radi do kraja ni za njega, ni za Zoe Bleu, dragu mu, a oboje se trude iz petnih žila, do te mere, da Caleb balavi u svakoj drugoj sceni, mada je to više do čudnih indikacija samog reditelja, pretpostavljam. Na kraju nam ostaje polu – zanimljivi pokušaj da se priđe Drakuli kao bolesnom, neizlečivom romantiku, koga, u njegovoj deluziji, čuvaju njegovi Minimoji, ovaj, gargojli, koji kao da su, iz dečijeg filma, upali ovde.  A Christoph Waltz došao da odradi tezgu, bez da se mnogo pita oko bilo čega, a siguran sam da mu je, makar malo, zasmetala providnost paralelne montaže između njega, u jednoj sobi, potpuno nesvesnog Mine Murray u klinču sa Drakulom, u drugoj sobi, u istoj kući, u isto vreme. Možda je rekao Lucu da je logičnije da najpametniji lik u filmu, Van Helsing, primeti, ili bar čuje, da se nešto čudno dešava, i odreaguje malo ranije, al ga je Luc, verovatno, na setu gađao flašom suvog francuskog crnog vina, i rekao mu da ćuti i glumi.

Coppolin “Dracula” ostaje vrhunski primer ovakvog tretmana Drakule.

p.s. Hvala Lucu za sve što je učinio za srpski narod.

NOBODY 2

Glavni glumac ovog filma, Bobo Dankirk, ovaj, Bob Odenkirk (“Better call Saul”, “Breaking Bad”), me je ovde mnogo više ubedio da je komični John Wick. Mnogo mu bolje stoji uloga nego u prvom delu. Tu je i njemu bilo malo neprijatno, iako je reditelj prvenca Ilya Naishuller (“Hardcore Henry”) veći vizionar od reditelja nastavka – vrsnog šljakera Timoa Tjahjantoa (“The night comes for us”) (poteklog iz sveta indonežanskih makljaža, al uskoro neće biti ni razlike jer i jedan i drugi u Holivudu rade kompotentne, al potrošne akcijaše. Ilya je izbacio jedan sa John Cenom, a Timo sa Stathatom). Samo je tužno što ni Iliya, ni Timo nisu uspeli da probiju –autorskog- sebe u ovim filmovima. Što se kaže – holivudska tezga.

Možda je ključ u tome što je u prvencu akcija bila preterana, al je do finala, film poprilično bio ozbiljno intoniran, u jednom narativnom opštem mestu, ne preterano invetivan (zadovoljio se time što komičar igra akcionog lika) pa nije, do samog finala (i odlične scene tuče u autobusu) pružao mnogo toga za pamćenje i što zaslužuje aktivno praćenje, dok je drugi deo već malo labaviji (manje ozbiljno sebe shvata, al’ je to i dalje opšte mesto iz scene u scenu), komičniji (iako je humor, uglavnom, na prvu loptu – npr. imamo korišćenje pesme iz kontre u krvavoj tuči na kraju – a taj i mnogi drugi postupci kojima se pospešuje komični aspekt filma su užasno izlizani) i dinamičniji (paralelna zbivanja izmedju dve strane zaraćene, narativno ispunjeniji nego prvi, brže film prelazi na ono po šta je publika došla, a to su krv, makljanje i one lineri). Scenario je tanak, scene između akcionih set piecevoa popunjavaju prostor pod izgovorom filma, nema realnih poteškoća za glavnjaka, prelako se klizi iz jedne situacije u drugu, kao kad igraš igru –sa šifrom-.

Umereno sam uživao gledajući kako Saul Goodman zlikovcima soli pam… ustvari, lomi udove, daleko inventivnije nego u prvom delu („Shoot em up“ sa Clive Ovenom je i dalje zlatni standard u miksu logike crtanog filma u igranom, neočekivanih momenata komedije i inventivne, preterane akcije), što i nije neko dostignuće, al treba pomenuti. Kad sam već pomenuo zlikovce, glavni zlikovac ovog filma je, ni manje ni više – Sharon Stone. Odlično je što su baš nju uzeli, sad kad je u godinama kad nikome ne mora da se dokazuje i kad je van svih holivudskih sranja koja su je sputavala, samo što joj je trebala čvršća rediteljska ruka jer ovakva sloboda ume da se otme kontroli, u par navrata, u neko preglumljivanje koje bode oči čak i u ovakvoj vrsti filma. Ovaj film ne otkriva nikakvu toplu vodu u svom domenu, dovoljno je kratak da ne iritira u sopstvenoj predvidivosti, pa ko voli (naročito prvi deo) nek izvoli. 

BONUS: A sada nešto o još par naslova, od kojih su neki bili u bioskopskoj ponudi, a neki ne, ali su izašli na leto:

THE TOXIC AVENGER

Mislio sam da je film kod nas skinut, posle nepunih nedelju dana, sa bioskopskog repertoara, jer ljudi nisu, u masama, vični 80’s trash throwbackovima (kao što je i GRINDHOUSE pukao svojevremeno jer je, za velike pare, ciljao jako svedenu publiku, u tom trenutku), al’ sam se brzo razuverio. Ovo je toliko isforsirano, napadno u samoreferencijalnosti, konstantnom namigivanju publici i tom stavu –hej, čak i ti, slučajni namerniče, nemoj biti zavaran, mi znamo da je ovo đubre, i nerealno, i preterano (za sve vične realizmu, da se zna da smo na istoj strani), i loš ukus i šta sve ne, al’ ajmo da se smejemo svemu tome svi zajedno, jer pošto sve to znamo, mi smo sad pametniji film od prethodnika-.

