Povezano
U istoriji kinematografije postoje trenuci kada muzika nije bila samo pozadinski ukras, već sila koja je redefinisala način na koji publika doživljava sliku. Neke kompozicije su toliko organski sjedinjene sa scenama da su ih pretvorile u ikone, one koje se i danas citiraju, parodiraju i ponavljaju, često nezavisno od samog filma. I dok će većina pomisliti na Star Wars fanfare ili na temu iz Titanica, pravo bogatstvo leži u manje očiglednim primerima: onim koji su tiho, ali neumoljivo, pomerili granice pop kulture.
Muzika je često katalizator kulturnih promena. Kada Badalamenti uvede melanholiju na televiziju, kada Greenwood pretvori orkestar u instrument nelagodnosti ili kada Martinez podigne neon noir do kultnog statusa, jasno je da se ne radi samo o muzici, već o stvaranju simbola jedne muzičke epohe. Pop kultura je zapravo niz scena, a te scene pamtimo upravo po zvuku koji ih je obeležio.
Angelo Badalamenti – “Laura Palmer’s Theme” (Twin Peaks, 1990)
David Lynch je već važio za autora koji se ne uklapa u holivudske šablone, ali muzika Angela Badalamentija u Twin Peaksu donela je novu dimenziju televiziji i kasnije filmovima. U tom sporom klaviru, obojenom melankolijom i neuhvatljivom mistikom, generacije su prvi put shvatile da TV muzika može da ima težinu klasične filmske partiture. Kasnije ćemo taj uticaj čuti kod modernih izvođača poput Lana Del Rey, čija estetika duguje upravo toj atmosferi.
Cliff Martinez – “Drive” (2011)
Nicolas Winding Refn je Drive pretvorio u neonski noir zahvaljujući minimalističkoj elektronskoj muzici Cliffa Martineza. A Real Hero i ostali sint-pop motivi nisu samo ulepšali film – oni su otvorili vrata čitavoj generaciji mladih da ponovo otkriju estetiku osamdesetih, od muzike do mode. Danas je teško zamisliti sinthwave scenu bez ove partiture. U tom smislu, Drive je više od filma – on je postao soundtrack čitave subkulture.
Ryuichi Sakamoto – “Merry Christmas, Mr. Lawrence” (1983)
Sakamotova muzika u filmu Nagisa Oshime nije samo obeležila emotivne tenzije između likova, već je bila i most između zapadnog i istočnog muzičkog senzibiliteta. Tema iz filma nastavila je da živi izvan njega – obradili su je i David Sylvian i mnogi savremeni muzičari. Njena delikatna, a istovremeno monumentalna atmosfera otvorila je vrata globalizaciji filmske muzike.
Jonny Greenwood – “There Will Be Blood” (2007)
Kada gitarista Radiohead-a sklada muziku za film Paula Thomasa Andersona, rezultat ne može biti običan. Greenwoodov nemirni gudački aranžman ne samo da je redefinisao šta „filmska muzika“ može biti, već je promenio ton čitave epohe američkog filma. Odjednom, orkestarske partiture više nisu morale biti „lepe“ – mogle su da budu disonantne, uznemirujuće, gotovo neprijatne, i da time podignu film na viši nivo.
Mark Mothersbaugh – “Rushmore” (1998)
Wes Anderson je poznat po tome da muziku koristi kao narativni alat, ali Rushmore je prvi pravi primer kako soundtrack može definisati ceo stil režisera. Mothersbaugh je spojio barokne elemente sa indie pop senzibilitetom, stvarajući prepoznatljiv ton koji će kasnije pratiti čitavu Andersonovu filmografiju. U pop kulturi, to je značilo povratak interesovanju za ekscentrične i „pomaknute“ muzičke izbore – nešto što danas vidimo i u reklamama, serijama i TikTok trendovima.
Ennio Morricone – “The Ecstasy of Gold” (The Good, The Bad and The Ugly, 1966)
Morricone je svakako legenda, ali ono što je manje poznato jeste da je upravo ova kompozicija imala neočekivan život van vesterna. Njena upotreba na koncertima Metallice od devedesetih do danas transformisala ju je u ritualnu himnu heavy metal publike. Primer kako filmska muzika može da pređe u koncertni spektakl i uđe u identitet sasvim druge scene.
Foto: YouTube