Taj prethodnik (a i njegovi, još luđi, nastavci) se nije uopšte trudio da se bilo kome dopadne. To je bio jeftin, gadan, nekorektan, crnohumoran i krajnje bezobrazan mali film čiji šarm dolazi isključivo iz ludila, pankerskog stava i mašte (neograničene budžetom i studijskom kontrolom) Lloyda Kaufmana, idejnog tvorca, reditelja i osnivača TROMA produkcije, koja je bila mnogo više od toga – postala je stilska odrednica unutar b movie i trash kategorije.

Ako je ovo način da imamo TROMA film, za ozbiljnije pare (verovatno u tom grmu leži zec), u ovom vremenu – možda je bolje da se TROMA filmovi rade ponovo za 5 dinara, pa kako se ko snađe za plasman.

EDDINGTON

Toliko tema ovde ima, toliko otvorenih tabova, da je lako da se izgubi fokus. Volim koliko je Ari ambiciozan ovde, iako je ta ambicija možda primerenija mini seriji. A u formi mini serije, tek ne znam da li bi mi prijao krajnje nihilističan završetak, koji je bolniji nego ikada kod Astera, jer se sada bavi nečim što smo svi proživeli, a to je vreme prvog talasa Kovida i koliko je to sve sludelo ovu napaćenu planetu – od teorija, zavera, dijagnoza, zarobljenosti u sopstvenom domu i izlivanju televizije I internet sadržaja u mozak po glavi stanovnika, koruptivneih radnje i manipulacija masa pod paravanom pandemije itd. 

Iako retko koja tema, linija narativa, mala priča u velikoj priči o jednom moždanom i duhovnom belom šumu, koji smo svi doživeli u to vreme, dodje do kraja (kao što se ni neki, potencijalno zanimljivi likovi, nikad do kraja ne razviju), film je, skoro konstantno, interesantan za praćenje, u svom nemalom trajanju. 

Takođe, vrlo mi je prijao drzak presek tona filma sa South Park epizode u kriminalističku dramu.

P. S. Pedro Pascal se lagano prošetao kroz film. Tako je i završio.

Neprijatno antiklimaktičan. A šta sam, koji đavo, od Astera i očekivao… Tu sam više dobio od Paul Thomasa Andersona novog, al’ o tome nekom drugom prilikom.

THE SURFER

Posle nabeđenog, a bolno površnog “Vivarium”, nije bilo ničega za nadanje ovde, sem Juliana McMahona, u svojoj poslednjoj ulozi (nažalost, naročito zbog toga što ostaje žal za nekom ulogom dostojnijom njegovog talenta i harizme da zatvori karijeru) i Nicholasa Cagea, koji se trude sa scenarijem, koji vrlo brzo pogubi konce i ostavi glavnog lika u nekim dubiozama i patnjama koje su više potrebne filmu, nego što bi prirodno sledovale. 

Onda dobijate lika za koga ste sve manje i manje vezani, jer ga film sve više i više odvaja od zdravog razuma, samo zato što uporno želi da surfuje na plaži gde mu grupa lokalnih dilbera ne dozvoljava, imaju neku svoju politku, a on zapeo ko nezdrav, umesto da… ode? Ili se bar odmah pošiba s njima, dobije batine, vidi da ne ide, prihvati poraz, i ode. 

‘ajde da su mu sve lađe u životu ranije potonule, pa da mu je ostalo samo to – da se simbolički dokaže sebi da iole vredi poslednji put tako što će da ih nadigra i ode u svoj -poslednji surf- (a nije ni uspostavljeno ranije u filmu (dok je, kao, normalan) da je do te mere spreman da ide) nego ga dramaturgija filma, da bi se film uopšte desio, tera na taj inat, po cenu da izgubi sve, i onda on samo deluje… sve jadnije i tupavije kako film odmiče, pa čak i ti, nazovimo ih, negativci, počinju da deluju normalnije u odnosu na njega – oni su svoje granice davno postavili, on može da nađe i drugu plažu i samo što ne počnu da ga mole da ode i spase ono malo zdravog razuma i dostojanstva koje je, potpuno van logike, izgubio. 

Lepo uslikana prekonstruisana beda. Kao i “Vivarium”.

RIP Julian, nedostajaćeš, šmekeru.

DANGEROUS ANIMALS 

Dođeš zbog pulp ugođaja sa ajkulama, ostaneš zbog pulp ugođaja sa over-the-top minjonom od uloge negativca u rukama ni manje ni više nego Jai Courtneya, i protagonista za koje ti je, začuđujuće, stalo (navikao sam da budu daleko slabije napisani i kastovani, da više obavljaju obaveznu funkciju dosadnije –dobre- strane (lepi, mladi, prazni), u sukobu sa zlom), u tumačenju Hassie Harrison i Josha Heustona, pa se tu još i potkrade element ljubavne priče koja je, čak, i dirljiva.

Kompaktan, prljav, zabavan film, mnogo bolji nego što uopšte zaslužuje ova vrsta filma.

Možda najpozitivnije iznenađenje ovog leta.

PRINCE – SIGN O’ THE TIMES

Nema ovde mnogo priče. Ko zaista voli muziku, voli i Princea. A ko njega voli, ovo je obavezna lektira da se prisetimo šta je muzika bila i koliko je on ogroman umetnik.

Fotografije: Profimedia, MCF Megacom film, YouTube